NEMANJA STJEPANOVIĆ: Odbrana neodbranjivog

16 nov 2018

Ispostavi li se da premijerka Srbije o ekonomiji zna koliko o ratnim zločnima i da ekonomska pitanja promišlja kao ratne devedesete, teško toj ekonomiji, teško Srbiji. Mislim na njen intervju za Dojče vele…

Ispostavi li se da premijerka Srbije Ana Brnabić o ekonomiji zna koliko o ratnim zločnima i da ekonomska pitanja promišlja kao ratne devedesete, teško toj ekonomiji, teško Srbiji. U prekjuče objavljenom intervjuu za Dojče vele (Tim Sebastijan, Zona konflikta) oslikala je sebe kao nadobudnu ignorantkinju nespremnu na reforme u koje se kune, skloniju šibicarenju nego istinskom ispunjavanju zahteve EU na putu ka priključenju, nadajući se da će evropski partneri poput pinkovima i informerima anesteziranog domaćeg biračkog tela vremenom početi da za istinu uzimaju stotinu puta izgovorenu laž.

Odgovarajući na pitanja u vezi sa odnosom vlasti Srbije prema nedavnoj ratnoj prošlosti, premijerkin pristup tokom intervjua bio je sledeći – pohvaliti se neverovatnom neistinom, zatim izbegavati odgovore koliko god je moguće i, kad se više nema kud, ponavljati iznova i iznova neistinu izrečenu na početku.

Šta ste uradili u vezi sa procesuiranjem ratnih zločina? Uradili smo najviše u regionu. Zaista? Niste imali tužioca za ratne zločine 17 meseci. Pa dobro, posle 17 meseci smo to rešili. I to pokazuje spremnost da se sudi za ratne zločine? Uradili smo najviše u regionu. Ali čekajte. Uradili smo najviše u regionu. Zaboga, pogledajte oko sebe. Uradili smo najviše u regionu. Tako je odgovarala Ana Brnabić.

Hajde za početak da vidimo pokazatelje tvrdnje da smo uradili najviše u poređenju sa regionalnim takmacima Hrvatskom i Bosnom i Hercegovinom. Premijerkina tvrdnja u tom pogledu pada već na prvom pokazatelju – broju predmeta. Od osnivanja Tužilaštva za ratne zločine 2003. godine u Srbiji je pokrenuto 67 predmeta protiv 186 potencijalnih ratnih zločinaca. Doda li se tome jedan broj predmeta za ratne zločine vođenih pred sudovima Srbije opšte nadležnosti (na muku ih se može nabrati 20), dobijamo kvantitativni prikaz suđenja za ratne zločine u Srbiji.

Nasuprot tome, stoji Bosna i Hercegovina sa 409 predmeta i 818 lica optuženih za ratne zločine. Statistika hrvatskog pravosuđa teže je uhvatljiva, ali izveštaji Državnog odvjetništva (DORH) navode više od 2.000 optuženih, među kojima je veliki broj onih kojima se sudilo u odsustvu. Sve i kad bi se oni odbili, Srbija definitivno u brojkama nije lider u regionu. Da ne govorimo o tome da je od onih 186 optuženih do danas u Srbiji pravosnažno osuđeno njih 63, a ostali su oslobođeni ili im se još uvek sudi.

Dalje, Srbija nikada nije osudila nijednog oficira vojske i policije, niti je optužila ijednog više rangiranog vojnog ili policijskog komandanta. Uz opravdane zamerke koje bi se u vezi sa istom stvari mogle uputiti Hrvatskoj, stoji podatak da je pred sudovima te države optuženo i osuđeno bar nekoliko krupnih riba – Mirko Norac (osuđen), Rahim Ademi (oslobođen), Tomislav Merčep (osuđen), Branimir Glavaš (suđenje u toku). Čak i tako mršav rezultat za Srbiju je misaona imenica. O Bosni i Hercegovini da ne govorimo – teško bi se moglo nazvati manje uspešnim pravosuđe koje je sudilo ili sudi srednje i visoko rangiranim pripadnicima Armije BiH (recimo, generalima Sakibu Mahmiljinu i Atifu Dudakoviću), Hrvatskog vijeća odbrane (primer deset optuženih oficira HOS-a iz Orašja) i policije i vojske Republike Srpske.

Pritom Srbija sve vreme vrši opstrukciju rada bosansko-hercegovačkog pravosuđa, pružajući utočište optuženim i osuđenim ratnim zločincima. Tako, na primer, ratni ministar policije Republike Srpske Tomislav Kovač i komandant streljačkog 10. diverzantskog odreda VRS Milorad Pelemiš mirno žive u Srbiji, iako su u BiH optuženi/osumnjičeni za učešće u srebreničkom genocidu. U Srbiji penzionerske dane mirno provodi i oficir VRS Novak Đukić, koji je još 2014. u BiH osuđen na 20 godina zatvora zbog ubistva 71 deteta prilikom granatiranja Tuzlanske kapije u maju 1995. Tokom žalbenog procesa u BiH on je pobegao u Srbiju, gde mu je otezanjem procesa priznavanja presude iz BiH faktički pružena zaštita i omogućeno da ne služi zatvorsku kaznu. Srbija, lider u regionu.

