NENAD ČANAK: Lustracija za novi početak

23 Apr 2012

Ne želim da preuzmem odgovornost za povratak Koštunice na vlast samo da bih mogao da kažem kako sam bio principijelan…

Iz mora predizbornih poruka i spotova koji prelaze granicu pristojnosti i dobrog ukusa, Republička radiodifuzna agencija izdvojila je kao neprihvatljiv samo spot Lige socijaldemokrata Vojvodine u kome predsjednik te partije, Nenad Čanak, izgovara ukupno tri rečenice:

Milošević nam je oteo ‘Naftagas’, Koštunica ga je prodao kao NIS. Tražimo samo ono što je naše. Vratićemo oteto!

Odmah nakon ocjene RRA da su navedene poruke LSV “prljava kampanja” i “promocija mržnje”, svim elektronskim medijima u Srbiji Agencija je uputila takozvano obavezujuće upustvo kojim se zabranjuje emitovanje spornog spota.

Ovakvu odluku RRA Nenad Čanak je nazvao skandaloznom.

O čemu je zapravo ovdje riječ?

„Reč je o licemerju“ – kaže Nenad Čanak. „Izgleda da je u ovoj zemlji dozvoljeno sve osim da stvari nazovete pravim imenom. Kada se razgovaralo o privatizaciji Naftagasa – a NIS nije ništa drugo do Naftagas – skretali smo pažnju da je u pitanju pokušaj trgovine kradenom robom i da ono što je oteo Slobodan Milošević, njegovi ideološki potomci ne mogu rasprodavati kako im padne na pamet. Na kraju, NIS nije ni privatizovan; umesto toga, Srbija ga je dala na upravljanje Ruskoj Federaciji. Danas, ako se i usudite da pitate ko je za takvo stanje odgovoran, pojavi se nekakvo „obavezujuće uputstvo“ koje vas upozorava da je u izbornoj kampanji govor mržnje nedopustiv. Izvinite, gde vi tu vidite govor mržnje? Nažalost, umesto na istini, insistira se na formi, što znači da je reč o opasnom licemerju.

Tamara Nikčević: RRA vam zamjera i to što u spotu pominjete Slobodana Miloševića?

Nenad Čanak: Tako je. U spotu se pominju Milošević Slobodan i Koštunica dr Vojislav i, pravo da Vam kažem, ne vidim u čemu je problem. LSV Miloševića pominje poslednjih dvadesetak godina, Koštunicu dr Vojislava dvanaest, iz čega izvodim zaključak da se, u nekakvom pokušaju „uljuđivanja“ srpske političke scene, krenulo upravo od nas. Očigledno, u pitanju je namera da se iz političkog života eliminiše nešto što je, po mom mišljenju, izuzetno važno – personalizacija odgovornosti.

Tamara Nikčević: Zar sve ono što se dogodilo poslednjih dvanaest godina, svi ti nevjerovatni obrti, nisu obesmislili to o čemu govorite? Jer, osim kao „heroja ubijenog u Hagu“, ko uopšte više pominje Slobodana Miloševića?

Nenad Čanak: Liga socijaldemokrata Vojvodine! Ako se Milošević Slobodan pominje jedino u kontekstu koji navodite, onda će, posle samo deceniju ili dve, taj čovek zaista ostati upamćen kao – heroj ubijen u Hagu… Znate, iako je prošlo šezdeset i sedam godina od završetka Drugog svetskog rata, Centar Simon Vizental i dalje postoji. Zašto? Zato što postoje zločini koji ne zastarevaju. I, kada mi neko kaže – šta hoćete, toliko godina je prošlo otkako je Milošević svrgnut sa vlasti – moram da podsetim na sledeću „sitnicu“: Adolf Hitler je na čelu Nemačke bio isto onoliko koliko i Milošević na čelu Srbije: dvanaest godina; slično kao Milošević, i Hitler je, suštinski, u jednostranačkoj državi imao neograničenu vlast. Dakle, u čemu je problem?! Šta je sporno u tome da rastvorimo Miloševićevo vreme i da stvari nazovemo pravim imenom?!

Tamara Nikčević: Budući da ste dugo dio vladajuće koalicije, umjesto opisa situacije, evo, sami odgovorite: u čemu je problem?

Nenad Čanak: Prvo, nisam u vlasti…

Tamara Nikčević: Kako niste?

