NENAD MIHAILOVIĆ: Jednom rečju, autokratija!

10 Sep 2015

Glavno obeležje autokratskih vladara jeste političko-medijska manipulacija politički nepismenim građanima, kaže urednik i voditelj emisije „Lični stav“, sa kojim je za „Autonomiju“ razgovarao književnik Siniša Tucić

Urednik i voditelj emisije “Lični stav” Nenad Mihailović govori za „Autonomiju“ o tome zašto se odlučio da svoje emisije emituje na YouTube kanalu, o internet slobodi kao maču sa dve oštrice, autokratiji koja trenutno vlada u Srbiji. O neprijatnim situacijama koje je doživljavao sa svojim gostima tokom snimanja emisije i pretnjama koje su on i njegov partner dobijali putem društvenih mreža. Za kratko vreme “Lični stav” je postala jedna od najgledanijih političkih emisija na internetu.

Odgovarajući na moja pitanja, Mihailović priča o sebi i svojim iskustvima. Kako je biti autovani gej u današnjoj Srbiji, o homofobiji i zatucanosti naših političara – kako onih na vlasti, tako i onih u opoziciji. Zbog oštrine u ranijem periodu, mnogi nisu smeli da objavljuju njegove kolumne koje govore o položaju osoba sa invaliditetom. U intervjuu, Nenad Mihailović nas podseća na ne tako daleku prošlost. Govori o onima koji danas pokušavaju da nas mire sa susedima, a devedesetih su ušli u sukob sa četiri nacije a potom i celim svetom. Neće da veruje političaru koji se kobojagi žrtvuje u Srebrenici, a u Beogradu zabranjuje skup 7000.

Iz meseca u mesec na tvom YouTube kanalu pojavljuju se emisije sa novim sagovornicima iz sveta politike, kulture, sporta… Kako si se odlučio na ovaj vid komunikacije sa širom publikom? U kojoj meri internet pruža mogućnost da se čuju različiti glasovi u zemlji u kojoj medijska kultura nije na najvišem nivou?

– Na ovaj vid komunikacije odlučio sam se u nedostatku drugih vidova komunikacije (TV, radio, štampa…) koje bi mi omogućile da nesmetano delujem bez urednika ili cenzora nad glavom. Internet „sloboda“ je mač sa dve oštrice: on zahteva, kao i svaki medij, određenu vrstu pismenosti, što ovde nije jača strana. Moji video-snimci se nalaze u istom rangu sa video-snimcima napravljenim mobilnim telefonima, a koji su često i banalni i vulgarni. Uprkos tome, za tri meseca i tri nedelje postojanja, „Lični stav“ je postao najgledanija politička emisija na YouTubeu kod nas, i to bez dinara pomoći ili donacije. Važno je naglasiti da moj partner Bojan Babić (koji je u decembru prvi put video kameru i program za montažu) i ja to radimo besplatno, to jest da ne živimo od ove emisije.

Kakva je tvoja ocena trenutne medijske i političke situacije u zemlji u kojoj živiš?

– Medijske slobode su na najnižem mogućem nivou, čak upoređujući i sa vremenom Miloševića (ako izuzmemo ubistva novinara), a politička situacija se može opisati jednom rečju – autokratija. Glavno obeležje autokratskih vladara jeste političko-medijska manipulacija politički nepismenim građanima.

licni stav

Nenad Mihailović: Ponekad pomisle da će „izaći na kraj“ sa mojim škakljivim pitanjima

U svojim emisijama imao si goste različitih političkih ubeđenje, od onih sa krajne desnice do političara i intelektualaca čija su imena poznata u liberalnim krugovima i često ih povezujemo sa takozvanom Drugom Srbijom. Da li se sagovornici rado odazivaju pozivima da učestvuju u tvojim emisijama i da li si imao nekih neprijatnih situacija, da te je neko odbio, ili da je uslovljavao svoje učešće?
– Ne odazivaju se svi rado, ali znaju da je emisija gledana i ponekad pomisle da će „izaći na kraj“ sa mojim škakljivim pitanjima… Neprijatne situacije su bile – od direktnih pretnji (od Vladana Glišića) do uvreda koje sam posle snimanja od Zorana Živkovića. Neću zaboraviti ni svađu koja je usledila posle „Ličnog stava“ sa Draganom Šutanovcem, u trajanju od jednog sata?! „Odbili“ su da gostuju, a ja bih se usudio da kažem da ne smeju – Vojislav Šešelj, Boris Tadić, Zorana Mihajlović, Zoran Babić, Siniša Mali, Goran Vesić, Dijana Vukomanović… a gospodar Vučić je dva puta u telefonskom razgovoru sa mnom (kada sam ga zvao sa tuđeg broja, jer se na moj nije javljao) slagao da će gostovati. Uslovljavanja nije bilo, niti bih to dozvolio.

