NEDIM SEJDINOVIĆ: Sve što se loše moglo desiti novinarstvu, desilo se u Srbiji

27 Jan 2017

"Medijska scena ne može biti ni mnogo bolja niti mnogo gora od društva u kojem nastaje"

Na današnji dan, prije 27 godina, u Novom Sadu je osnovano Nezavisno društvo novinara Vojvodine kao prvo nedržavno udruženje novinara na prostoru bivše države. Tim povodom, o medijskoj sceni Srbije i njenom razvoju od devedesetih pa do danas, kao i o aktuelnim temama koje muče medijsku zajednicu te zemlje, razgovarali smo sa Nedimom Sejdinovićem, predsjednikom NDNV-a.

NDNV je osnovan u trenucima kada je za novinare bilo izuzetno važno oduprijeti se ratnohuškačkoj propagandi. Od tada pa do danas, koji biste period izdvojili kao najteži za profesionalan rad medija, i da li je, s druge strane, bilo faza u kojima je biti novinar u Srbiji podrazumijevalo i mogućnost da se novinarski posao obavlja na pravi način?

U zemljama kakva je Srbija, dakle zemljama s ozbiljnim deficitom demokratije i nepostojanjem tradicije medijskih sloboda, novinarstvo nikada nije bilo lagodno zanimanje. Tu, naravno, mislim na one novinare koji drže do profesije i novinarske etike. Sa druge strane, biti novinar koji služi vlasti i interesima moćnih grupa i pojedinaca oduvek je u “nedovršenim državama” bila lukrativna delatnost, pa možete videti mnoge naše “kolege” koji su od svog posla napravili “ozbiljan biznis”: voze se u džipovima i predstavljaju tzv. džet-set. Naravno da se oni ne obaziru ni na kakve norme ili elementarni moral, a dobre su sluge svim latifundistima. Upravo je to problem Srbije – to što ni u jednoj, pa ni u novinarskoj profesiji – čak bih rekao, pogotovo ne u medijima – nije napravljen raskid sa prošlošću, bar simbolična lustracija u odnosu na jezive Miloševićeve godine. Podsetiću da je devedesetih vlast upregla medije i novinare u krvavu ratnu propagandu koja je prouzrokovala masovne zločine, desetine hiljada mrtvih i milione unesrećenih, a da niko od tih silnih urednika i novinara koji su u tome učestvovali ne samo da nije odgovarao nego nije izgubio ni pravo da bude ugledna ličnost. Kao manje-više ni njihovi nalogodavci. Tokom dvehiljaditih okretali smo se u krugu, koji smo potom zatvorili i ponovo se vratili u devedesete, u potpuni medijski mrak, a najpopularniji političar u zemlji postao je Miloševićev ministar informisanja Aleksandar Vučić, čovek koji je devedesetih cenzurisao medije i zatvarao ih, a pod njegovim ministrovanjem ubijen je i Slavko Ćuruvija.

Iako su tokom dvehiljaditih medijske slobode itekako bile ugrožene, a medijski klijentelizam cvetao na sve strane, može se reći da je taj period za medijske slobode u odnosu na ovo što se danas dešava – bio Periklovo doba. Pogotovo se to odnosi na vreme Đinđićeve vlade, koja je bila medijski najnapadanija vlada u istoriji Srbije. Ipak, vlast se posle 2000. manje-više oslanjala na istu ili veoma sličnu elitu koja je Srbijom vladala i tokom devedesetih, što i nije čudno jer ju je velikim delom i činila ista ta elita (vladajući DOS je činilo 18 stranaka). Mislim da je odluka zapadnih donatora da posle 5. oktobra prestanu da finansiraju medije i medijske sadržaje bila pogrešna, svakako preuranjena. Oni mediji koji su postojali zahvaljujući donacijama iz inostranstva bili su nešto najbolje što je Srbija imala, a odjednom su, ukoliko ih prethodno nije ugušio Šešelj-Vučićev zakon o informisanju, naterani da igraju tržišnu utakmicu pod potpuno neregularnim okolnostima – sa jedne strane imali su budžetske, državne medije kao konkurenciju, a sa druge medije raznih miloševićevskih mogula koji su svoje usluge nudili novoj vlasti i bili vezani za brojne nerasformirane centre moći. Kada su se strani donatori povukli, mnogi od tih medija počeli su da se “snalaze”, a medijska scena je, bez alternative, počela da liči na “balkansku krčmu” u kojem se jedino znalo ko su krčmari, a to su vlast i razne tajne službe. U svemu tome je novinarstvo bilo kolateralna šteta. Na kraju, treba ponoviti da medijska scena ne može biti ni mnogo bolja niti mnogo gora od društva u kojem nastaje.

