NEMANJA STJEPANOVIĆ: Prebijanje Inicijative

19 Jan 2017

Predsednik opštine Inđija je izjavio da su aktivisti sami sebi razbili kola i da su se sami udarili u vrata. Sličnu izjavu je 1997. dao Šešelj pošto je njegovo obezbeđenje pretuklo advokata Nikolu Barovića

„Raj je tamo gde nema tašte i demokratije“. Tribina koja je otvorena takvom rečenicom nije mogla da se završi drugačije nego razbijenim glavama. Vrcavu misao o raju bez tašte i demokratije izrekao je u utorak 17. januara nešto iza 19 časova prvi govornik na tribini Srpske napredne stranke u Domu kulture „Branko Radičević“ u sremskom selu Beška – profesor porodičnog prava Pravnog fakulteta u Beogradu Slobodan Panov.

Posle njega reč je dobio ratni zločinac Veselin Šljivančanin. On je pred Tribunalom u Hagu osuđen na deset godina zatvora jer je u novembru 1991. godine sa vukovarske Ovčare povukao vojsku i tako zarobljenike mahom izvedene iz Gradske bolnice prepustio lokalnim teritorijalcima, šešeljevcima i drugim dobrovoljcima da sa njima rade šta hoće. Čim se vojska povukla, počela su iživljavanja nad zarobljenicima, premlaćivanja i mučenja, potom i ubistva. U masovnoj grobnici na Grabovu u blizini poljoprivrednog dobra Ovčara pronađeno je oko 200 tela.

Mada je prvom žalbenom presudom osuđen za pomaganje i podržavanje ubistava, u kasnijem postupku preispitivanja presude proglašen je krivim „samo“ za pomaganje i podržavanje mučenja. Nakon odslužene dve trećine kazne, prevremeno je pušten na slobodu. Ali je i dalje ratni zločinac. Potom se priključio naprednjacima, agitovao za njih na izborima, hvalio Aleksandra Vučića i nazivao ga „istinskim patriotom“.

I tako sve do tribine u Beškoj, kada su ga, makar na kratko, aktivistkinje i aktivisti Inicijative mladih sprečili da prisutnima deli političke i moralne lekcije. Nakratko su pred očima posetilaca tribine razvili transparent „Ratni zločinci da zaćute da bi se progovorilo o žrtvama“.

Izbačeni su iz sale i brutalno pretučeni (dvoje od devetoro je završilo u Hitnoj pomoći pa u Urgentnom centru sa povredama glave, ruke i noge), a jedna kola su im razbijena. Nasilje je počelo u sali, nastavilo se ispred zgrade Doma kulture i na parkingu. Za to vreme, Veselin Šljivančanin je radio isto što i na Ovčari u novembru 1991. godine – smeškao se i odobravao.

Nakon prebijanja, u policijskoj stanici je završilo devetoro napadnutih i nijedan napadač. Policajci iz Beške bili su korektni prema napadnutima, sve dok se u zgradi Policijskog odeljenja Beška nije pojavio načelnik Policijske stanice iz Inđije Goran Kostić. Identifikovao se (bio sam prisutan u zgradi policije, da ne bude zabune) upaljačem sa znakom Srpske napredne stranke i počeo da ispituje prebijene devojke i mladiće iz Inicijative mladih. Nemoguće je da je slučajno stavio na sto taj upaljač. Nije mu se omaklo, hteo je da pokaže ko je.

U početku nije bio neprijatan, više nezainteresovan, na papir je pribeležio lične podatke svih sa kojima je razgovarao, ne i ono šta su imali da kažu o samom incidentu. Kada su mu ispitanici tražili zapisnike razgovora, odbio je i rekao da će uskratiti ranije obećanu pratnju do Beograda ljudima kojima je bio razlupan jedan od dva automobila. Pratnje je na koncu ipak bilo, neko drugi iz policije je očito tako odlučio.

U međuvremenu, mladići i devojke iz Inicijative odgovarali su na telefonske pozive, pre svega svojih roditelja. Dok su im objašnjavali šta se desilo, zašto su u policiji oni a ne napadači, uveravali ih da su uglavnom dobro i umanjivali težinu svojih fizičkih povreda, u medijima se pojavilo saopštenje vladajuće Srpske napredne stranke. Ne opštinskog ili mesnog odbora, ne neke radikalne partijske frakcije, nego same centrale stranke. Razlupana i umotana u zavoje, deca iz Inicijative mladih proglašena su „fašistima“, a nadležni organi su pozvani da „privedu pravdi pomenute fašiste“. Baš negde u tom trenutku, onaj policijski načelnik sa SNS upaljačem saopštio je devojkama i mladićima iz Inicijative da ne može sa sigurnošću reći hoće li narednih dana u policiju biti pozvani „kao svedoci ili kao osumnjičeni“. Nikako kao oštećeni.

Konačno, u jednom momentu se javio predsednik opštine Inđija i funkcioner vladajuće stranke Vladimir Gak. U sramotnoj izjavi naveo je da „nikakve tuče nije bilo“, da su „aktivisti Inicijative mladih sami sebi razlupali kola“ i da se, može biti, neko od njih pri izlasku „sam udario u vrata“.

Skoro identičnu stvar izjavio je u julu 1997. godine predsednik Srpske radikalne stranke Vojislav Šešelj (tada i predsednik opštine Zemun) nakon što je njegovo obezbeđenje posle jedne TV emisije divljački pretuklo beogradskog advokata Nikolu Barovića.

Predsednik opštine Zemun nekada: „Nikakvog posebnog incidenta nije bilo“.

Predsednik opštine Inđija danas: „Nikakve tuče nije bilo“.

Predsednik opštine Zemun nekada: „Barović se po izlasku iz studija sapleo na koru od banane, pao, ustao i tako nekoliko puta“.

Predsednik opštine Inđija danas: „Aktivisti Inicijative su se pri izlasku iz sale sami udarili u vrata“.

Stari dobri radikalski štos.

Raj je tamo gde nema tašte i demokratije. Raj za nasilnike i zločince.

(Peščanik / Foto: www.mc.rs)

Podelite ovu stranicu!