NEMANJA STJEPANOVIĆ: Đavo i njegov šegrt u Hrtkovcima

08 May 2017

„U ovom selu Hrtkovcima nema mesta Hrvatima… oni nemaju gde da se vrate. U njihove kuće će se useliti srpske izbeglice“, tako je 6. maja 1992. pre 25 godina govorio Vojislav Šešelj

I u ovom selu, Hrtkovcima, i u ovom mestu srpskog Srema nema mesta Hrvatima… I ovi odavde iz Hrtkovaca koji su zaključali svoje kuće i otišli, računajući valjda da će se jednog dana vratiti, mi im poručujemo – nemaju gde da se vrate. U njihove kuće će se useliti srpske izbeglice…

Braćo Srbi i sestre Srpkinje, ako je Tuđman proterao više od dvesta hiljada Srba, jedan deo će se vratiti na područje Srpske Krajine, ali jedan deo ne može tamo da se smesti. Mi tim Srbima moramo dati krov nad glavom i gladna usta moramo nahraniti. Mi nemamo novca da podižemo nove kuće i stambene zgrade. Mi nemamo mogućnosti da otvaramo nova radna mesta za njih.

E, lepo kad nemamo mogućnosti, onda treba svakoj izbegloj srpskoj porodici da damo adresu jedne hrvatske porodice. Daće milicija, milicija će raditi onako kako vlast odluči, a mi ćemo uskoro biti vlast. Lepo, sve izbegle srpske porodice će doći na srpska vrata i zatečenim Hrvatima dati svoje adrese u Zagrebu i drugim hrvatskim mestima. Hoće, hoće. Biće dovoljno autobusa, izvešćemo ih na granicu srpske zemlje, odatle peške neka produže ako sami ne odu.

Tako je 6. maja 1992. godine, pre tačno 25 godina, govorio Vojislav Šešelj u Hrtkovcima, tada većinski hrvatskom selu u Vojvodini. On je ovaj govor 2005. objavio u knjizi čiji naslov počinje rečima „đavolov šegrt“ (recenziju za ovu knjigu napisala je aktuelna predsednica Skupštine Srbije Maja Gojković). Stranice knjige na kojima je objavljen ovaj govor uvrštene su u dokaze na suđenju lideru radikala u Hagu. Eh, Hag.

Šešelj je pred tamošnjim međunarodnim sudom oslobođen svih optužbi, uključujući i one za Hrtkovce. U presudi se, istina, navodi da je njegov govor u Hrtkovcima „predstavljao jasan poziv na proterivanje ili prisilno premeštanje Hrvata iz tog mesta“, ali se lakonski zaključuje da „nije dokazano da je taj govor bio uzrok odlaska Hrvata“ (paragraf 333 prvostepene presude). Uprkos svedočenjima da je nakon tog 6. maja 1992. godine u selu Hrtkovci počela kampanja nasilja nad Hrvatima i Mađarima, uprkos iskazima svedoka da su posle toga bili dodatno uplašeni, i uprkos demografskim pokazateljima o drastičnom padu broja Hrvata i povećanju broja Srba u selu.

Tako je, po haškom Pretresnom veću sudije Antonetija, ispalo da je Šešelj u pravu kada kaže da je odlazak Hrvata i njihova razmena imovine sa srpskim izbeglicama iz Hrvatske bila dobrovoljna. Kada vam upadaju u kuće, prete na ulici, razbijaju prozore, prete telefonom i ubacuju bombe u dvorišta samo zato što ste druge vere i nacije, a vi onda nemate izbora osim da „dobrovoljno“ odete, to se u međunarodnom pravu zove progon. No, ostavimo po strani hašku presudu koja je, između ostalog, legitimisala etničko čišćenje u BiH i koja će se teško održati u žalbenom postupku, ostavimo po strani čak i nespornu ulogu Šešelja i njegovih radikala u primoravanju Hrvata na odlazak iz Hrtkovaca. Setimo se jednog važnijeg aspekata proterivanja Hrvata iz Vojvodine, koji se iz godine u godinu uporno prećutkuje i kojem ni Haški tribunal nije poklonio dužnu pažnju.

Ako preuzmemo vrcavost iz naslova Šešeljeve knjige i zaključimo da je on taj đavolov šegrt u Hrtkovcima, ko bi onda bio đavo? To je mogla biti jedino država. U dragocenom izveštaju Fonda za humanitarno pravo iz decembra 1993. godine jasno se vidi da su državni organi dopustili da se nasilje nad Hrvatima u Vojvodini odvija onoliko dugo koliko je bilo potrebno da se većina njih iseli.

Nasilje se odvijalo po istom obrascu, u mnogo slučajeva, ne samo u Hrtkovcima, već i u drugim selima. Dakle, po unapred određenom planu i u dužem vremenskom periodu, a država se elegantno sklonila u stranu i nije preduzela ništa da zaštiti svoje građane.

