Nema zemlje za mlade

02 Sep 2014

Kako odumiru vojvođanski gradovi – slučaj Kikinda

U pogledu elementarne statistike, stvar je jasna: nema dece, znači, nema ni novih poreskih obveznika. Nema novih vojnika za neki novi besmisleni rat. Nema nove neplaćene ili slabo plaćene radne snage za potrebe proizvodnje profita. Ko pogleda Kikindu u vreme kad počinje nova školska godina i đaci stižu u škole, mogao bi da se prevari misleći da ovde živi samo mlad svet. U stvari je obrnuto: mladi su manjina, u strukturi stanovništva participiraju sa manje od 30%. Ovo je grad koji ne stari, jer je već odavno ostario. Ljudi stariji od 60 godina uveliko predstavljaju bezmalo pa polovinu stanovništva.

U petnaest osnovnih škola opštine Kikinda – šest u gradu, devet u selima – upisalo se 541 dete. Nikad manje u istoriji školstva u Kikindi. U selu Banatska Topola u prvi razred poći će troje đaka prvaka. U nekoliko osnovnih škola gase se odeljenja. Od četiri srednje škole u Kikindi, tri su upisale po jedno odeljenje prvog razreda manje nego prošle godine. Kikindska Gimnazija, osnovana još 1858. godine, izgubila je jedno odeljenje jer nije imala dovoljno đaka; hemijsko-tehnološka škola “Miloš Crnjanski” takođe, a veliko iznenađenje predstavljalo je ukidanje jednog od brojnih smerova u Tehničkoj školi, svojevremeno školi sa najviše đaka – 1.100 – u svih šest opština Severnobanatskog okruga.

kikinda igraliste

Kikindska dečja igrališta bez dece

Kikindska Predškolska ustanova doživela je sličnu sudbinu; ona raspolaže sa osamnaest objekata (bilo nekad i devetnaest) ukupnog kapaciteta za prijem preko dve hiljade dece; na početku nove školske godine u vrtiće je upisano 1.450 dece, za stotinu manje nego u septembru 2013. godine. Ovo ne znači samo da se u Kikindi rodilo manje beba (a jeste), nego je moguće da roditelji ne upisuju decu u vrtić jer je smeštaj deteta preskup za većinu porodica: jaslice 6.000 dinara, celodnevni boravak – 4.600 dinara, pa ko može, neka samo izvoli, ima mesta. Međutim, izdvajanje značajne sume novca za boravak deteta u vrtiću ipak je preveliko finansijsko iskušenje za sve više porodica, naročito ako oba roditelja nisu zaposlena, a sve češće – nisu. Ostaje da najmlađe stanovnike kikindske opštine čuvaju i vaspitavaju bake, dede, bliži srodnici ili već pomenuti nezaposleni roditelji, naročito majke. Među ovim prinudno “repatrijarhalizovanim” ženama, vraćenim u tradicionalnu ulogu majke i domaćice koja nema sopstvenih prihoda, nađe se fakultetski obrazovanih, ali njihova struka i zvanje kao da ne impresioniraju nikoga.

S druge strane, sve više devojaka se ne upisuje u srednje škole, ili ih napušta već u prvom razredu, tako da posle završene osnovne i nekog kursa pokušavaju da se zaposle ili udaju. Ali, gle sad paradoksa: iako se sve manje obrazuju i sve češće bivaju domaćice – mlade generacije žena nisu pohitale da povećaju natalitet. Na stranu sva kukanja države, SPC, institucija kojima su deca neophodna da bi uopšte opravdale svoje postojanje i svih ostalih proverenih nestručnjaka za rađanje i odgajanje dece – žene rađaju jedno, eventualno dvoje, svesne ekonomskog momenta, što pokazuje da zdrav razum još uvek stanuje ovde, eventualno.

Broj stanovnika u Kikindi opada, dakle, zbog sve manje dece, sve manje omladine u strukturi stanovništva, sve starije populacije i sve više teških bolesti koje odnose živote. Ali, ni to nije sve. Davnih osamdesetih opština Kikinda imala je preko 70.000 stanovnika, grad – preko 43.000, u jednom kratkom periodu čak 45.000. Prema poslednjem popisu, opština Kikinda ima je 59.329 stanovnika, grad Kikinda – 37. 676. Drastičan pad, ali, ima i gore. I od ovih koji su se popisali – mnogi ni u vreme popisa nisu živeli u Kikindi, a ne žive ni sada. Mladi odlaze u Beograd i Novi Sad da studiraju, gde vrlo često i ostaju (barem se trude, upinju se i rukama i nogama), tako da se i dalje vode u strukturi stanovništva, a nisu više tu. Drugi su se iselili u daleko ili blisko inostranstvo, u svakom slučaju, ni oni nisu više tu, iako se i dalje vode u statistici još godinama posle odseljenja. Dobro obavešteni pesimisti tvrde da u Kikindi više ne živi ni 35.000 ljudi. Pustih kuća u gradu je sve više i sve su bliže centru.

I šta sad? Zatvoriti grad, zaključati ga i baciti ključ, ili preduzeti nešto i šta to?

Lokalna vlast ne daje odgovore, osim što je odmah po ustoličenju 13. septembra 2013. godine skratila period za isplatu 15.000 nezaposlenim majkama malih beba sa godinu dana na šest meseci i tako nedvosmisleno pokazala da je u potpunosti “frendli” prema malim bebama i njihovim roditeljima. Slučajevi otpuštanja žena koje su “prekršile ugovor o radu” tako što su zatrudnele i rodile decu – takođe nisu novost u Kikindi i pripadajućim joj selima. I niko ni da trepne zbog ovakve prakse, osim medija i ženskih organizacija.

– Ne treba se brinuti zbog sve manjeg nataliteta; jednog dana, naseliće Kikindu neki drugi ljudi i narodi koji će ovde naći odlične uslove za život i reći “baš je ova Kikinda lep grad” – kaže Dragan Strajnić, ugledni kikindski privrednik, osnivač nekoliko kikindskih nevladinih organizacija i inicijator projekata za oživljavanje grada pred zatvaranjem.

G. P. F. (Autonomija)

Podelite ovu stranicu!