NENAD Ž. PETROVIĆ: Šta je naše?

07 Jul 2015

Taj primitivni svet naših klerikalnih nacionalista latinicu i katolicizam asocira najpre sa Hrvatima pa potom sa Zapadom

Temu ovog teksta predstavljaju široko rasprostranjena mišljenja u domaćoj javnosti: hrišćanstvo u pravoslavnoj (istočnoj) varijanti je naša vera i ćirilično pismo je naše pismo. Čak su i zakonima Republike Srbije i to upravo u periodu postpetooktobarske demokratije Srpska pravoslavna crkva i ćirilično pismo postali od države favorizovani. Kako god uzeli etnogenezu, kako onu još uvek pretežnu da su Srbi deo Južnih Slovena koji su se u šestom veku doselili na ove prostore tako i onu “alternativnu” koja se pojavila u zadnjih dvadesetak godina da su Srbi autohtoni narod, starosedeoci Balkana – hrišćanstvo nije bila njihova izvorna vera.

Naši preci imali su svoju politeističku (mnogobožačku) veru sa vrhovnim bogom Perunom. Dugo su odolevali primamljivom zovu civilizacije koja se širila iz Rima (Vizantije) da bi konačno uz velike muke i uz državnu represiju vera u Isusa Hristosa bila nakalemljena i do danas je ona, to tvrdim, strano telo u našem narodu koji se drži svojih običaja i svetkovina preživelih iz prethrišćanskog doba. Jedan od najžilavijih ostataka mnogoboštva jeste toliko popularna u našem narodu slava. Šta tek reći o doskora prisutnim čak i po gradovima običajima lazarica, dodola, pokladnim svetkovinama, obeležavanju Đurđevdana kao praznika buđenja prirode iz mrtvog sna zime… Današnja većinska vera srpskog naroda bila je kukavičje jaje podmetnuto od Istočnog rimskog carstva sa ciljem da pridobiju doseljene Slovene i kad već ne mogu da ih poraze i vrate tamo odakle su došli, onda da ih bar kroz veru (koja je u srednjem veku značila i kulturu) pridobiju i omekšaju. U tom smislu treba posmatrati i pismenost. Stari Sloveni/Srbi nisu imali pismo, ako izuzmemo nagađanja o nekakvim primitivnim znacima koje su navodno doneli iz prapostojbine. Isto tako ni šare na arheološkim iskopinama Vinče, koje do danas nisu odgonetnute, sumnjivo je da predstavljaju drevno “srpsko” pismo. Ali, uzmimo baš da jeste, to bi značilo da je zaboravljeno i odbačeno sopstveno pismo da bi bilo prihvaćeno importovano iz Carigrada. Braća Kirilo i Metodije su krenuli među Slovene sa jasnom političkom misijom da im putem pisma i pokrštavanja prenesu uticaje Vizantije i tako ih pacifikuju. Najpre su stvorili, na bazi grčkog alfabeta, glagoljicu. Moglo bi se odmah postaviti pitanje: a zašto ne bismo pisali glagoljicom, kad je ona starija?! Tek kasnije su učenici solunske braće reformom glagoljičkog pisma stvorili ćirilicu nazvavši je po Kirilu (Ćirilu).

