Dobrivoje Radovanović: Neofašisti žele vlast

31 Oct 2011

Bojim da današnje vlasti ne razumeju koliki stepen opasnosti preti od neofašista. Čini se da vlast u Srbiji njih toleriše, što je velika greška

-Ekstremističke grupe i organizacije, poput Skinhedsa i njima sličnih, mogu da budu opasne po okolinu, ali teško da mogu da ugroze državu i unutrašnji poredak i izazovu veće društvene nevolje, ukazuje kriminolog Dobrivoje Radovanović. –  Za razliku od njih, ultranacionalističke organizacije poput pokreta 1389. mogu da budu veoma opasne po poredak. Te grupe su okupljene oko vrednosnih sistema. Manje su neposredno opasne, ali su opasnije na duži rok. One svojim vrednosnim sistemom mogu privući različite kategorije mladih ljuidi i polako stvarati pristalice, formirati političke organizacije, partije, ili ulaziti u te organizacije, svejedno je. Na taj način mogu pokušati da zauzmu važne pozicije u pralementu, odnosno u sistemu vlasti. To se radi suptilno i polako, treba dosta vremena da se dobije kritičnu masu pristalica. Tu priču smo videli mnogo puta na sceni u fašističkim zemljama, model je odavno razrađen.

Kakvi su izgledi da takve organizacije u Srbiji postanu deo vlasti?

Poprilični. Organizacije koje postoje u Srbiji nimalo ne treba potcenjivati. Ja se bojim da današnje vlasti ne razumeju koliki stepen opasnosti preti od toga. Čini se da vlast u Srbiji njih toleriše, što je velika greška. U osnovi svih tih grupa koje imamo je šovinizam koga oni zovu ljubav prema srpskom narodu, a nikakve ljubavi tu nema. Pravo ime toga “patirotizma” je sistem neofašističkih vrednosti. Jer, kad imate ekstremnu ljubav prema jednom narodu u zemlji koja je multinacionalna, vi automatski pravite podelu na nacionalnoj osnovi i izazivate strepnju i strah kod nacionalnih manjina. Na žalost, ovakvom razvoju situacije doprinele su mnogo političke partije potezima o kojima nisu razmišljale u vreme kada je cvetala nacionalna egzaltacija. Mi čak i u himni imamo neprihvatljiv odnos prema pripadnicima drugih naroda.

Govorite o podršci iz političkih struktura?

Brojne političke partije sa ekstremnim nacionalnim stavovima, sa naglašenim i preuveličanim patriotizmom, sa srpstvom i Srbijom iznad svega, pa i iznad života, doprinele su da se pojave te desničarske organizacije. One su prirodna pojava u zemljama gde se manjaju društveni sistemi, ali nisu morali biti tog obima, brojnosti i netrpeljivosti prema drugačijim. Sada polako pokušavaju da zadobiju pristalice i uđu u parlament, mada nijedna od njih ne želi da kaže da hoće da preuzme vlast. Imaju dva važna cilja. Prvi je stvaranje “čiste” Srbije a drugi ispravljanje istorijskih nepravdi prema srpskom narodu. Organizacije o kojima govorimo još su daleko od toga da mogu napraviti neke ozbiljne pomake, ali je problem što dobar deo srpske intelektualne javnosti ne opaža da se stvari pokreću u tom pravcu i što postoje političke partije koje ih pomažu koriste da bi i same došle na vlast. A ako partije o kojima je reč zaista dođu na vlast, moraće da prave ustupke onima koji su ih pomagali.

Slične stvari postoje i u evropskim zemljama.

Zapad nema nešto što je specifičnost Srbije – ujedinjenost desničarskih organizacija i huliganstva, što uključuje i povezanost sa kriminalcima preko navijačkih grupa. Taj lanac postoji jer su ekstremne navijačke grupe okupljene oko trgovine drogom. Reč je o kriminalnoj delatnosti koja u celom svetu nosi dosta visok stepen nasilja, tako da mladi u navijačkim i huliganskim grupama “uče nasilje”.

Postoji li opasnost da se naoružaju?

Militantna krila desničara rade na naoružavanju. Kako bi se, inače, mogla objasniti tolika ljubav sa huliganskim navijačkim grupama koje su evidentno naoružane. Takav spoj desnih nacionalističkih organizacija sa huliganskim grupama okupljenim oko narko-kriminala postoji možda još samo u Južnoj Americi. U to su institucionalno ušli fudbalski klubovi jer su na mnogo načina zavisni od navijačkih grupa i organizacija koje su, uostalom, sami stvorili. Ta simbioza jeste realna pretnja za bezbednost, za demokratiju i za normalan život. Reč je o masi od oko 10.000 ljudi i to se ne sme potcenjivati.

Da li možemo govoriti o nekom novom obrascu političkog ponašanja?

Jeste obrazac novog političkog ponašanja. Pogledajte programe ekstremističkih organizacija i videcete da su jako zasićeni politikom. Mene čudi bliskost ideologa tih pokreta sa pojedinim partijama koje vode normalni ljudi, a koji se tako lako zbratime sa huliganskim grupama i koriste ih kada su im potrebne. Čudi me da država ne reaguje odlučno kad neka od takvih grupa spali granične prelaze na Kosovu, nego se takva akcija isprati smao sa par napisa u štampi. Čudi me dugogodišnja tolerancija kriminalnih ponašanja lidera tih grupa. Trebalo je da dodje do smrti stranog državljanina i intervencije vlade jedne jake evropske zemlje pa da preduzmemo ozbiljnije korake. Ali, krenuli smo samo u odnosu na taj jedan slučaj, izrekli drakonske kazne, uz ne sasvim jasno podeljenu krivičnu odgovornost. Godinama cveta kriminal na severu Kosova a Srbija to toleriše i čak plaća ljude iz budžeta.

Da li su zabrane ekstremističkih pokreta rešenje?

Zabrana postoji u celom svetu i Srbija to treba da uradi, ali to nije jedina mera koju treba preduzeti. Jedna mera ne znači ništa. Možete ih goniti, ali samo da biste rekli da se borite. Treba napraviti sistem mera, treba osmisliti politiku koja će smanjiti želju ljudi da pripadaju tim neonacističkim organizacijama. Treba da smanjimo svakodnevno propagiranje šovinističkih vrednosti kroz medije. To se ne može rešiti krivičnim progonom.

(Novi magazin)

Podelite ovu stranicu!