Na kuće Hrvata bacaju se bombe, a država ne reaguje. Najmanje 20 porodica je fizički izbačeno iz kuća na ulicu, a država ne reaguje. Razbijaju im se prozori, preti im se telefonom, vređaju ih na ulici, država ne reaguje. Meštani Hrtkovaca (među njima i viđeniji Srbi) šalju 8. jula opštini Ruma dokument u kojem upozoravaju na nasilno iseljavanje Hrvata, 7 dana kasnije ide inicijativa beogradskih intelektualaca prema saveznim vlastima da se nasilje obustavi – država ćuti. Tek 10. avgusta, dakle puna tri meseca od Šešeljevog govora, država nešto preduzima. Mlako, tek toliko da novouspostavljena lokalna radikalska vlast ne izmakne kontroli. Hapsi predvodnika nasilja, danas pokojnog Ostoju Sibinčića i još nekoliko osoba (svi će kasnije biti osuđeni na uslovne kazne).

Ali posao je obavljen. Broj Hrvata se sa 1.000 smanjio na 256 (pad od 76%), a broj Srba se povećao sa 500 na 2.400, dakle skoro 5 puta. Džaba posle toga hapšenja i uslovne osude, džaba policija u selu. Po skoro identičnoj matrici Hrvati su tokom leta proterivani iz Golubinaca, Petrovaradina, Beočina, Bača, Morovića i Kukujevaca (s tim da represija traje od 1991, naročito u Kukujevcima). U svim tim selima Šešelj i šešeljevci služe za zastrašivanje ljudi (jedan od svedoka u Fondovom izveštaju kaže: „Za Veliku Gospojinu (avgust 1992) pozvali smo Šešelja. I to je bio jedan vid represije. Naročito je nezgodno kada dobiju radikala za komšiju. Onda tu razgovora nema.“), a policije nema nigde ili fingira da nešto radi (deo izveštaja o stanju u Moroviću: „Vođu patrole je obavestio o celom događaju. Ovaj je zapisao, seo u policijski automobil i otišao prema Dindilinoj kafani.“)

Da vidimo još sa kim su to vojvođanski Hrvati bili primorani da menjaju imovinu. Sa nesrećnicima poput njih koji su u selima oko Slavonske Požege i drugde u Hrvatskoj takođe bili meta bombaških napada, fizičkih napada i pretnji, pa su otišli „dobrovoljno“. U pomenutom Fondovom izveštaju i oni su intervjuisani i iz izjava koje su dali jasno se može iščitati njihova muka. Bili su dvostruke žrtve – s jedne strane isterani su iz Hrvatske, a sa druge nisu bili prihvaćeni u novoj sredini. Sve to, podrazumeva se, ni mrvu ne umanjuje odgovornost Šešelja i njegovih radikala za pritisak na vojvođanske Hrvate, niti države koja je sve to nemo posmatrala.

Sem nekoliko sudskih procesa održanih u predmetno vreme, kojima je počiniocima nasilja stavljeno do znanja dokle mogu da idu, ni u Srbiji ni u Hrvatskoj nije bilo suđenja za proterivanje Hrvata i Srba iz mesta koja nisu bila zahvaćena ratom. Izuzmemo li mogućnost da, s obzirom na besmislenost prvostepene presude, haški proces Šešelju bude ponovljen, sva je prilika da suđenja za zločine nad vojvođanskim Hrvatima, baš kao i za one počinjene po istoj matrici nad slavonskim Srbima neće biti. Uprkos tome, imamo obilje podataka i izjava svedoka o tim događajima, zna se ko su inspiratori, počinioci i žrtve, a jasno je i da su iza svega stajale države.

Zar je onda teško reći – da, bilo je tako, Srbi su proterani iz Hrvatske, Hrvati iz Srbije. Zar je vlastima u Beogradu i Zagrebu teško da se prema tome danas, 25 godina kasnije, odrede na jasan i iskren način, da prihvate minimum nepobitnih činjenica. Zašto danas premijer i/ili predsednik Srbije ne bi otišao u Hrtkovce i rekao da nasilje jeste počelo nakon radikalskog mitinga u tom selu, da Hrvati nisu otišli dobrovoljno već su bili primorani na to i da država nije učinila ništa da ih zaštiti. A da sa druge strane čujemo nešto slično od hrvatskih zvaničnika u selima oko Slavonske Požege.

Možda bi tada i patnja prognanih, makar sa ogromnim zakašnjenjem, bila umanjena. Možda bi posle toga mogli pružiti ruku onima s kojima su pre 25 godina razmenili imovinu. A njihovo rukovanje važnije je za budućnost regiona od stotinu buketa cveća i hiljadu Galeb čokolada uručenih uz usiljene osmehe iz ruku srpskog premijera u ruke predsednice i premijera Hrvatske.

Autor je istraživač Fonda za humanitarno pravo.

(Peščanik)

Podelite ovu stranicu!