Postoji li u Srbiji danas novinarska solidarnost? Koliko su sami novinari svjesni pritisaka i cenzure kojima su izloženi?

Novinarska profesija je potpuno devastirana, i to je opšte mesto. Sve što se loše moglo desiti novinarskoj profesiji, desilo se u Srbiji, uključujući i mnoge negativne globalne trendove. Sva istraživanja kazuju da je novinarstvo profesija koju najbolji napuštaju, jer ne mogu u njoj da se ostvare, ni profesionalno, ni ljudski. Solidarnost je nestala ne samo iz novinarstva nego iz celog, divljeg, zapuštenog društva. Postoje međutim ohrabrujuće naznake da se – upravo zbog velikog, neljudskog pritiska na medijske slobode – ponovo rađa novinarska solidarnost. To jeste dobra vest, ali treba priznati da se sve to zapravo dešava na marginama društva, gde su saterani svi oni koji ne pristaju na autoritarnu Vučićevu vladavinu.

Više od pritisaka vlasti zabrinjava me to što je izuzetno veliki broj novinara ili tzv. novinara odustao od svoje profesije, ako se njome odista ikada i bavio. To su oni koji su naučeni, takoreći odrasli ili srasli s aksiomom da je novinarstvo tek uslužna delatnost, zanat koji prodaješ onome ko je na vlasti ili onome ko plati više. Takvi ne mogu, ni u najluđim snovima, da zamisle da negde neki novinar odista radi svoj posao poštujući profesionalne i etičke principe, odnosno da zaista radi u skladu s onim što piše u novinarskim udžbenicima i kodeksima. Taj cinizam je najveći poraz novinarstva koji se može zamisliti. Postoje dakako i oni drugi, i nije ih malo, postoje i rastu novinari koji su spremni da stanu u odbranu profesije, a na svima nama je da ih pokušamo sačuvati, ohrabriti, na kraju omogućiti im da prežive ovaj svirep period.

Prilično direktno i smjelo oglašavate se povodom različitih događaja koji svjedoče o zastrašivanju i prijetnjama novinarima. Koliko ste Vi i Vaši saradnici u organizaciji, i sami izloženi prijetnjama i na koji način se nosite sa njima? Postoje li mehanizmi zaštite za kojima možete posegnuti?

Verujem da bi osnovna karakteristika svakog novinara, a pogotovo predsednika novinarskog udruženja morala da bude elementarna hrabrost, a nikako spremnost na kompromise, prećutkivanje i žmurenje. Posledica shvatanja da treba ukazivati na političke i društvene devijacije jeste i ta što sam u proteklom periodu često bio izložen svojevrsnim kampanjama pretnji i uvreda, kao uostalom i moj prethodnik Dinko Gruhonjić i mnogi naši saradnici i članovi. Da smo mi jedini, bio bi to manji problem, ali prema bazama podataka koje imaju novinarska udruženja i međunarodne organizacije broj napada na novinare u Srbiji u drastičnom je porastu. Istovremeno, državni organi ništa ili veoma malo i simbolično preduzimaju da nas zaštite. Kažu da su nemoćni, da teško mogu da otkriju počinioce, a istovremeno bivaju veoma efikasni, u roku od nekoliko sati, saznaju ime i adresu izvršilaca ukoliko je na meti pretnji – neko iz vlasti, potom ih uhapse i kazne u rekordnom roku. Takve se stvari dešavaju kada vlast uzurpira sve institucije i stavi ih u službu svoje partijske oligarhije, a upravo se to desilo u Srbiji. U takvim situacijama vi kao žrtva ne možete da napravite razliku između onih koji vas ugrožavaju i onih koji bi trebalo da vas štite.

