Nenad Čanak: Zla vremena

24 Jan 2012

Uz pomoć Rusije, zlo se širi po Srbiji

Sve počinje da liči na ona zla vremena. Glumci i pisci se prozivaju, čvrstorukaški popovi drže pomene nevinim žrtvama okruženi ikonografijom “osrbljivanja i pravoverja”, batinaše niko ne uspeva da identifikuje.

Hoćete da pričam šta će dalje biti?

Pošto aktuelnoj ruskoj administraciji jako treba da zacementira pozicije u Srbiji (to jest, da joj se pokloni EPS i Telekom), gaziće svim silama po tvrdoj nacionalističko – mitomanskoj liniji uz pomoć pravoslavne crkve i u Rusiji i u Srbiji.

U sledećih nekoliko meseci, radiće se na tome da se kombinuje socijalno nezadovoljstvo u Srbiji sa nacionalnom frustracijom, i proizvodiće se događaji koji će izazivati opšte zgražanje javnosti i saterivanje cele zemlje na “patriotski kurs”. Devedesetih su za to korišćena ubistva na svadbama (snajperom se ubije neko u povorci svatova, najbolje barjaktar jer je scena padanja zastave u blato uvek odličan propagandni prizor koji se može vrteti na svim medijima. Naravno, počinilac se ne pronađe ali se optuži druga strana)

Dobar je primer i Marka Mlinara, aktiviste krajiškog SDS koji je početkom devedesetih tražio od prijatelja lekara da mu skalpelom zaseče kožu na vratu da bi se javio u bolnicu uz tragičnu priču kako su ga zaskočili iz mraka i hteli da ga zakolju. Još uvek mi je u živom sećanju zabrinuto lice vođe SDS dr Jovana Raškovića na prvom dnevniku TV Beograda prilikom obilaska “žrtve” u bolnici i njegove izjave o “pretnji ponovljenim genocidom”.

Verovatno će se obnoviti i priče o zločinima u Klečki i otkrivenom krematorijumu za Srbe koji je tamo pronađen1998. godine. Miloševićevska propaganda je tada objavljivala razne brojeve pronađenih ljudskih ostataka, a spominjani su i ostaci troje spaljene dece. Kada sam kao poslanik u Skupštini republike Srbije javno tražio objašnjenje za to obzirom da ni na jednom spisku nestalih nije bilo ni jedno dete, u roku od nedelju dana mi je samovoljom administrativnog odbora oduzet mandat, i meni i još dvojici kolega, i oduzeta mogućnost da se dalje bavim tim slučajem.

Propagandne laži su nanele ogromnu štetu u sagledavanju pravih razmera katastrofe devedesetih i njihov pogubni efekat se vidi i danas pre svega u činjenici da se na osnovu njih relativizuju i nipodaštavaju i one istinske strahote kroz koje su prolazili ljudi srpske nacionalnosti na ratom zahvaćenim prostorima. Činjenica da je rat krenuo iz Miloševićevog Beograda učinila je da okruženje nema razumevanja i saučešća prema patnjama ljudi čiji je jedini greh bio što su bili po nacionalnosti pripadnici naroda kome i sam pripadam. A onda je bilo lako i negovati neosetljivost dela ljudi u Srbiji prema patnjama svih ostalih dojučerašnjih prijatelja, komšija, lako je bilo postati slep na nepravdu.

Zbog svega rečenog, teško je boriti se protiv stereotipa o krvoločnim Srbima koji slušaju turbo folk i kolju sve pred sobom kada se ljupka ruralna smotra dragačevskih trubača pretvorila u nešto što na satelitskim TV kanalima zapadni novinari zovu Guća i ilustruju prizorima neviđenog divljanja rakijom pobudaljenih specimena naukom neobrađene vrste primata. Koga Srbija i kako da ubedi da se promenila kada osim nekoliko haških žrtvenih jaganjaca, suočavanja sa stvarnošću nije bilo.

Lustracija, zato, nije poziv na osvetu nego elementarno razborit način da se raskine sa zlom prošlosti jer će ono, u protivnom, nastaviti da priprema sledeću katastrofu. Zato se ne sme dozvoliti da nas naša malodušnost učini saučesnicima nestajanja jedine zemlje koju imamo i njenog pretvaranja u rusku provinciju.

(Tekst Nenada Čanka sa Twittera prenosimo uz dozvolu autora, kao i link na drugi tekst od istog autora: http://xxltulip.blogspot.com/)

Podelite ovu stranicu!