Na pitanje sagovornice u poslednjoj emisiji da li si novinar, odgovorio si: „Naravno da ne“. Na neki način to se i vidi iz samih razgovora sa gostima. Ne kriješ svoje političke stavove i ponekad ulaziš u sukob mišljenja. U kojoj meri to prihvataju tvoji sagovornici? Imao si ponekad i situacije da je razgovor na ivici incidenta. Kako se snalaziš u takvim situacijama i koliko je u današnjoj Srbiji teško imati mišljenje koje odudara od stavova većine?

– Školovan novinar nisam, kao što to nisu ili nisu bili Aleksandar Tijanić, Bogdan Tirnanić, Gorica Nešović, Rada Đurić, Zoran Kesić, Ivan Ivanović, Olja Bećković… Retko ko rado dočekuje sukob sa mnom, jer ja volim polemiku, a neki kažu da to dobro radim. „Lični stav“ sa Vladanom Glišićem je bio incident i skandal i tako smo ga i „krstili“, jer kako drugačije razgovarati sa čovekom koji organizuje skup i predvodi kolonu u ulici gde živimo, a gde se uzvikuje – „ubij, zakolji da peder ne postoji“. Ili kako drugačije razgovarati sa njim kada ospori jedno ime koje je postalo simbol borbe protiv korupcije, a to je ime pokojne Verice Barać, čiji sam saradnik bio do njene smrti. Zastupati svoje mišljenje ili biti autovani gej (a da mi ni to pritom nije „zanimanje“ J) nije nimalo lako ni bezbedno po život.

Kao osoba sa invaliditetom ne kriješ da si pripadnik LGBT populacije, zbog čega si dobijao pretnje preko tvoje Facebook stranice. Kako je u današnjoj Srbiji biti autovani gej? Da li si ikada osetio da tvoji sagovornici imaju drugačiji odnos prema tebi s obzirom da si osoba sa invaliditetom i da li menjaju odnos prema tebi kao sagovorniku kada saznaju za tvoje drugačije seksualno opredeljenje?

– Mnogo ljudi je pretilo „uživo“, a 90% pretnji sam dobijao (kao i moj partner Bojan) preko YouTubea, ostatak putem Facebooka. Niko za to nije odgovarao iako su policija i tužilaštvo do detalja upoznata sa pretnjama. Biti gej u homofobičnoj Srbiji opasno je po život. Moji sagovornici uglavnom znaju da sam gej, jer ja to nikada nisam krio, i pre nego što sam počeo da se bavim novinarstvom, od 1999. godine. Zbog činjenice da sam gej, u mojoj porodici sam imao probleme i bio izložen porodičnom nasilju. Većina mojih sagovornika su homofobični ljudi, kao i većina građana u Srbiji, ali to neće da priznaju iako je očigledno. Deo programa Nove stranke, koji se tiče LGBT prava, a koji smo pisali Bojan i ja (ja sam i dalje potpisan) apsolutno se ne poštuje. Zoran Živković kao čelnik te partije nema nameru da to ni u budućnosti čini, a na moj zahtev da ukloni taj deo Programa i mene kao potpisnika – on se oglušio.

Jedno vreme si živeo i radio u Crnoj Gori. Kako oceneješ medijsku situaciju u Crnoj Gori u odnosu na Srbiju i gde si imao bolje uslove za rad?

– Medijska situacija u Crnoj Gori je veoma slična medijskoj situaciji od 2012. u Srbiji. Meni je međutim prvu medijsku šansu, 1999. godine, ukazao Javni servis Crne Gore. Tada sam bio autor i voditelj političkog talk-showa „Bez pardona“. Takođe, ima jedna bitna razlika između medija i političara u Crnoj Gori i Srbiji, a to je da su crnogorski političari bolje podnosili moja pitanja, čak i tamo neprikosnoveni Milo Đukanović ili Amfilohije Radović.

