NEMANJA NENADIĆ: Propuštena jedinstvena prilika za obračun sa korupcijom

03 Feb 2017

"Nema razloga za optimizam da će poslednja u nizu afera u Srbiji, fotografija ministra zdravlja Zorana Lončara sa bivšim vođom Zemunskog klana Dušanom Spasojevićem, dobiti epilog"

Programski direktor Transparentnosti Srbija Nemanja Nenadić kaže da nema razloga za optimizam da će poslednja u nizu afera u Srbiji, fotografija ministra zdravlja Zorana Lončara sa bivšim vođom Zemunskog klana Dušanom Spasojevićem, dobiti epilog.

Nenadić u Intevjuu nedelje RSE govori o odsustvu napretka u borbi protiv korupcije, te podacima koji proizilaze iz najnovijeg izveštaja te organizacije po kojma, uprkos obećanjima vlasti da će se izboriti sa ovim problemom, Srbija stagnira već godinama.

RSE: Prema najnovijem izveštaju Transparensi internešenela, Srbija je na 72. mestu po indeksu percepcije korupcije od 176 rangiranih zemalja. Obračun sa sistemskom korupcijom bio je jedno od obećanja na kojima je, pored ostalog, Aleksandar Vučić dobio izbore. Šta nam ovi podaci govore?

Nenadić: Predstava, koja vlada u Srbiji o korumpiranosti naših institucija i službenika je manje-više ista već duži niz godina, dakle od 2008. godine. Međutim, ono što zaista treba da nas brine, još i više, jeste to što se ni u stvarnosti ne dešavaju neke promene koje bi mogle da nas dovedu do zaključka da kažemo da je korupcija sada bitno manja nego što je bila i da su sve te najave donele neke rezultate. Moj utisak je da se percepcija kvalifikovanih ispitanika ne menja bitno, upravo zato što nema promena ni u praksi.

Naravno, to je nešto što treba da nas zabrine, ne samo zato što je korupcija po definiciji loša, i što loše utiče na ostvarivanje ljudskih prava i na ekonomiju svake zemlje, već i više zato što je ovo bila jedinstvena prilika da se Srbija obračuna sa korupcijom i to po najmanje dva osnova. Prvi osnov je politička volja, kombinovana sa ogromnom koncentracijom moći. Sa druge strane, to je doba u kojem smo bili izloženi i skriningu EU, dakle nekoj vrsti pritiska sa strane. Priliku za sada nismo iskoristili.

RSE: Možemo li onda govoriti o postojanju stvarne političke volje?

Nenadić: Politička volja se nije pokazala tamo gde je bila potrebna. O tome je najbolje govoriti po konkretnim primerima, šta su institucije mogle i morale da urade u okviru svojih nadležnosti. Možemo poći od jednostavnih stvari. Recimo, kaže se da je borba protiv korupcije prioritet, evropske integracije su prioritet. Dovoljno je da pogledamo one zvanične izveštaje, recimo Agencije za borbu protiv korupcije, o primeni antikorupcijske strategije ili izveštaje koji potiču iz same Vlade, o tome koliko je ostvareno u okviru poglavlja 23. Čak ni na tom formalnom nivou nije ostvaren ogroman deo aktivnosti koje su bile predviđene.

Mnogi zakoni nisu predloženi. Recimo, Zakon o lobiranju koji je planiran još davno. Zakon o finansiranju stranaka je trebalo izmeniti, u prvobitnim planovima, još do kraja 2014. godine. Prošlo je već nekoliko rokova za usvajanje Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije. Osim zakonodavne aktivnosti, primena zakona u praksi se nije dešavala. To je odsustvo političke volje ili možda prisustvo političke volje na pogrešan način. Dakle, snažno demonstriranje političke volje, u pravcu da se zakon ne primeni.

