NEMANJA STJEPANOVIĆ: Dvadeseta godišnjica od operacije Oluja

30 Jul 2015

Činjenice: pre, za vreme i posle akcije

Približava se dvadeseta godišnjica od kada je sa uspehom sprovedena operacija Oluja – za jedne je to najtužniji period u istoriji Srba, za druge pobeda bez premca u istoriji Hrvata – pa ne bi bilo zgoreg podsetiti se nekih činjenica. Dok ne bude kasno.

1.

Četiri godine pre početka operacije Oluja mešovite srpske snage sačinjene od JNA, jedinica Državne bezbednosti Srbije, lokalnih policajaca, teritorijalaca i različitih paravojnih grupa sa ove i one strane Drine i Dunava zauzele su velike delove Hrvatske u vreme kada ona još uvek nije bila međunarodno priznata. Nisu se odatle (osim ponegde pod prinudom) povukle ni kada je do priznanja Republike Hrvatske 1992. godine došlo. Već od tog časa, dakle kada je Hrvatska međunarodno priznata, svaka vojna operacija za povratak zaposednutih teritorija postaje legitimna. Ni manje, ni više od toga. Ako se tome doda da je teritorija pod srpskom kontrolom u potpunosti etnički očišćena od Hrvata i drugih nesrba, Oluja ili neka druga oslobodilačka vojna operacija – još jednom: ni manje ni više od toga – postaje ne samo vojno legitimna, već i moralno opravdana.

Na teritoriji Hrvatske 1991. godine su u ogranizaciji i uz obilatu pomoć Državne bezbednosti Srbije iza koje suvereno stoji Slobodan Milošević oformljene tri takozvane Srpske autonomne oblasti: SAO Krajina, SAO Zapadna Slavonija i SAO Slavonija, Baranja i Zapadni Srem. Početkom 1992. godine došlo je do njihovog ujedinjenja u Republiku Srpsku Krajinu (RSK) pre, za vreme i nakon čega su počinjeni zločini nad hrvatskim i drugim nesrpskim stanovništvom. I to ne bilo kakvi zločini, već široko rasprostranjeni i sistematski, dakle precizno isplanirani i temeljno sprovedeni. Podrzumevali su masovna ubistva poput onih na vukovarskoj Ovčari, u Lovasu, Škabrnji, Nadinu, Erdutu, Dalju, Baćinu. Spisak mesta masovnih egzekucija je podugačak. Uz to, hrvatski i drugi civili zatočavani su, mučeni i premlaćivani, u najboljem slučaju – zastrašivani. Njihova imovina je pljačkana i razarana. Sve sa jednim ciljem – da im ne preostane ništa drugo, nego da se pokupe i odu. Republika Srpska Krajina tako je sa uspehom etnički očišćena i najkasnije od 1993. godine u njoj žive skoro isključivo Srbi.

 

2.

U situaciji u kojoj Republika Hrvatska ne kontroliše dobar deo svoje teritorije, koji je uz to i etnički očišćen, sprovedena je vojno-redarstvena operacija Oluja. Vojnom cilju operacije – da se teritorija vrati tamo gde pripada, dakle u granice Hrvatske – nema se šta prigovoriti. To nikada nije činilo ni haško tužilaštvo, jasno navodeći u uvodnoj reči na suđenju generalima Gotovini, Čermaku i Markaču sledeće: „Pravo Hrvatske da reintegriše Krajinu u svoje međunarodno priznate granice ovde uopšte nije sporno. Međutim, operacija Oluja imala je još jedan cilj, a to je da se srpsko civilno stanovništvo istera i da se njihov povratak zauvek spreči“.

3.

Taj „još jedan cilj“, bio on primarni ili sporedni, svakako može biti i jeste predmet sporenja. Ne samo među predstavnicima srpske i hrvatske države, već i među sudijama Haškog tribunala koje su u presudama hrvatskim generalima prvo jednoglasno u prvom stepenu (tri prema nula) proglasile postojanje udruženog zločinačkog poduhvata sa ciljem proterivanja Srba iz Krajine, a zatim preglasavanjem u žalbenom postupku (tri prema dva) takav zaključak poništile. U najmanju ruku kontroverzna odluka Žalbenog veća nije predmet ovog teksta (a svašta bi se moglo reći), no čak ni ona nije oborila zaključke prvostepenog Raspravnog veća o tome da je zločina nad Srbima bilo, kao ni to da su ti zločini bili široko rasprostranjeni i sistematskog karaktera. Prvostepena presuda doneta je, najkraće rečeno, na osnovu četiri grupe činjenica: a) zapisnika sa Brionskog sastanka hrvatskog predsednika Franje Tuđmana i najviših državnih zvaničnika 31. jula 1995. godine kada je operacija Oluja isplanirana; b) neselektivnog granatiranja krajinskih sela i gradova 4. i 5. avgusta 1995. godine; c) velikog broja ubistava i zlostavljanja Srba koji nisu napustili svoje kuće, kao i razaranja i pljačke imovine onih koji su otišli; d) sprečavanja povratka izbeglih srpskih civila različitim administrativnim i praktičnim merama, poput one da se oduzme imovina povratnicima koji se ne prijave hrvatskim vlastima u roku od 30 dana, dok im je u isto vreme uskraćena mogućnost dobijanja dokumenata, samim tim i povratka u Hrvatsku.