Sve navedene činjenice premijerka zna ili bi, da se poslužimo terminologijom iz optužnica za ratne zločine, morala da zna, baš kao što vrlo dobro zna da su institucije pune potencijalnih ili već osuđenih ratnih zločinaca, ali se zaklanja iza proceduralnih dimnih zavesa, navodeći da je, eto, haški osuđenik Vladimir Lazarević gostujući a ne redovni predavač na Vojnoj akademiji. Aha, onda u redu, samo se postavlja pitanje da li ga je, kada je vladinim avionom doleteo iz Haga nakon odslužene kazne, pola državnog vrha dočekalo kao gostujućeg ili redovnog ratnog zločinca i da li je njemu i kolegi osuđeniku Nebojši Pavkoviću Vojska Srbije nedavno objavila knjige kao gostujućim ili redovnim piscima? Da li je Veselin Šljivančanin redovan ili gostujući učesnik tribina Srpske napredne stranke i da li je prebijanje aktivistkinja i aktivista Inicijative mladih za ljudska prava koji su se pobunili protiv njegovog nastupa u Beškoj bilo redovni ili gostujući čin članova i simpatizera vladajuće stranke?

Na pitanje zašto se ratni zločinci rehabilituju, premijerka odgovara besmislicom ranije plasiranom od strane predsednika Srbije i njenog političkog oca Aleksandra Vučića – Pa šta sad treba, da ih zatočimo negde, tako da im niko više ne vidi lice? Možete i to, ali za početak bi bilo dovoljno da ih ne vozate vladinim avionima, ne gostite po vojnim akademijama, stranačkim tribinama i štandovima knjiga Ministarstva odbrane.

Na kraju, kada se došlo do Srebrenice, premijerka je, bolje nego bilo koji podatak o suđenjima za ratne zločine, pokazala lidersko lice Srbije u odnosu prema prošlosti. Lidersko lice na kojem se iscrtava negiranje i revidiranje sudski utvrđenih činjenica, nepoznavanje međunarodnog prava i odanost narativu koji Srbiju drži ukopanu u devedesetim godinama prošlog veka.

Srebrenica, kaže, po njoj nije genocid. Bio je zločin, ratni zločin, gnusan zločin, strašan masakr, užasan zločin, pa čak i užasan, užasan zločin, ali ne i genocid. U tom kreščendu na čijem kraju će se pre čuti psovka nego prihvatanje nalaza presuda dva međunarodna suda – sadržan je sav jad odnosa Srbije i njene političke (ne samo aktuelne) elite prema prošlosti. Okretanje glave od istine i presuđenih činjenica slika je i prilika odnosa Srbije prema ratovima devedesetih, a premijerka Brnabić se sada nameće kao njen glasnogovornik.

Nije, tvrdi ona, genocid ako se ne pobiju žene i deca. Nema veze što je celokupna srebrenička populacija izbrisana sa područja dotadašnje zaštićene enklave, nema veze što su muškarci svi do jednog, njih oko 8.000, uhapšeni i u hladnokrvnim egzekucijama ubijeni, što su žene i deca proterani da se nikada ne vrate, nema veze što je rezultat tog junačkog poduhvata Ratka Mladića i njegovih vojnika u Srebrenici vidljiv i danas, nije genocid dok premijerka Srbije ne kaže da jeste.

Ona ni ne pomišlja da razmisli i progovori o odgovornosti Srbije za užasan, užasan zločin u Srebrenici, nego još tvrdi da nije počinjen u ime srpskog naroda. Nego u čije ime? „Poklanjamo srpskom narodu ovaj grad“, govorio je Ratko Mladić po ulasku u Srebrenicu. „Došlo je vreme da se posle bune protiv dahija osvetimo Turcima na ovom prostoru“. Ko smo to mi? Ratko Mladić i njegova družina? Ne, on govori o nama, o narodu. Ima li on pravo da se zaklanja iza naroda? Nema, ali hajdemo da mu onda to danas, 23 godine kasnije, kažemo – počinio si genocid, govorio si da ga činiš u naše ime, država Srbije je tada stajala iza tebe, danas ne stoji, niti će ikada više stajati iza ciljeva i postupaka zbog kojih si s pravom završio na doživotnoj robiji. Ne, biće bolje da se umesto toga jogunimo, negiramo presude međunarodnih sudova i odbacujemo istinu.

Ratko Mladić i svi oficiri koji su učestvovali u srebreničkom genocidu bili su na platnom spisku Beograda, a danas su penzioneri Republike Srbije. O tome premijerka treba da razmisli kada na pitanja Tima Sebastijana nervozno odmahuje rukom i bez najmanjeg udubljivanja izuzima Srbiju od odgovornosti za ono što se u julu 1995. godine dogodilo u Srebrenici.

Godinama unazad ratni zločinci se zaklanjaju iza priče da su presude njima ujedno presude celom narodu, da zaključci o njihovom učešću u genocidu ceo narod čine genocidnim. Nema genocidnih naroda. Postoji zločin, međunarodno pravo ga naziva genocidom, skrojen sa namerom da se nacionalna grupa ili njen deo u potpunosti uništi i postoje počinioci genocida. Konačno, postoje ljudi koji genocid negiraju i teško je shvatiti kako je Ana Brnabić sebi dozvolila da se nađe u toj kategoriji.

(Peščanik)

Podelite ovu stranicu!