Nenad Čanak: Podsećam Vas da je LSV pre četiri godine bila primorana da podrži svakoga ko je bio u stanju da Srpsku radikalnu stranku i njihove otpadnike onemogući da preuzmu vlast. Kao što ni DOS nije bila programska koalicija nego savez okupljen oko ideje da se Slobodan Milošević ukloni sa puta Srbije ka elementarnoj normalnosti, tako je i vlada koju smo podržavali bila programska. U kom smislu? Pa, evo, završili smo, recimo, saradnju sa Haškim tribunalom…

Tamara Nikčević: Jeste li?

Nenad Čanak: Čekajte! Mislite da nismo završili saradnju sa Haškim tribunalom?! Ako smem da primetim, Tribunal u Hagu više ne potražuje nijednog begunca…

Tamara Nikčević: Hag zahtijeva da Srbija kaže gdje su se krili haški bjegunci i ko im je u tome pomagao. Koliko znam, prilikom poslednjeg boravka u Beogradu, i tužilac Serž Bramerc je postavio isto pitanje.

Nenad Čanak: Kao što sam rekao, završili smo saradnju sa Hagom zbog toga što su sva tražena lica izručena…

Tamara Nikčević: I Vas dalje ne interesuje ko je pomagao njihovo skrivanje?

Nenad Čanak: Naravno da me interesuje. Ali, imam drugo pitanje: zašto uopšte uzimati Haški tribunal kao neko veliko merilo demokratizacije Srbije?

Tamara Nikčević: A šta biste Vi uzeli kao „meru demokratizacije Srbije“? Sudove koji…

Nenad Čanak: Da je osobama optuženim za ratne zločine suđeno u Beogradu, to bi, pre svega, bilo dobro za srbijansko pravosuđe; pored toga, na taj način bi se napravila jasna distinkcija između društva i onih koji su činili zločine. Šta hoću da kažem? Budući da smo veliki broj slučajeva prepustili Tribunalu u Hagu, došli smo u situaciju da neke od haških optuženika amnestiramo za sve što su ovde počinili. Evo, uzmite Slobodana Miloševića: odlaskom u Hag, Milošević je izbegao odgovornost za zločine koje je, tokom svoje dvanaestogodišnje vladavine, napravio u Srbiji, čime je ova zemlja istovremeno izgubila mogućnost da proveri svoj pravosudni sistem. Doduše, ako Apelacioni sud svakom huliganu prepolovi prethodno izrečenu kaznu…

Tamara Nikčević: To Vas i pitam: je li to sud koji je mogao da sudi ratnim zločincima?

Nenad Čanak: E, ali bismo, u tom slučaju, znali odakle da krenemo: od pravosuđa kao, očito, rak-rane ovog društva. Po mom mišljenju, ključna stvar je pitanje lustracije; to je tačka nakon koje bi se podvukla crta: umesto pokušaja da prošlost prepravimo u nešto što je prihvatljivo, imali bismo novi početak i definitivni raskid sa prošlošću.

Tamara Nikčević: A Vi mislite da ste najpogodnija ličnost za razgovor o lustraciji?

Nenad Čanak: Zašto?!

Tamara Nikčević: Zato što ste, recimo, na Pink-u prvi zapjevali My Way…

Nenad Čanak: Da objasnim: u postoktobarskoj euforiji, imali ste ogroman broj onih koji nisu učestvovali u demonstracijama, koji se nisu zalagali za promene, ali koji su, motivisani ljubomorom i zavišću, krenuli u lov na veštice; tako je televizija Pink, koja nije imala informativni program, odjednom postala „najveći neprijatelj“, „najgora poluga stare vlasti“. Istovremeno, one tv stanice koje su, tokom devedesetih, emitovale najogavniju mržnju i pozivale na nasilje, nisu predstavljale problem. Hoću da kažem da nemam ništa protiv da neko ko to zaslužuje bude lustriran; samo nemojte da se lustracija koristi kao paravan za lov na veštice, za sticanje materijalne i nematerijalne koristi „pravovernih“. Tih je, znate, nekako malo mnogo. Jer, ako želite lustraciju, ona mora da bude sprovedena principijelno: onima koji su odgovorni za apokalipsu devedesetih, mora biti zabranjeno javno delovanje. Ako ste, recimo, lekar, pa uradite nešto što je u suprotnosti sa lekarskom etikom, zabranjuje vam se lekarska praksa; ako ste advokat i činite nešto nezakonito, zabraniće vam se bavljenje advokaturom; ako ste…

Tamara Nikčević: Ako ste Ivica Dačić, postaćete ministar policije i zamjenik premijera!

Nenad Čanak: E, ali se ja sa Ivicom Dačićem nisam mirio!

Tamara Nikčević: Ali ste bili dio Vlade u kojoj je Dačić bio zamjenik premijera!

