NEDIM SEJDINOVIĆ: Svakidašnja jadikovka

01 Apr 2012

Radost nema autoritet, jer je mlada, a tuga stoji na prestolu iskustva i starosti i zbog toga je mnogo više poštujemo. Da li je ovde moguće biti srećan?

U eseju “Jadikovke“ francuski filozof Emil Šartije, poznat pod pseudonimom Alen, otprilike veli da je jadikovanje postalo komunikacioni kod savremenog čoveka. Retorska uspešnost zavisi od toga da li ćete drugačije i atraktivnije od drugih ukazati na to da svet srlja u propast, da se sve okrenulo naglavačke, da su posuvraćene sve vrednosti, pa da čak ni vreme nije onakvo kakvo je nekada bilo. I ono nas je, je li, izneverilo: čas su zime tople, čas ledene, čas ostanemo bez proleća, a nekada i bez leta… Oni koji proziru stvari jasno vide da nešto duboko ne štima, da je svuda oko nas licemerje, korupcija, tragedija i bedastoća sveopšta. Oni su rečiti, kaže Alen, i jednostavno ubede druge da smo svi skupa – nadrljali.

Sve to deluje poznato, pogotovo u svetlu političke, ekonomske i ideološke krize u svetu, pogotovo u kontekstu staklene bašte i globalnog otopljavanja. A posebno nama što nastanjujemo nesrećne balkanske države. Mali problem je samo u tome što je Alenov esej napisan i objavljen još 1912. godine.

Doduše, i tada je svet bio u krizi, neizvesnost je bila deo opšteg osećanja. Ubrzo će uslediti Prvi svetski rat, u kojem će život izgubiti više od 15 miliona ljudi. I tada se kanda osećalo da nešto duboko ne štima i da stvari bez velikog đavola neće leći na svoje mesto. Ali, šta ako je esej ipak univerzalan? Na kraju, Alenovi tekstovi, pisani pre 1912. ili godinama posle, nose istu poruku. Onu poruku koju tematizuju brojni popularnopsihološki priručnici za sreću, koji se poslednjih decenija „štancuju“ u zabrinjavajućim količinama.

Nedavno sam razgovarao sa porodičnim prijateljima, vremešnim Nemcima koji su veći deo života proboravili u DDR-u. Na moje iznenađenje, nisu bili baš nešto oduševljeni kako je rušenje Berlinskog zida uticalo na njihov život. Oni nisu gubitnici tranzicije, bar se meni tako čini. Vrlo brzo po ujedinjenju Nemačke, kao naučnici dosegli su standard „zapadnog čoveka“, a to otprilike znači: letovanja na Maldivima i Karibima, putovanja u najveće svetske metropole, uredan i ugodan život, pa potom i ušteđevinu koja obezbeđuje mirnu starost. Malo li je, posle decenija u najzatvorenijoj zemlji tzv. istočnog lagera?

Međutim, oni kažu da su u principu nezadovoljni i da im je praktično bilo bolje u DDR-u, iza gvozdene zavese. A posebno ih iritira, kako vele, propagandna navika da se o Istočnoj Nemačkoj govori kao o nesrećnoj zemlji… Nismo došli do toga da počnu da hvale kvalitet „trabanta“, jer smo ubrzo promenili temu.

Dugo sam bio zbunjen i pokušavao da, bar za sopstvene potrebe, odgonetnem uzroke ove čudnovate nostalgije. Nisam siguran da sam pronašao odgovor, ali sam pomislio da je u pitanju žal sa nekom vrstom izvesnosti, sličan nostalgiji koja živi na prostorima bivše SFRJ. Žal za sistemom u kojem su se znala i poštovala pravila igre, žal za večitom infantilnošću koju nam je neko oteo… Za jedinstvenim osećajem da neko drugi brine o tebi, i da će biti  dovoljno samo da budeš manje-više poslušan. Nostalgija za vremenom kada nisi morao da praviš izbor koji te uglavnom čini nervoznim i nesigurnim. Uvek je ugodno kada neko drugi donosi tvoje odluke i preuzima odgovornost za njih, bio to roditelj ili majka država.

Tu je naravno i ta monolitna i monumentalna slika sveta, precizna i jasna, bez suvišnih poteza kistom. Nema potrebe da stvaraš svoju malu sliku i da je suprotstavljaš slikama drugih. I jasno je na toj binarnoj, kockastoj slici ko je prijatelj, a ko neprijatelj. U totalitarnim sistemima čovekova neurotična potreba za redom doživljava materijalizaciju, savršenstvo izgleda lako dohvatljivo. Svet je linearan i pažljivo posložen u ladice. Možda su i tu razlozi za nostalgiju, možda se i tu krije moć totalitarizma.

Na kraju, ono što je najjednostavnije ali ne i najmanje važno: oni su tada bili mlađi i svet oko njih nudio je „obećanja blistava“ i „moćnu riječ“, kako bi to pevao Tin Ujević u „Svakidašnjoj jadikovki“. A sada više reči nemaju snagu, a obećanja ostadoše neispunjena. Alen kaže da radost nema autoritet, jer je mlada, a tuga stoji na prestolu iskustva i starosti i zbog toga je mnogo više poštujemo.

E sada, vratimo se u zemlju Srbiju. Da li je ovde moguće biti srećan? Svako će reći da je sve propalo i da iz ovog ćorsokaka nije moguće izaći. I pokušati eventualno iz svega toga izvući kakvu korist za sebe. Pokušajte da budete optimista, pa ćete videti kako ćete proći. Ovde je u modi biti očajan i razočaran. Oni koji su plaćeni da budu srećni, posle radnog vremena povlače se u prazninu i tugu. Isto rade i oni koji su plaćeni da budu očajni. Pokažite mi prstom onoga ko je srećan. Mislite da su to oni koji prolaze ulicama u zatamnjenim džipovima? Ne, ne bih rekao…

Pesimizam je dominantna ideologija, i njega svi dele. I oni koji eskapistički žive u izmaštanoj slavnoj srbskoj prošlosti, i oni koji se sa nostalgijom sećaju Titovog vakta, i oni koji kažu da su pod Slobom živeli bolje. Pa čak i oni koji kukaju da su im dvehiljadite uzele jedino što su imali grozomornih devedesetih – nadu da će sve biti drugačije kada prođe ono, a dođe nešto drugo. Pesimizam je isti, neprijatelji se množe. Čini mi se da bi ovde ljudi bili spremni poginuti da bi zaštitili svoju tugu.

Završavajući ovaj tekst, razmišljam o tome kako će biti shvaćen u ovo predizborno doba… Ljudi oko mene su očajni, frustrirani, život im se pretvorio u pakao, voleo bih da im ponudim neku nadu. Pozivam ih, pomalo petparački, da ispitaju uzroke svog očaja, da ga osveste. Kako da im kažem da moraju biti ponovo mladi i naivni ako žele da budu srećni?!

I prosto me inercija vuče da na samom kraju kažem da je sve propalo, da nešto duboko ne štima i da bez velikog đavola stvari neće leći na svoje mesto. Da kažem da nismo dodirnuli dno i da ima još dugo da se pada. Ali, ja to neću da kažem.

(Novi magazin)

Podelite ovu stranicu!