Nijedna tragedija ne sme da se slavi

25 Mar 2015

Šesnaestogodišnjak o šestanestogodišnjici bombardovanja

Ovaj tekst nema nikakvu konkretnu temu koje se drži. Biće reči o nacionalizmu.

Juče je obeležena šesnaestogodišnjica od NATO bombardovanja SRJ 1999. godine. Ja, kao pacifista, ne podržavam nikakve oblike ratovanja i agresije pa tako ne podržavam ni ovu. U doba bombardovanja ja sam bio premali da bih se ičeg sećao, kao i moji prijatelji. U maloj zemlji kakva je Srbija, mržnja prema NATO paktu, Americi i Zapadu se širila velikom brzinom.

Ni ja ne mislim da je u redu to što se desilo, ali sa druge strane, nije u redu ono što je naša vojska tada radila na Kosovu. Onda kažu, pa Kosovo je oduvek bilo srpsko. Kao prvo, carstva se stvaraju i nestaju i nova dolaze na njihovo mesto. Istom tom logikom, Turčin bi mogao da kaže: Srbija je bila turska, Mađar bi mogao da kaže: Vojvodina je oduvek bila mađarska. Ništa od toga nije u redu. Ne kažem da Turci i Mađari to ne govore, ali to što neki od njih tako govore ne znače da i mi trebamo. Zar nije pametnije da vidimo da to ne valja i da budemo pametniji od njih?

Kad već to spominjem, mislim da treba da spomenem da ne mislim da je jedan narod pametniji od drugog. Niti da je jedan narod bolji od drugog. U svakoj zemlji postoji isti procenat glupih i pametnih ljudi, dobrih i loših ljudi. Uostalom, zar je toliko bitno kojem narodu pripadaš? Tu se dotičem u pitanja o stradalima u bombardovanju. Nisam čitao brojeve stradalih, nije ni bitno, koliko god da je ljudi stradalo, katastrofa je velika. Naravno da mi je malo teže kad čujem da je neko odavde stradao. Ali mi je takođe jako strašno u teško kada čujem da je neko negde drugde poginuo. Juče se srušio avion Džerman Vingsa u jugoistočnoj Francuskoj i neopisivo sam tužan zbog toga. U avionu je bilo 150 ljudi. Katastrofa je velika i to je bio neizmerno tužan dan za svet. Jednako mi je žao ljudi koji su stradali u bombardovanju, jer ipak se bombardovanje ovde dogodilo i to je moja bliska sredina, što još više pogodi čoveka.

Ali opet, ne mogu da shvatim ljude kojima nije žao ljudi koji stradaju negde drugde i nisu Srbi. Pa zar i oni nisu deo tvoje vrste, zar oni nisu ljudi? Ljudi kao ti i ja, kao svi Srbi, Hrvati, Finci, Irci i svi ostali? Ljudi kažu: “Neka im, to im se vraća sve od bombardovanja”. Da li su nas tih 150 ljudi bombardovali? Da li su nas bombardovali ljudi stradali 11. septembra kada su ovde ljudi pucali iz pušaka od sreće? Nisu. Njihova vojska je to uradila, a većina stradalih u svim tim nesrećama su bili civili. Znate li zašto su pucali od sreće i slavili tragedije svetskih razmera? Zato što je to danas u Srbiji moderno. Moderno je biti patriota, a svi ti ljudi koji pucaju, slave kad se tako nešto desi su lažne patriote. Rade stvari koje su toliko pogrešne, ne znajući šta treba da rade. Naš narod ima izreku: Ne smej se tuđoj nesreći. Oni ovom prilikom negiraju sami sebe, pošto se tom izrekom često koriste. Takođe, osuđujem slavlje i pucanje koje je verovatno neki Bil ili Džef ili ko već pravio kada su stradali ljudi u Srbiji.

Nijedna tragedija, pogibija ne sme da se slavi. To nije u redu, jer sve to može da te stigne. Tim činom slaviš smrt nečijeg brata, nečije ćerke, nečijeg oca, nečije majke, prijatelja ili prijateljice. To nije u redu. Na svaku tragediju treba da se reaguje na isti način: empatijom. Bilo to u Beogradu, Novom Sadu, Njujorku, Moskvi, Parizu ili na Alpima. Kažu mi da ljudi izražavaju empatiju jer je to moderno. Ne, ljudi to rade iz jednog razloga. Zato što su ljudi. Zato što je to prirodno. I nema razlike između onog pilota u avionu 1999, onog srpskog vojnika na Kosovu i onog teroriste što se zabio u Svetski trgovinski centar. Svi su ubice. Svi su napravili veliki zločin, svi su napravili veliku tugu. Ali to ne znači da, ako su ti piloti, njihovi nadređeni, vojnici sa Kosova i teroristi to uradili, treba da dočekamo nesreću njihovog naroda u slavlju. I to ne znači da treba da psujemo majku samo tom pilotu jer je oštetio nas, već i da priznamo grešku i osudimo onog vojnika što je “branio” Kosovo i onog teroristu što je ubio tolike ljude. I oni su počinili zločin nad čovečanstvom.

Kao što sam već rekao, tragedija se ne gleda po tome gde se desila i kome, već koliko je ljudi stradalo. Svi ljudi su jednaki, koje god da su nacionalnosti, veroispovesti i rase. A i da dodam malo za one koji podržavaju agresiju, ratovanje onih država koje vole, a osuđuju isto onih koje im se ne sviđaju: svet je agresivan, pogotovo svet politike. Tako da, kada sledeći put čuješ za neku tragediju negde u svetu, a i ovde, dobro razmisli o tome kako ćeš se poneti.

Autor je učenik prvog razreda jedne srednje škole iz Sombora, ime je poznato redakciji

(Autonomija) 

Podelite ovu stranicu!