Nenad Čanak: Nisam! Ni ja, ni bilo ko…

Tamara Nikčević: Jeste, jeste… U vladi Mirka Cvetkovića LSV je imala pomoćnicu ministra životne sredine, rudarstva i prostornog planiranja i državnog sekretara u Ministarstvu za državnu upravu, lokalnu samoupravu i ljudska i manjinska prava.

Nenad Čanak: Mogu li da objasnim?

Tamara Nikčević: Izvolite.

Nenad Čanak: Ne dozvoljavam da me se stavlja u sistem – svi smo odgovorni ili svi ste odgovorni! LSV je imala jasan izbor pred sobom: da li da, kao deo vlade Mirka Cvetkovića, glasa za Ivicu Dačića ili da, glasajući protiv, Srbija dobije vladu Koštunice dr Vojislava, Ilić mr Velimira, Nikolić Tomislava, Vučić Aleksandra i tog istog Ivice Dačića. Dakle, nismo glasali za Dačića; glasali smo protiv Nikolića. I samo pristajem na taj rezon! Jer, pričati o tome da smo, u momentu kada nismo imali izbora, bili za Dačića, najblaže rečeno je izvrtanje stvarnosti koje ide u prilog upravo onoj „školi mišljenja“ – svi su isti, svi mogu jedni s drugima. E, pa ne možemo!

Tamara Nikčević: Sa kim ne možete?

Nenad Čanak: Sa radikalima i njihovim otpadnicima.

Tamara Nikčević: Hoćete li ponovo moći sa „najevropljaninom“?

Nenad Čanak: Prvo, mislim da je priča o „najevropljaninu“ bila preuranjena i ishitrena; više projektovanje želja nego istinska promena. Drugo, kao predsednik LSV, nijednog trenutka nisam mislio da bi se sa socijalistima trebalo miriti. Zašto? Pa, zato što se sa njima nismo svađali, nego su oni nas ubijali; nismo se svađali, nego su oni nas hapsili i tukli; nismo se svađali, nego su oni celu državu pretvorili u veliki zatvor čiji su čuvari bili vojnici međunarodne zajednice koji su, sankcijama, onemogućavali da se iz Srbije uđe ili izađe… U tom svetlu, bez lustracije, nikada neću moći da, kao deo zdrave političke snage, prihvatim ni Ivicu Dačića, ni Tomislava Nikolića, niti bilo koga sličnog…

Tamara Nikčević: I, šta ćete posle izbora? Bivši predsjednik, Boris Tadić, poručuje da je Demokratska stranka, nakon 6. maja, raspoložena za nastavak saradnje sa Socijalističkom partijom Srbije.

Nenad Čanak: Rekao sam: nije u pitanju Ivica Dačić, nego alternativa.

Tamara Nikčević: To svi ponavljate! Međutim, nikako da objasnite kako je i zašto nekadašnji DOS došao u situaciju da mu Ivica Dačić – taj kakvog ga opisujete – danas kaže: smijenili ste nas, ali ste, u nacionalnom smislu, došli na naše.

Nenad Čanak: Prvo, to nije tačno. Vlade devedesetih su odgovorne za raspad Jugoslavije, za nebrojene žrtve, za pet miliona raseljenih, milione uništenih sudbina, devastiranu ekonomiju… Pored toga, za razliku od njih, mi tuđu decu nismo slali da ubijaju drugu; nikoga nismo vezanog tovarili na kamione i slali na klanicu, nismo organizovali egzoduse… Početkom devedesetih je, podsećam Vas, iz Vojvodine proterano oko četrdeset hiljada građana hrvatske nacionalnosti i to bombama koje su bacane po dvorištima. Šešelj je bio u Hrtkovcima gde je na mitingu svoje stranke čitao spiskove porodica koje moraju da se isele kao nepodobne… Sve je to bilo u njihovo vreme i poistovećivati njih i nas je vrhunac cinizma.

Tamara Nikčević: Izvinite, to kaže ministar Dačić.

Nenad Čanak: Dačić na taj način pokušava da opere biografiju. I, da zaključim: ako posle 6. maja ponovo budemo dovedeni u situaciju da pravimo kompromis, verovatno će SPS biti taj najmanji mogući.