Ali, može se primetiti: pa nećemo se valjda vraćati u pogano paganstvo i u nepismenost?! Naravno da nećemo, ali niko ne treba da obmanjuje javnost da je nešto odvajkada naše kada to nije. Što se pak tiče te pogrde o “paganima” (poganim ljudima), ona ne samo da je netačna već je i uvredljiva za milijarde ljudi koji i danas žive u mnogobožačkoj religiji. Kinezi, Indusi, Japanci… stvorili su velike civilizacije, a i danas mnogobošci. Ničim se ne može dokazati da je jednobožačka vera bolja i naprednija od mnogobožačkih. To je jednostavno gola floskula bez ikakvog potkrepljenja. Uostalom, ako živimo u doba pluralizma i priznavanja prava svakome na slobodan razvoj, onda je mnogobožanstvo u prednosti nad jednobožanstvom koje predstavlja na verskom planu nemogućnost izbora i versko jednoumlje. U politeizmu svako može sebi izabrati božanstvo koje mu najviše leži da ga poštuje. Ako je pak reč o tome da je nešto “zaostalo” jer sadrži u sebi praznoverice, onda mnogobožačke religije nisu ništa više fantastične nego hrišćanstvo. Naravno, svako može da veruje kako je Devica Marija (Bogorodica) začela od Svetog duha, rodila Božjeg sina, pa nakon porođaja i dalje ostala devica, Božji sin ubijen, pa u treći dan ustao iz mrtvih i vazneo se u nebo Ocu svome itd. itd. itd. Slobodno svako može da guta iz zlatnih kašika vino sa komadom kvasnog ili svejedno beskvasnog hleba te da pritom veruje da su to krv i telo Spasiteljevo… Ali onda neka ne priča o “poganim paganima” koji prinose besmislene žrtve. Šta ima jezivije od primisli na kanibalizam, sadržane u “svetoj tajni” pričešća? Naročito neka ne prisiljavaju decu a i odrasle da se licemerno pretvaraju da veruju u nešto u šta odista minoran broj onih koji se prikazuju za verujuće veruje. Zar iko razuman i obrazovan može da poveruje u takve budalaštine? Naravno, postanak sveta i čoveka velike su nepoznanice, ni nauka nije uverljivo na ta pitanja odgovorila osim pretpostavkama, među kojima je Darvinova teorija evolucije veoma diskutabilna i po mom sudu neverovatna. Ipak, kada vidim neke od tih srpskih verskih zanesenjaka i nacista sa prljavim kosama i bradama, sa zanimljivim “raskoljnikovskim” fizionomijama, dođe mi da poverujem u Darvinovu teoriju o postanku čoveka. To bi bili atavizmi, živi dokazi.

Da li postoji Bog i kako je nastao svet – jesu ona prokleta “karamazovska” pitanja na koja svako može odgovoriti po svojoj savesti. Samo što zbog toga niko ne sme da zaglupljuje ljude i priča im bajke. Još manje da laže narod kako je nešto izvorno naše, kada to nije. Stari Srbi, svejedno bili oni deo Slovena ili autohtoni, imali su svoju veru, ma bila i primitivna, veru u iskonsku silu prirode. Iako se nećemo vraćati u nepismenost samo zato da bismo odbacili pismenost koja je stigla iz tuđe sredine kakva je bila Vizantija, to ne znači da treba državnom silom nametati uverenja. Kada bi naši verski nacionalisti bili dosledni svom uskogrudom, ksenofobskom stavu što ga neguju, oni bi prvi trebalo da odbace pravoslavno (a i svako drugo) hrišćanstvo zato što je preneto iz neprijateljske države. Pitanje pisma ne bismo ovde doticali da ga kod nas ne povezuju sa verom i narodnošću. Stvarni razlog zašto se vodi kampanja (bezuspešna, jer je ljudi odbijaju) protiv latinice nije u zaštiti tobože srpske ćirilice (videli smo da ona nije naša) već mržnja prema Hrvatima i uopšte Zapadu. Taj primitivni svet naših klerikalnih nacionalista latinicu i katolicizam asocira najpre sa Hrvatima pa potom sa Zapadom. Pa zar nisu i braća Rumuni pravoslavci pa opet pišu latinicom? Zar ne pišu latinicom, a i katolici su, narodi sa kojima nikada nije bilo neprijateljstava: Poljaci, Francuzi, Španci, Italijani, Irci… Da su Srbi kojim slučajem pokršteni iz Rima a ne iz Carigrada, bili bismo danas katolici i pisali bismo latinicom. Pogledamo li činjenicama u oči dolazimo do sledećeg: niti je pravoslavlje naša vera niti je ćirilica naše pismo. I jedno i drugo je importovano u nekom istorijskom trenutku voljom i interesom neke vlasti pa se vremenom etabliralo.

Sve ove neosporne činjenice samo pokazuju svu relativnost onoga u šta se danas mnogi zaklinju iz neupućenosti. Ali nije toliko kriv taj ograničeni, mantijaški, zatucano-bogomoljački svet. Krive su vlade, počevši od Đinđićeve pa do današnje, koje povlađuju glupostima i neznanju. No svemu dođe kraj, pa će doći kraj i ovom zaglupljujućem “pravoslavnom” na(r)cizmu. Pogotovu što naš narod uopšte nije religiozan i samo trik povezivanja vere sa narodnošću održava crkvu kako-tako u životu. Neka buduća prosvećenija vlada vratiće crkvu tamo gde joj je mesto – u domen privatnog života i slobode savesti.

Autor je istoričar i publicista

(Danas)

Podelite ovu stranicu!