Nemci su evropski Kinezi

29 May 2012

Unutar evro-zone postoji velika neravnoteža, koja bi mogla dovesti do eksplozije. Odnos koji Nemačka ima prema zaduženom ostatku evro-zone, podseća na odnos Kine i SAD

Kada se govori o ekonomskoj neravnoteži ili debalansu, često se misli na simbiozu SAD i Kine. Azijati prodaju Amerikancima ogromne količine robe. Zarađenim novcem kupuju američke obveznice i na taj način plaćaju američke dugove. Nemci su, u neku ruku evropski Kinezi. Prošle godine Nemačka je ostvarila suficit u visini od 136 milijardi evra, odnosno za toliko je više izvozila nego što je uvozila. Polovina robe prodata je evro-zoni, pre svega tzv. PIIGS-državama* i Francuskoj.

Neki u takvoj neravnoteži vide uzrok za dužničku krizu. Rolf Langhamer, potpredsednik Instituta za svetsku privredu u Kilu (IfW) ne misli tako: „Neravnoteža, odnosno debalans, posledica je veoma različitih ekonomija i razlika u konkurentnosti. Svedoci smo da je vrednost valute mediteranskih zemalja u evro-zoni precenjena, iako bi realno ona morala da bude mnogo niža.“

To znači i da su plate u mediteranskim zemljama snažno porasle. To je posledica privrednog buma, kojem su pogodovale niske kamate. Jirgen Mates iz Instituta za nemačku privredu u Kelnu ocenjuje:

„Pred osnivanje monetarne unije kamate su bile visoke, jer se strahovalo da bi u evro-zoni moglo da dođe do obezvređivanja evra. Pre nego što je evro uvođen, došlo je do devalvacije u Italiji, Portugalu, Grčkoj ili Španiji. To je za investitore značilo velike gubitke na novčana ulaganja. Ali taj raj rizik bio je već uračunat u kamate.“

„Miraz“ je pojeden i popijen

Ulaskom u zajedničku monetarnu uniju taj rizik je otpao. Kamate su u zemljama na periferiji evro-zone rapidno smanjene. „Taj, da tako kažemo ’miraz’, je u mnogim zemljama popijen i pojeden, a nije uložen u vidu investicija ili se investicije nisu isplatile“, kaže Rolf Langhamer, potpredsednik Instituta za svetsku privredu u Kilu.

Tako je došlo do krize sa naduvanim cenama nekretnina, koja je teško pogodila Španiju. Istovremeno, Nemačka je 2010. reorganizovala svoj socijalni sistem i tržište rada. Sindikati su bili uzdržani sa zahtevima za povećanje plata. To je, po rečima profesora ekonomije iz Tibingena Joahima Štarbatija dovelo do toga da „unutar evro-zone postoje zemlje, čija je valuta obezvređena, kao što je to slučaj sa Nemačkom i zemlje čija je valuta precenjena, kao što je slučaj sa Grčkom ili Španijom.“

Nemačka profitira zbog tih prednosti, a razlike u evro-zoni postaju sve vidljivije. Drugim rečima, evro, kao zajednička evropska valuta, nije u stanju da ukine razlike u okviru monetarne unije. Štaviše, on je doprineo da dođe do snažnije neravnoteže u okviru evro-zone.

Interno obezvređivanje valute

Pre uvođenja evra, Grčka, Italija, a ponekad i Francuska, mogle su da posegnu za proverenim sredstvom – devalvacijom sopstvene valute, koja je njihovu robu činila jeftinijom, a time i atraktivnijom. To je unapređivalo izvoz i uklanjalo razlike i neravnotežu, smatra Rolf Langhamer. Evro je zapravo tim zemljama oduzeo mogućnost da promenom kursa reaguju na debalans.

To znači da te zemlje sada moraju da sprovedu tzv. „interno obezvređivanje“, što znači da moraju da smanjuju plate. Iako su u Grčkoj proteklih godina plate drastično smanjivane, nova studija koju je izradila američka bankarska grpacija „Goldman Sachs“, predviđa da plate treba smanjiti za još 30 odsto, u Portugalu za 35 procenata, Španiji i Francuskoj za 20 odsto, kako bi se, koliko-toliko, pokušalo da se bude konkurentan kao što je Nemačka. Paralelno se mora raditi i na strukturnim reformama, koje su podednako neprijatne, kao npr. smanjenje plata, a donose rezultate tek za nekoliko godina. One su povezane sa ukidanjem privilegija i mogu takođe da rezultiraju i gubitkom radnih mesta.

Sada se povećava i pritisak na uzornu Nemačku da pruži svoj doprinos kako bi došlo do balansa u evro-zoni i kako bi ona bila manje podložna krizama. To je delimično i učinjeno povećanjem plata radnicima u Nemačkoj. Drugi vid doprinosa stabilnosti evro-zone bilo bi povećanje inflacije u Nemačkoj. Veća inflacija poskupela bi nemačke proizvode i učinila ih manje konkurentnim.

Opasnost po Nemačku

Već četiri godine Evropska centralna banka izjednačava debalans unutar evro-zone na taj način što ubrizgava, odnosno usmerava privatni kapital ka zemljama jugoistočne Evrope. Ona kupuje obveznice prezaduženih država i snabdeva banke zemalja evropskog jugoistoka novcem, obezbeđujući im likvidnost.

Da to ne može da funkcioniše na duže staze, vidi se i na primeru kinesko-američke simbioze. Dok Kinezi i dalje marljivo izvoze u SAD, prisiljeni su da gledaju kako se njihove dolarske rezerve tope fleksibilnom politikom koju vodi Američka federalna banka.

Nemcima preti ista sudbina, smatra Rolf Langhamer i zaključuje: „Onaj ko ima trajni suficit, mora da prihvati rizik da ima potraživanja, odnosno vrednosne papire, koji u najgorem slučaju, više ne vrede.“

(Žang Dangong/Jasmina Roze, Deutsche Welle)

* PIIGS: Pežorativni akronim za evropske države u krizi: Portugal, Italija, Irska, Grčka i Španija

Podelite ovu stranicu!