RSE: Javnost je upravo zatečena informacijama o ministru Zlatiboru Lončaru. To nije prvi put da se on dovodi u vezu sa mafijom. Kako ste doživeli njegova objašnjenja za poslednji slučaj, fotografiju sa bivšim vođom Zemunskog klana, da je slučajno bio na kafi sa Dušanom Spasojevićem?

Nenadić: To zvuči dosta neuverljivo. Problem je naravno što pravosuđe nije dalo svoju reč o tim mogućim vezama i njihovim implikacijama još 2003. godine, ili već kada je bilo suđenje grupi koja je organizovala ubistvo premijera Zorana Đinđića. I tada je pomenuta ta veza, čini mi se. Ta stvar nije ispitana kako je valjalo i onda se kasnije ušlo u celu tu priču sa nerazjašnjenim okolnostima. On je postao ministar. Rečeno je da tu nema ništa sporno, a sada se pojavljuju slike.

Kako god bilo, svako je nevin dok se ne dokaže suprotno. Generalno, ovakva situacija je loša za imidž zemlje i same Vlade. Sa političke strane, pitanje se može razrešiti političkim sredstvima. Unutar same Vlade moraju da vide da li je u redu da čovek, koji se sumnjiči za vezu sa takvim ljudima, i dalje bude ministar. Sa stanovišta zakona, mislim da je ključno videti da li je ministar zdravlja obavljao taj posao kako valja.

Pre nekih godinu dana bilo je najavljeno veliko renoviranje zdravstvenih ustanova i zdravstvenih centara. Bila je sprovedena javna nabavka radova, koja je u najmanju ruku čudna. Bilo je promena ponude u toku postupka, veoma mala konkurencija, suprotno svakom očekivanju. Čini se, sa dosta jasnom namerom, da čitava stvar bude iskorištena u predizborne, promotivne svrhe. Voleo bih da takve stvari budu dovedene do kraja.

RSE: Da li očekujete da će slučaj sa fotografijama biti doveden do kraja?

Nenadić: Realno, ne. Nema nekog razloga za optimizam po pitanju razrešenja afera u Srbiji. Naprotiv, obično građani ostanu uskraćeni za odgovor i ostane da lebdi čitava stvar nerazjašnjena do neke prve prilike. To je na kraju i deo konteksta u kom su te fotografije objavljene.

One su objavljene očigledno zbog toga što je nastao neki politički sukob. U ovom konkretnom slučaju između gospodina Velimira Ilića i stranke sa kojom je bio u koaliciji, odnosno Nove Srbije i Srpske napredne stranke (SNS). Da se nije desio taj sukob oko postavljanja na mesto direktora javnog preduzeća, ništa od ovoga se ne bi našlo u javnosti.

To je ono što govori o klimi za vladavinu prava u Srbiji, najšire gledano. Znači, loše stvari stoje, ne postoji navika državnih organa da rasvetljavaju sve činjenice, ne postoji dovoljno odgovornosti kod političara da polažu račune građanima, i za ono što su uradili i za ono što nisu uradili. Na kraju, ne postoji ni kod građana dovoljno razvijena svest da imaju pravo da od političara traže veću odgovornost.

RSE: Nemoguće je ne pomenuti slučaj nekada najbogatijeg građanina, Miroslava Miškovića. Presuda se čeka. Njegov sin Marko je osuđen na tri godine. To je daleko manje od utiska kada je najavljivano i kada su oni privođeni. Čini se da je vlast, odnosno premijer, bio rešen da dokaže odgovornost Miškovića. Šta se u međuvremenu desilo?

Nenadić: Tu prvo treba da se zna da je Mišković medijski optuživan, pogotovo u političkom kontekstu, za neke stvari koje bi zaista bile relevantne za borbu protiv korupcije da su našle i u optužnici. Vučić je govorio o tome da su neki ministri primali nekoliko desetina hiljada evra mesečno da bi radili za Miškovićev interes. Međutim, ništa od toga se nije našlo u optužnici koja je aktuelna. Ne znam da li je bilo ičega po krivičnim prijavama i da li je taj slučaj ispitivan. Zato je jako teško govoriti o slučaju Mišković, kao o slučaju borbe protiv korupcije.