Rezultat takvog postupanja hrvatske vojske i policije tokom Oluje bio je identičan onom koji su četiri-pet godina ranije sa uspehom ostvarile vlasti RSK u saradnji sa nalogodavcima i pomagačima iz Beograda – etničko čišćenje Krajine. Tako nešto u presudi kojom su odbačene međusobne hrvatsko-srpske tužbe za genocid zaključuje i Međunarodni sud pravde koji kaže da su hrvatske političke i vojne vlasti egzodus Srba iz Krajine smatrale „ne samo verovatnim, već i poželjnim“ scenarijom, kao i da odlazak srpskih civila predstavlja „direktnu posledicu operacije Oluja“.

4.

Kakve god da su presude međunarodnih sudova, pa sve i da ih nema, teško da bilo ko razuman može reći da zločina nad Srbima u avgustu i septembru 1995. godine nije bilo. Problem sa obeležavanjem dosadašnjih devetnaest, a očito i ove dvadesete godišnjice Oluje, jeste to što hrvatska država i njeni najviši predstavnici – makar da su iz stranke koja je operaciju sprovela ili iz njene socijaldemokratske naslednice na vlasti – ne pokazuju ni najmanji nagoveštaj da uvaže srpske žrtve, odaju im poštu i upute iskreno izvinjenje zbog postupanja tadašnjih hrvatskih institucija prema srpskim civilima. Dodajmo tome i da je suđenja za zločine u Oluji tokom poslednjih dvadeset godina toliko malo da ih je sramota i pominjati, ali neka bude zabeleženo – do sada su pokrenuta tri procesa protiv sedmorice optuženih, a samo jedan je osuđen.

Kada u takvoj situaciji, recimo, ministarka spoljnih poslova Vesna Pusić izjavi da Hrvatska proslavom Oluje „ne slavi ničiju tragediju“, njene reči ne zvuče ubedljivo sve dok država ne preduzme snažne mere da tu tragediju ublaži. Ubrzavanjem sudskih procesa protiv onih koji su do tragedije doveli i naročito, a to nije skupo, odavanjem pošte žrtvama ako ne pre i posle, onda makar tokom svakog obeležavanja godišnjice Oluje. Počev od ove dvadesete.

Sa druge strane, predstavnici Srbije zločine počinjene u Oluji koriste u dnevno-političke svrhe, ne obazirući se preterano na činjenice, niti na kontekst u kojem se Oluja dogodila. Tako premijer Aleksandar Vučić govori o „najvećem etničkom čišćenju u Evropi nakon Drugog svetskog rata“, zanemarujući realnost u kojoj se etničko čišćenje sličnih razmera na istom prostoru dogodilo nešto ranije nad Hrvatima, potom i nad Bošnjacima i Hrvatima u BiH, sve u organizaciji njegovih tadašnjih političkih saveznika i uz učešće četničkih jedinica stranke u čijem je vrhu bio. Ne treba zaboraviti i da je, ako govorimo o razmerama, u vreme dok je Vučić 1999. godine mirno sedeo u ministarskoj fotelji sa Kosova proterano bar 700 do 800 hiljada albanskih civila. Dakle, tri puta više nego Srba tokom Oluje, a i to je zločin koji se dogodio u Evropi nakon Drugog svetskog rata. Prećutkivanjem zločina nad drugima, preuveličavanjem zločina nad Srbima i potezanjem tog argumenta u političkim obračunima vlasti Srbije zapravo ruše dostojanstvo srpskih žrtava Krajine.

5.

Na kraju, a svakako ne najmanje bitno, pomenimo držanje takozvane međunarodne zajednice koju u ovom slučaju po svemu sudeći predvode Nemci. Oni su, gledajući hrvatsko-srpsko nadgornjavanje oko Oluje, odlučili da se ne mešaju i da svoje predstavnike ne šalju na obeležavanje godišnjice. Pa će onda sutra – kao nekad Tadića i Josipovića, a sad Vučića sa tročlanim predsedništvom BiH – terati predstavnike Srbije i Hrvatske da se drže za ruke, smeškaju u kamere i pričaju bajke o pomirenju na splitskoj rivi i beogradskoj Knez Mihailovoj. Bez osvrtanja na prošlost, dabome. Umesto toga, Nemcima, Amerikancima, Britancima i drugim strancima bolje bi bilo da se spakuju, dođu na dvadesetu godišnjicu obeležavanja Oluje, odaju poštu srpskim žrvama Oluje i tako očitaju lekciju predstavnicima vlasti obe zemlje.

(Autor je novinar agencije SENSE, tekst prenosimo sa Peščanika)