NICHOLAS D. KRISTOF: Tržište i moral

01 Jun 2012

Svako ko iskreno veruje u svemoć niskih poreza i potpuno slobodnog tržišta trebalo bi da razmotri mogućnost da se preseli u plemenska područja Pakistana. Tamo je trijumfovao koncept vlade sa ograničenim dejstvom i zanemarljivim porezima, koji ne "opterećuju" slobodno tržišta za sve, od droge do oružja

Da li vam smeta to što je jedna onlajn-kladionica platila ženi iz Jute – ime joj je Keri Smit –10.000 dolara da istetovira njihov logotip na čelu? Njoj je novac bio potreban za školovanje sina.

Ili vam možda smeta to što je dobrotvorna organizacija „Projekat prevencije” plaćala 300 dolara ženama zavisnim od alkohola i(li) droge da se sterilišu ili uzmu terapiju dugoročne kontracepcije? Oko 4.100 žena prihvatilo je ovu ponudu.

Politički teoretičar sa Harvarda Majkl Sandel navodi ove primere u svojoj važnoj i veoma korisnoj knjizi “Ono što se ne može kupiti za novac”. Sandel smatra da smo poslednje godine praktično prespavali, bez razmišljanja se oslanjajući na svemoć tržišta, koje je počelo da podriva pravičnost našeg društva.

A upravo je slobodno tržište jedna od osnovnih tema tekuće političke kampanje. Većina republikanaca, uključujem tu i Mita Romnija, duboko veruje u sposobnost potpuno slobodnog tržišta sa minimalnim uticajem države (laissez-faire) da samo sebe reguliše i ponudi najbolja rešenja za društvo u celini.

Ima, naravno, u tome dosta istine, jer slobodno tržište zaista ima tendenciju da bude što efikasnije. Široko prihvaćeni porezi koje plaćaju zagađivači pokazali su se mnogo boljim od krutih propisa o zagađenju. Ima smisla u tome da se prodaje reklamni prostor na vozilima javnog saobraćaja, kao što je sasvim u redu ako se nazivi stanica metroa komercijalizuju.

Ali, koliko daleko želimo da odemo?

• Da li je u redu da zatvorenici u Santa Ani u Kaliforniji plaćaju 90 dolara po danu za čistije i lepše zatvorske ćelije?

• Da li bi SAD zaista trebalo da prodaje vize za imigraciju? 500.000 dolara će omogućiti strancima pravo da postanu naši sugrađani.

• Da li bi država Masačusets trebalo da ide dalje sa predlogom da proda prava na imenovanje svojih parkova? Još 2003. godine “Boston glob” se zapitao da li bi bilo u redu da Walden Pond postane Wal-Mart Pond, po jednom od najvećih svetskih trgovinskih lanaca.

• Da li bi gradovi trebalo da prihvate policijske automobile koji jurcaju okolo prepuni reklamnih poruka sa strane? Takav dogovor je postignut, ali je potom propao. Međutim, postoji bar jedan grad u SAD koji prodaje reklamni prostor na policijskim automobilima.

“Komercijalizacija svega označava da bogati i oni koji imaju skromnije prihode žive potpuno drugačijim i odvojenim životima”, piše Sandel. “Mi živimo, radimo, kupujemo i provodimo slobodno vreme na različitim mestima. Naša deca idu u različite škole. To možemo nazvati komadanjem američkog društva. To nije dobro za demokratiju, i to nije ugodan način života.”

“Da li želimo da živimo u društvu u kojem je sve na prodaju? Ili postoje određene moralne i građanske vrednosti koje nisu na prodaju i za koje tržište ne mari?”, pita se on.

A ovo pitanje zadire u samo srce pravičnosti. U poslednje vreme je bilo mnogo diskusija o ekonomskoj nejednakosti, ali skoro da nije pokrenuta niti jedna debata o tome kako širenje tržišta neguje i pospešuje sve veće sistemske nejednakosti.

Mi, naravno, postavljamo neke granice tržišta. Recimo, ja ne mogu da kupim pravo da tebi odsečem nogu iz zabave. Amerikanci mogu prodavati krv, ali ne dozvoljavamo slobodno tržište za bubrege i druge organe (što je možda pogrešno), iako bi to verovatno spasavalo mnoge živote.

Bogati ljudi mogu, recimo, sebi obezbediti razgovor sa predsednikom ako plate 40.000 dolara za večeru, ali ne mogu da kupe Medalju slobode. Veliki politički donator može ponekad da kupi ambasadorsko mesto, ali svakako ne u nekoj važnoj zemlji.

Nemam odgovor na pitanje gde treba postaviti granice slobodnog tržišta, ali sam prilično siguran da smo otišli već predaleko. Ja sam uvređen kada vlada na aukciji prodaje pravo na korišćenje javne svojine ili specijalne pristupe, čak i ako je to korišćenje brze trake na auto-putu ili bolje ćelije u zatvorima. Jedna je stvar kada avio-prevoznik prodaje prvu klasu i pogodnosti koje ona nudi, a sasvim druga ako vlada prodaje prvu klasu za usluge koje pruža.

Na kom mestu bi trebalo da zaustavimo slobodno tržište? Da li je u redu da ljudi mogu da plaćaju specijalnu policijsku zaštitu ili zaštitu od požara? Da li da sledimo presedan koji je uveo jedan sudija da se na aukciji može kupiti pravo na usvajanje deteta?

Već imamo ogromnu nejednakost u našoj zemlji: jedan posto Amerikanaca poseduje veće bogatstvo nego 90 odsto onih koji se nalaze od dna lestvice naviše, kako pokazuje istraživanje vašingtonskog Instituta za ekonomsku politiku. Ali, još uvek imamo bar formalnu jednakost pred zakonom – ravnopravni smo u odbrani ljudskog dostojanstva – i to bi trebalo da ostane neprocenjivo.

“Tržišni fundamentalizam”, da iskoristimo termin koji je u javni život uveo Džordž Soroš, ima inicijativu. On je direktna posledica glorifikacije bogatstva tokom poslednjih nekoliko decenija, slavljenja izobilja i pojave nove aristokratije.Tržišni fundamentalisti promovišu tzv. socijalni darvinizam i veruju da je potpuno slobodno tržište uvek najbolja opcija.

To se međutim pretvorilo u dogmu koja je doprinela deregulaciji bankarskog sistema i ekonomskoj krizi. Svako ko iskreno veruje u svemoć niskih poreza i potpuno slobodnog tržišta trebalo bi da razmotri mogućnost da se preseli u plemenska područja Pakistana. Tamo je trijumfovao koncept vlade sa ograničenim dejstvom i zanemarljivim porezima, koji ne “opterećuju” slobodno tržišta za sve, od droge do oružja.

Ako ste zaluđenici slobodnog tržišta, samo posetite Vaziristan u Pakistanu.

(The New York Times, 30. maj 2012.)
Prevod: Autonomija
(Autor je redovni komunista “Njujork tajmsa”. Dvostruki je dobitnik Pulicerove nagrade.)

Podelite ovu stranicu!