Svakom gostu na kraju emisije postavljaš tzv. tabu pitanja o legalizaciji lakih opijata, eutanaziji, istopolnim brakovima, smrtnoj kazni… Da li su naši političari spremni da otvoreno odgovore na tabu pitanja, a koliko kalkulišu da ne bi narušili sliku o sebi u javnom mnjenu?

– Ima ih dosta koji kalkulišu, ali televizija je takav medij gde po govoru tela možete da zaključite kakav je odgovor bez obzira na njihovu verbalnu akrobaciju. Većina ih je homofobična, „konzervativna“, verski zatucana… čast izuzecima. Tu opozicija veoma liči na poziciju.

licni stav 1

Nenad Mihailović: Mi smo dehumanizovano društvo u svakom pogledu

U današnjoj Srbiji, na početku 21. veka, nije čest slučaj da osoba sa invaliditetom deluje u javnoj sveri. Obično, ako neko ima invaliditet, njegov aktivizam se svodi na delovanja u invalidskom pokretu, pri nekom udruženju ili nevladinoj organizaciji. Teško se izlazi iz tih krugova. Na neki način ti se baviš politikom i širim društvenim kontektom, ali često u razgovorima sa svojim sagovornicima provlačiš pitanja koja se tiču položaja osoba sa invaliditetom, personalne asistencije, zapošljavanja… Kako ti vidiš svoj položaj? Obično se osobe sa invaliditetom deklarativno zalažu za svoje ravnopravno učešće u svim sferama života, ali retko ko to pokazuje na delu. Ti si jedan od retkih primera…

– Do februara ove godine šest godina sam pisao kolumne posvećene osobama sa invaliditetom koje uglavnom niko nije smeo da objavi zbog moje oštrine. U LGBT zajednici i, da tako kažem, OSI zajednici vladaju isti „prinicipi“ i ljudi koji se decenijama bave unapređenjem kvaliteta života OSI kroz famozne projekte, strategije, akcione planove, a mi živimo sve gore i gore. Odrodili su se od onih koje navodno zastupaju, i LGBT aktivisti i OSI aktivisti. Moj položaj kao OSI u Srbiji takav je da je dovoljno reći: da ne zarađujem za podstanarski stan, personalne asistente, lekove, hranu… ne bih bio živ. Ne smem ni da pomislim šta će se dogoditi kada, iz zdravstvenih razloga, ne budem više mogao da radim dva-tri posla dnevno, bez slobodnog dana pet godina (zvučim kao Vučić). Mi smo dehumanizovano društvo u svakom pogledu, bez obzira na samohvalisanje da smo gostoljubivi, humani…

Kao autor i voditelj emisije “Lični stav”, podržao si akciju 7.000 – inicijativu za obeležavanje 20 godina od genocida u Srebrenici novinara Dušana Mašića i u video-snimku si obrazložio svoj gest. Zašto je u Srbiji Srebrenica i posle 20 godina toliko teška tema i koliko je za tebe bitno suočavanje sa prošlošću i nasleđem ratova koji su se devedesetih godina vodili na prostorima bivše Jugoslavije?

– O tome koliko smo mi spremni da se suočimo sa prošlošću govori činjenica da su sada na vlasti ljudi koji su za vreme svog vladanja devedesetih godina zaratili sa 4 različite nacije (Slovenci, Hrvati, Bošnjaci i Albanci) i na kraju sa čitavim civilizovanim svetom (NATO paktom). Ja ih zovem Sloba i DB kumovi (Šešelj, Toma, Aca, Vuk i Dana). Sada nas kobajagi miri gospodar Vučić sa Muslimanima, za koje je onomad govorio da ih treba pobiti, ni manje ni više nego 100 Muslimana za jednog Srbina. Kom Vučiću da verujem više? Tom ili ovom danas koji se kobajagi žrtvuje u Srebrenici dok se u Beogradu zabranjuje skup 7.000 ljudi koji su i devedesetih bili protiv Slobe i kumova, Mladića, Karadžića, Plavšićeve, Ćosića…? Što se mene tiče, ja ne verujem ni onom Vučiću ni ovom sada, ni onom omiljenom Acinom kumu Šešelju, kao ni ovom današnjem koji mu glumi opoziciju…

Razgovarao: Siniša Tucić