U okviru pristupnih pregovora sa EU i Akcionim planom za Poglavlje 23, nedavno su novinarska i medijska udruženja potpisali sa Republičkim javnim tužilaštvom i MUP-om sporazum koji za cilj ima ili bi trebalo da ima – poboljšanje bezbednosti novinara. Nisam veliki optimista, ali pokušavamo sve što je u našoj moći. Trenutno je najveći izazov taj da li će ovaj sporazum zaista biti platforma koja će omogućiti bolji rad državnih organa ili će pak država pokušati da nas preko njega pacifikuje, odnosno pokušati da nas poduči kako ne može da nas zaštiti i kako bi mi trebalo da drugačije izveštavamo kako ne bi bili izloženi pretnjama. Ako stvari budu krenuli u tom pravcu, mi na to svakako nećemo pristati, jer to ne predstavlja ništa drugo do ucenu i nametnutu autocenzuru. Problem je i u tome što još uvek nije jasno da li sva novinarska i medijska udruženja koji su potpisali ovaj sporazum predstavljaju profesiju ili neka od njih – državu.

Često se oglašavate saopćenjima u kojima kritikujete trenutno stanje na Radio-televiziji Vojvodine. U posljednjem takvom obraćanju navodite da se ugled ove medijske kuće sistematski urušava s jasnom namjerom. Koja je to namjera vladajuće strukture, kakvu budućnost možemo očekivati za RTV u narednom periodu?

Podsetiću vas da je jedan od glavnih uzroka ratova na prostoru bivše Jugoslavije bila želja Beograda da centralizuje bivšu SFRJ, da odlučuje o politici i, pre svega, novcu cele zemlje, odnosno da ostvari potpunu supremaciju na teritoriji jedne veoma složene države. Pošto im se ta ideja izjalovila, pre svega jer je bila potpuno sumanuta, srpski nacionalisti utehu vide u Republici Srpskoj i Vojvodini, doživljavajući ih kao osvojen plen i svojevrsni dokaz da je ta politika, koja je još vladajuća, ipak imala i neke benefite. Iako je Srbija od početka devedesetih do danas konstantno visokocentralizovana zemlja, posle dolaska bivših radikala na vlast, centralizam se dodatno učvršćuje, a Vojvodini se ukidaju i one neznatne, poverene nadležnosti. Ukidaju se i svi simboli koji su prepoznati kao vojvođanski kao što se u Banjaluci ukida sve što podseća na BiH. Koliko god sada RTV, posle preuzimanja od strane Srpske napredne stranke, bila tragikomična medijska kuća, ona je i dalje simbol Vojvodine. Čini mi se da ovako sistematsko, brahijalno uništavanje RTV-a, ima za cilj da potpuno obesmisli i da u konačnici ukine Javni servis Vojvodine. Ne mora po pravilu to da znači da sadašnje rukovodstvo zna šta radi, sasvim je dovoljno to što oni o novinarskom poslu malo šta znaju. Znate, to je isto kao kada trener iz bilo kog razloga želi da njegova ekipa ne samo izgubi nego da doživi katastrofalni poraz, pa umesto prvog ili drugog tima na teren izvede ekipu koja ispred obližnje prodavnice ispija pivo i bistri svetsku politiku.

U okviru proslave godišnjice postojanja, tradicionalno dodjeljujete i godišnju nagradu za novinare koji su se svojim izuzetnim radom izdvojili tokom protekle godine na medijskoj sceni Srbije/Vojvodine. Koliko je danas teško pronaći pojedince koji su na takav način posvećeni novinarskom poslu?