Taj slučaj je takođe povezan sa borbom protiv korupcije zato što se o Miškoviću govorilo u nekim izveštajima Antikorupcijskog saveta, ali ni po tim izveštajima nisu okončane istrage, ili optužnice nisu dovedene do kraja.

RSE: U vreme kada su Naprednjaci (SNS) dolazili na vlast, na udaru je bila (bez potrebe da bilo koga amnestiramo) Demokratska stranka, odnosno ljudi iz prethodne vlasti. Niko nije osuđen do danas. Da li to govori da su optužbe iz redova aktuelne vlasti bile samo kampanja?

Nenadić: Zaista je jako teško proceniti šta se tu sve dogodilo. Deluje kao da jeste bila kampanja, međutim, ostaje pitanje da li su ljudi, koji su tu kampanju vodili, podneli i neke krivične prijave?

Sledeći korak je pravosuđe, odnosno, prvo tužilaštvo, a potom i sudovi. Čini mi se da uverenje kod tužilaca da treba da vode postupke po svojoj savesti i da obuhvate optužnicama sve ono za šta postoje elementi krivice još nije dovoljno jako. Kako se tačno mehanizam odvija, da li je u pitanju cenzura ili autocenzura, to treba videti sa nekim od ljudi koji su u taj proces neposredno uključeni.

I najzad, ako govorimo o političkom aspektu, nije tajna da linija podele između bivših i sadašnjih vlasti nije baš tako oštra. Da su mnogi ljudi, koji su nekada participirali, bilo personalno, bilo kroz svoje stranke u prethodnim političkim garniturama i vladama, sada promenili tabor i da se nalaze i u aktuelnim vlastima.

Šta god bilo, kakvi god da su političari, ništa od toga ne amnestira tužioce od njihovog dela odgovornosti. Čak i da im neko visi nad glavom i govori šta i kako da rade, na njima je sto posto odgovornosti da svoj posao obavljaju savesno. U suprotnom, treba da se povuku i da rade neki drugi posao.

RSE: Kolikom su pritisku izloženi, ako političari otvoreno govore i optužuju, pred bilo kakve reakcije pravosuđa? Koliko je ono u takvoj situaciji sposobno da odgovori na ovaj izazov? I koliko su se stvari promenile od 2008. godine?

Nenadić: Očigledno je da nisu dovoljno i očigledno je da nisu ispravljene ni neke od najkrupnijih grešaka iz reforme koju smo imali 2009. godine – takozvani opšti izbor sudija i tužilaca, koji je obavljen po sumnjivim kriterijumima i na nedovoljno transparentan način. Ako znamo šta se dešavalo tada, vidimo da greške nisu u potpunosti ispravljene.

Nedavno su predlagane sudije, u određenoj meri i tužioci, gde takođe nisu bili poštovani propisani kriterijumi, ili nisu bile dostupne sve informacije. Drugim rečima, ono što je bio politički ambijent i zadatak političara, a to je donošenje propisa i pojašnjenje, propisivanje kako se te odluke moraju doneti, nije dovedeno do kraja.

Jednostavno, ako govorimo o pritiscima, mi možemo suditi na osnovu ishoda. Sve dok neko iz samog pravosuđa ne progovori da li je pritisaka bilo ili nije. Najstrašnije bi bilo da uopšte i nema pritisaka, a da se ne preduzima sve ono što može da se uradi na osnovu zakona.

RSE: Da li se ovo što govorite o pravosuđu može preneti i na medije, na slobodu medija kao jedan od preduslova uspešne borbe protiv korupcije?

