NEDIM SEJDINOVIĆ: Smrtonosno biće države

17 Oct 2014

Povodom knjige „Slučaj Topčider – Anatomija državnog zločina“

Nisam siguran da na ovom mestu i ovom prilikom ima uopšte smisla parafrazirati popularne stihove o „sjenama koje lutaju po dvoru i plaše gospodu“. I to ne samo zbog toga što te stihove rado citiraju i upotrebljavaju nacionalisti, secikese i gospodari ovdašnjeg života i smrti, već i zbog toga što se ona „gospoda“ koja su odgovorna za smrt vojnika u kasarni „Karaš“ na Topčideru pre deset godina sigurno ne plaše duhova onih koje su ostavili bez života. A Dragan Jakovljević i Dražen Milovanović sigurno nisu jedine žrtve. Siguran sam i da i oni koji su prikrivali tragove ove smrti i sprečavali razrešenje ubistva – mirno spavaju, kao i da to nisu jedina njihova zlodela.

Tu se sada negde oni, oko nas, šetaju, možda se sa unucima igraju u parku ili ispijaju kafu u Knez Mihajlovoj ili gdegod drugde, bezbrižno odmeravajući prolaznike. Verovatno su bili na jučerašnjoj vojnoj paradi, možda i u VIP delu. Po svemu sudeći, to su ljudi kojima je smrt profesija, oni su, kako se to kaže, samo „radili svoj posao“ i bili u službi bog boginja Nacije i Države. Kada radite za državu ili naciju, ovde, sve je dozvoljeno. Ne postoji niti jedno zlo koje će, kada je nacija ili država iza njega, biti sankcionisano. Ne postoji ovde niti jedno državno zlo koje neće biti nagrađeno i u konačnici pretvoreno u – Dobro.

Knjiga koja je pred nama predstavlja značajan dokument u kojem su objedinjeni glavni elementi slučaja Topčider, jezivog ubistva mladića u kasarni na Topčideru. U pitanju je kratka istorija beščašća jedne države bez obzira na to šta se iza ovog zločina krije, a što možemo samo da pretpostavljamo. Država nas je apsolutno uverila da je na neki način involvirana u ovu smrt upravo prikrivajući dokaze, odbijajući da se suoči sa ovim događajem. Kao što nas svakodnevno podseća na to u kojoj meri je odgovorna za genocid i zločine na prostoru bivše Jugoslavije, takođe prikrivanjem dokaza i odbijanjem da se suoči sa neverovatno bogatom skalom zla.

Ovaj događaj svedoči o smrtonosnom biću države, koja je izašla iz rata, koja je odgovorna za strašna zlodela, i kojoj niti jedan život, bilo koga, bilo kako se on zvao i odakle dolazio – ne znači apsolutno ništa. I to je definicija nesrećne, razorene države i uništenog društva – ono se nalazi tamo gde ljudski život ama baš ništa ne vredi. Nalazi se tamo gde se ljudi ni ne osvrću na one koji su, recimo, na ulici pali u nesvest ili su se povredili. Nalazi se tamo gde ćete izgubiti život samo zbog toga što ste drugačiji. Postgenocidna država je država nasilja i smrti, i to nasilje je opšte, ono samo čeka novu žrtvu i novi razlog.

Ubistvo vojnika u Topčideru i publikacija koja je pred nama svedoči i o bezdušnoj politici i bezdušnim političarima, kojima ne postoji ništa sveto. Vrhunska politika ovde podrazumeva vrhunsko zlo, uspešnost se meri inovativnošću u praktikovanju zla, da protivnike iznenadiš time na šta si sve spreman. Naša politika je kavez divljih bića, u kojoj konačnu pobedu uvek odnose oni koji su najkvoroločni.

U knjizi se na više mesta koristi sintagma „nedostatak političke volje“, odnosno sagovornici govore o tzv. nedostatku političke volje da se ovaj zločin istraži. Taj „korektni“ deminutiv zapravo oduvek znači samo da neko namerno ne želi da uradi nešto iz bar njemu sasvim jasnih razloga. Neko od sagovornika u ovoj knjizi rekao da je nemoguće da je nešto videlo „20-ak Srba”, a da se to ne bi saznalo, misleći pritom na skrivanje Mladića u ovoj kasarni. Kakva je to besmislena fraza kada oko nas vlada zavera ćutanja o zločinima svake vrste koje su se desili devedesetih. Idite recimo u neko od vojvođanskih sela u kojima su bili logori za hrvatske vojnike i civile i pitajte seljane nešto o tom logoru. Videćete kako je velika zavera ćutanja kada se spoje nacionalizam i tzv. interes države.

O knjizi

Knjigu Bojana Tončića (saradnici Dušan Komarčević i Bojan Cvejić) „Slučaj Topčider – Anatomija državnog zločina” objavile su Ženski fond Rekonstrukcija i Žene u crnom. Knjiga, između ostalog, donosi intervjue sa bivšim ministrom odbrane Prvoslavom Davinićem, vojnim istražnim sudijom Vukom Tufegdžićem, advokatima – zastupnicima porodica i drugim akterima ovog zločina. Predgovor je sačinila Florans Artman, bivša portparolka Tužilaštva Međunarodnog tribunala za ratne zločine u Hagu.

Ovaj slučaj i ova knjiga otvara i jednu nerazjašnjenu dilemu, a ona je – ko zapravo vlada ovom zemljom. Ko su ti prebogati i moćni ljudi – koji su sve svoje snove u ratu ostvarili – koji žive u bogatim vilama a čija imena niko ne zna. Možda ovo liči pomalo na teoriju zavere, ali bez razaranja strukture moći stvorene devedesetih na zlu i krvi ovde nema boljitka.

Takođe, ovaj slučaj govori i o nedostatku političke odgovornosti. Niko, ali baš niko, zbog ovog užasnog zločina nije podneo ostavku. Bar je to mogao uraditi. A to je posebna, jeziva priča kojoj se ne vidi kraj.

Naravno da je u celom ovom slučaju interesantna i uloga medija. Kako su mediji u službi države prikrivali zločin, kako su spremni da urade sve kako bi im neko rukom otresao par mrvica sa stola dok čekaju dole poput vernog psa. Živimo dokaz da zagrljaj/ujed vlasti uništava jednom za svagda medije i novinare.

I još jedna stvar se ovde s vremena na vreme spominje – „ugled vojske“. Neki od sagovornika direktno ili indirektno tvrde da je zločin u kasarni, i sve ono što se oko njega dešavalo, otprilike vatikansko-kominternovska zavera čiji je cilj da se ukalja ugled Vojske Srbije (i Crne Gore). A o kakvom ugledu se može govoriti kada se govori o vojsci koja je imala više nego sramnu ulogu tokom devedesetih, čija se zlodela izučavaju na svetskim univerzitetima, a posledice delovanja još uvek vide u Hrvatskoj, Bosni, na Kosovu. Oni koji veruju u ugled vojske veruju i u sve drugo, veruju i da se lik Putina juče pojavio na nebu iznad Beograda, kao što veruju da Srbija ide ka Evropskoj uniji.

I na kraju, priča o ubistvu gardista je i priča o hrabrosti i doslednoj borbi mnogih ljudi da ovaj zločin ne bude zaboravljen.

(Reč na promociji knjige „Slučaj Topčider – Anatomija državnog zločina“ Bojana Tončića u Novom Sadu, 17. oktobra 2014.)

 

Podelite ovu stranicu!