Pre nekoliko godina našu godišnju nagradu podelilo je čak četvoro novinara. Tada sam, u obrazloženju, otprilike rekao da je pritisak na medijske slobode i jedna karikaturalizacija društva kojoj prisustvujemo postigla i poneki kontraefekat, da se pokazalo da je naša profesija u pojedinim segmentima vitalna i otporna, a da se na tamnoj pozadini još bolje vide svetli primeri. Te godine se jednostavno nismo mogli odlučiti birajući između kolega, pa smo odlučili da ih sve nagradimo, jer je svako od njih bio odista sjajan u svojoj oblasti, uprkos užasnom okruženju. Tako je donekle i ove godine. Staljinistička čistka urednika koju je sprovelo novo rukovodstvo RTV-a izazvala je kontraakciju, a mnoge kolege iz ove kuće pokazale su značajan nivo profesionalizma i hrabrosti da se odupru tim pritiscima kroz javni protest. Za to su dobili i podršku građana, a na uličnim protestima zbog političkog nasilja na javnom servisu okupljalo se i više od pet hiljada građana. Iako nisu postigli rezultate, iako su političke smene na RTV-u nastavljene, protesti su pokazali da neki od nas, ni kao novinari ni kao građani, nismo ostali bez elementarnog dostojanstva. Banalno to zvuči, ali je uvek tako: u najtežim se vremenima najbolje vidi ko je novinar ili građanin, a ko uplašeni mali čovek koji mrvice koje mu padaju sa stola tokom partijskih bahanalija stavlja iznad časti i principa.

Koji su budući pravci djelovanja NDNV-a, u kojim oblastima je potrebno najbrže i najsnažnije djelovati kako bi se osigurao dostojanstven rad novinara u Srbiji, bez straha i pritisaka?

Ova će godina biti izuzetno teška, jer će, pored ostaloga, biti i izborna. Počela je time što su aktivisti partije na vlasti pretukli pripadnike Inicijative mladih za ljudska prava koji su protestovali zbog učešća haškog osuđenika i ratnog zlikovca Šljivančanina na tribini SNS-a. Koliko god to prebijanje bilo strašno, još veća nas jeza hvata kada čujemo reakciju državnih organa, koji su žrtve nasilja proglasili za zločince, nazivajući ih “fašistima koji su pokušali da prekinu tribinu”. To nije nažalost ništa novo, to je model koji isti ti ljudi primenjuju proteklih skoro tridesetak godina. Kampanja zastrašivanja traje već nekoliko godina, ali nećemo se dati. Veliki je problem što su zapadne zemlje spremne da zažmire na jedno oko kada posmatraju ljudska prava i slobode u Srbiji, u nadi da će dobiti benefit kroz regionalnu sigurnost, ili pak u želji da imaju jedan broj telefona koji mogu da nazovu kada postoji neki problem. Plašim se da je ta politika, slična onoj kada je posle Dejtona Milošević proglašavan “faktorom stabilnosti”, osuđena na propast. Možete vi krvoločne kurjake da hranite koliko god hoćete, ali oni nikada neće biti dobri čuvari ovaca.

Treba reći da nisu samo državni i paradržavni organi ti koji činjenjem ili nečinjenem ugrožavaju novinare i njihove slobode. Tu su i korumpirani mediji koji su počesto kolovođe zastrašivanja onih koji su prepoznati kao kritičari vlasti, neretko upravo novinara profesionalaca. Država za te korumpirane medije izdvaja milijarde dinara godišnje, a zauzvrat oni bivaju batina za pripitomljavanje. Razgovaramo sa nevladinim organizacijama da napokon napravimo širok front za odbranu novinara i novinarske profesije, ali i odbranu društva od medija koji drastično krše etički kodeksi zarad ostvarenja autoritarnih namera jedne kriminogene vlasti. Razgovaramo o kampanji usmerenoj pre svega na multinacionalne kompanije koje rade u Srbij, a koje bi u skladu sa principom društvene odgovornosti morale da prestanu da se reklamiraju u takvim medijima, odnosno da na taj način podržavaju možda čak i nepovratno razaranje jednog društva. Ne znam, međutim, da li će ta kampanja imati efekta, jer, kako stvari stoje, mnoge kompanije i ne biraju gde će se reklamirati nego je država uspostavila takav sistem da preko marketinga od njih uzima reket, i tako dodatno finansira svoje medije.

***
Ovaj tekst je objavljen u partnerstvu sa Osservatorio Balcani e Caucaso za projekat European Centre for Press and Media Freedom (ECPMF) i sufinansiran sredstvima Evropske komisije. Autori publikacije su odgovorni za njen sadržaj i stavovi koji su u njemu izneseni ni na koji način ne odražavaju stavove Evropske komisije.

(Hilma Unkić, media.ba / Foto: Dragan Gojić)

Podelite ovu stranicu!