Nenadić: Stanje u medijima zavisi od više faktora. Neki su politički, neki su ekonomski. Činjenica je da u političkom delu i o onome što može da se uradi zakonima i njihovom primenom, nije urađeno sve što je bilo predviđeno, ni onom medijskom strategijom iz 2011. godine, ni zakonima koji su doneti potom. Pokazalo se da neke pozitivne promene koje su nagoveštene, poput recimo finansiranja medija putem konkursa, nisu dale željene i očekivane rezultate. Znači, nešto treba menjati. Vidimo da neki delovi tih propisa nisu čak ni sprovedeni do kraja. TANJUG je jedan od primera.

Generalno gledano, mislim da i u medijima nedostaje malo hrabrosti da se neke teme otvore. Ako je tako, verujem da za to ima razloga koji se verovatno tiču finansijske prirode i uticaja države na to da mediji mogu da funkcionišu.

RSE: U kakvoj su poziciji kontrolna tela?

Nenadić: Izveštaji Saveta za borbu protiv korupcije su prilično paradigmatičan slučaj, gde jedno Vladino telo objavljuje izveštaje u kojima su sumnje za korupciju, a onda to ostane bez adekvatne reakcije, što Tužilaštva, što same te Vlade. Kada je reč o nezavisnim organima, stvari ne stoje ništa bolje, odnosno može se reći da su čak i pogoršane.

Godinama unazad, još od 2004. godine, kada su počela da se uspostavljaju ta tela, oni su dostavljali redovno izveštaje Skupštini, koje tamo niko nije ni razmatrao. Onda smo uspeli da izvršimo pozitivan uticaj na zakonodavstvo, pa je uneta obaveza i procedura kako se ti izveštaji razmatraju. To je bilo 2010. godine. Nakon toga je krenulo razmatranje, gde se otprilike sve svodilo na to da potapšu po ramenu te nezavisne i kažu im kako su dobro uradili posao. Skupština ništa nije preduzimala da otkloni sve te probleme na koje su ovi organi ukazivali.

Onda smo imali, godinu ili dve, neka pozitivna iskustava, gde su čak formulisani relativno dobri zaključci Narodne skupštine. Zatraženo je od Vlade da se izjasni po tome šta je uradila. A onda je Skupština zaboravila na te svoje zaključke, nije prozivala Vladu na odgovornost.

Nedavno smo ukazali na izveštaje nezavisnih državnih organa za 2013. godinu. Vlada je izvestila samo o tome šta je urađeno po preporukama iz skupštinskog zaključka koji se odnosi na ombudsmanov izveštaj. Za ostale organima ne, ni za Poverenika, ni za Agenciju za borbu protiv korupcije. A gde su izveštaji za 2014. i 2015. godinu?

RSE: Kažete da ni kod građana nije dovoljno razvijena svest da imaju pravo da od političara traže veću odgovornost. Možemo li kao argument protiv uzeti slučaj Savamala, ali onda i na njemu čitati odnos vlasti prema zahtevima građana?

Nenadić: To je dobar primer, zato što u skorije vreme nismo imali druge situacije gde se veći broj građana pobunio i podigao glas zbog toga što organi vlasti nisu uradili ono što im je bila nadležnost. Sa te strane, slučaj Savamala pokazuje da i dalje postoji neka energija u narodu i među građanima, neka svest o tome da vlast treba da bude odgovorna.

Naravno, bilo bi dobro da je više situacija u kojima su građani spremni da prepoznaju problem, da dignu glas i zatraže da organi vlasti budu odgovorniji prema njima. I bilo bi dobro kada bio sve to imalo nekog krajnjeg efekta da vlasti reaguju drugačije.

RSE: Da li to što izostaje odgovor pravosuđa na slučaj Savamala, a sa druge strane imamo munjevitu reakciju na tužbu ministra Stefanovića protiv nedeljnika NIN, može biti ogoljen pokazatelj uticaja vlasti na pravosuđe?

Nenadić: Zadržao bih se na prvom primeru. Prvi primer je odsustvo reakcije za nešto što se, po svim dostupnim dokumentima, čini kao prilično čista stvar da postoji neka krivična odgovornost, gde su čak i u javnom diskursu označeni potencijalni krivci. Optužnice za sada očigledno nema. U celom tom kontekstu, to zaista deluje kao da je reakcija Tužilaštva izostala zbog političkih implikacija događaja.