Tamara Nikčević: Uprkos prijetnjama „reciprocitetom“, barikadama, lovu na Albance, psovkama, citiranju Miloševića, Vama je Dačić i dalje „najmanji mogući kopromis“? Nasuprot Dačiću, Tomislav Nikolić je – zlo svih zala; njemu ne dozvoljavate ono što ste dozvolili SPS-u! Nemojte, molim Vas…

Nenad Čanak: Tomislav Nikolić je napravio ono što svaki tzv. biznismen voli da napravi kada beži od dugova: zadužio je i prezadužio Srpsku radikalnu stranku, pobegao u drugu firmu, da bi u prvoj proglasio stečaj. Dakle, čovek se nije ni malo promenio, o čemu najbolje govori Jorgovanka Tabaković kada kaže da je Ratko Mladić „heroj dok se ne dokaže suprotno“…

Tamara Nikčević: Ako obje stranke rade isto – a rade, s tim što je devedesetih SPS „kreirao“, a SRS tercirao – kako to da su vam jedni prihvatljivi, a drugi nisu? Na osnovu čega zaključujete ko se promijenio, ko je manje zlo: Jorgovanka Tabaković koja kaže da je Ratko Mladić heroj ili ministar Milutin Mrkonjić koji isto govori o Slobodanu Miloševiću?

Nenad Čanak: Evo, reći ću Vam: naprednjaci su radikali presvučeni u jagnjeću kožu. Kada su videli da zbog gotovo nepostojećeg koalicionog potencijala kao radikali nikada neće doći na vlast, pokušali su da simuliraju promenu, iako su, naravno, ostali isti. Potpuno isti! Sa druge strane, Dačić je iz stranke eliminisao Milorada Vučelića, jastrebove, glavne proizvođače mržnje. Uostalom, ponavljam: koaliciju sa SPS-om napravila je Demokratska stranka, ne LSV; mi smo samo bili dovedeni u situaciju da biramo manje zlo. Zbog toga nas, eto, Vi danas optužujete da smo izneverili principe. Verovatno mislite da bismo bili „principijelniji“ da smo izabrali veće zlo…

Tamara Nikčević: Kada sam to rekla?

Nenad Čanak: Rekli ste, tačno to ste rekli! A, evo, podsetiću Vas: upravo zbog neprincipijelnosti tadašnjeg predsednika Vlade, Zorana Živkovića, odbijajući da podrži Kori Udovički, LSV je izašla iz Skupštine i time otvorila vrata najpre glasanju karticama poslanika koji nisu bili prisutni u sali, zatim aferu Bodrum, obaranje vlade i dovođenje na vlast Koštunice dr Vojislava. Dakle, to smo već radili: bili smo „pricipijelni“! I, poučen tim iskustvom, ne želim da preuzmem odgovornost za povratak Koštunice na vlast samo da bih mogao da kažem kako sam bio principijelan. Na to, naprosto, nemam pravo! Naravno, to ne znači da bilo koga amnestiram.

A kada već pominjete ministra Mrkonjića, on mi, čujem, ovih dana poručuje kako ću morati da operem ruke. Pa, bojim se da ja svoje ruke ne moram da perem, a da on svoje, i kada bi hteo – ne može! Jer, da je bilo lustracije, tog čoveka danas ne biste oslovljavali kao ministra.

Tamara Nikčević: Kada se već vraćate na lustraciju, dozvolite: kako neko ko je prisustvovao mitingu podrške haškom optuženiku, Sretenu Lukiću, može da govori o lustraciji?

Nenad Čanak: Da nije bilo Jere Lukića, komandanta „uniformi“ MUP-a, ovi iz JSO-a bi nas pobili. E, kada je takvog čoveka trebalo poslati u Hag i kada se, u pokušaju da tako nešto spreči, na glavnom beogradskom trgu skupilo nekoliko hiljada ljudi, mislite li da je u redu da tamo ne bude prisutan i neko iz vladajuće koalicije?

Tamara Nikčević: Pa su nekadašnjeg antiratnog lidera, u ime vladajuće koalicije, delegirali da podrži čovjeka optuženog za ratne zločine?

Nenad Čanak: A Vi ste došli u Srbiju da biste tražili logiku?

Tamara Nikčević: Pustite zašto sam došla! Kako, dakle, neko ko je branio čovjeka optuženog za ratne zločine može govoriti o lustraciji?

Nenad Čanak: Mislite da je u pitanju bila odbrana ratnog zločinca?

Tamara Nikčević: Šta je bilo u pitanju?

Nenad Čanak: U pitanju je bio pokušaj da se spreči državni udar.

Tamara Nikčević: Hoćete da kažete da ste bili prinuđeni da birate između dva zla?

Nenad Čanak: Hoću.

Tamara Nikčević: Pa, Vi ste, gospodine Čanak, zaista gotovo tragična ličnost!

Nenad Čanak: Možda zato što ne umem da budem komična ličnost koja tvrdi da je opozicija, a u gradskoj vladi u Beogradu ima svoje resore i dobro ih naplaćuje.

(Tamara Nikčević, Peščanik)

Podelite ovu stranicu!