Kada je pak reč o drugom slučaju, o privatnoj tužbi, imam svoje mišljenje o tome kakva je presuda, ali u svakom slučaju je dobro da se presude donose brzo. Postoji i postupak po žalbi. Nadajmo se da će i on biti jednako brz.

RSE: Povezujete korupciju sa jačanjem populizma u svetu. U izveštaju upozoravate da populistički i autokratski lideri češće uvode korumpirane sisteme u zemljama koje obećavaju da će reformisati. Da li bi se to moglo reći i za situaciju u Srbiji?

Nenadić: Mislim da i za Srbiju postoje opasnosti ove vrste, zato što nema trend jačanja institucija. Naprotiv, ima tendencije u obrnutom pravcu. Mislim da Srbija sve više ima problem u kulturi komunikacije i dijaloga u javnoj sferi. Ta kultura nije nikada bila na visokom nivou i treba da se gradi brižljivo. Čini mi se da sada idemo u potpuno obrnutom pravcu.

Drugi trend je onaj koji se odnosi na polaganje računa. Nekako je najbitnije da se stvori pozitivna slika, imidž nosioca vlasti. To je uvek prevashodno pitanje marketinga, a ne kakvi su njihovi realni rezultati u odnosu na ono što je bilo propisano zakonima i u odnosu na ono što su sami obećali. Jednom, kada se uđe u taj kontekst, onda je jako teško vratiti stvari na neki normalan kolosek, gde svaki nosilac vlasti polaže račune za ono što je bila njegova odgovornost.

RSE: Koliko su danas u pravu oni koji smatraju da će proces evropskih integracija na koncu dovesti do napretka, ako imamo u vidu krizu Evropske unije?

Nenadić: Dosadašnja iskustva su bila takva da je proces evropskih integracija dovodio do napretka mnogih zemalja. Neke su to iskoristile više, neke manje. Mi ćemo, ako EU opstane u nekom obliku u kojem je sada znamo, biti izloženi toj vrsti pojačanog nadzora, verovatno u nekom dužem periodu nego što su to bile Hrvatska, Bugarska ili Rumunija, a pogotovo one zemlje pre njih. To nam daje veoma dobru šansu da napravimo neke promene u našem sistemu.

Ono što mene u celoj priči zabrinjava jeste to što kod naših ljudi na vlasti, pa čak i generalno u društvu, prevlađuje stav da je bitno da se što pre otvore i zatvore poglavlja, a manje se gleda na moguće koristi od samog procesa i na neke suštinske promene. Videćemo da li će, pogotovo u kontekstu slabljenja EU, oni imati dovoljno daha da istraju na stavu da Srbija treba da ostvari neke suštinske promene, ili će se zadovoljiti nekim političkim ustupcima oko stvari koje su možda prioritet spoljne politike koju EU ima u odnosu na nas.

RSE: Očekujete li da će borba protiv korupcije biti “adut” i u predstojećoj kampanji za predsedničke izbore?

Nenadić: Predsednik nema velika ovlašćenja za borbu protiv korupcije. Najviše što predsednik može da uradi ako se ne bude mešao u rad drugih organa i ako bude poštovao svoja ustavna ovlašćenja je da vrati zakon u proceduru, ako na njega ima suštinske primedbe. Tomislav Nikolić ga je koristio samo jednom i mi smo to pohvalili kao potez. On je vratio zakon koji je bio veoma problematičan sa stanovišta jednakosti građana oko otkupa određene imovine u javnoj svojini. Kasnije su zakonodavci našli načina da te norme premoste i da kroz drugi akt prodaju tu imovinu.

(Iva Martinović, Slobodna Evropa / Foto: www.mc.rs)

Podelite ovu stranicu!