NEDIM SEJDINOVIĆ: Ropska tišina

26 Jul 2014

Tradicija neslobode

Davno je to bilo kada mi je bivši poznanik, sa čijim se životnim putem moj slučajno ukrstio, nadahnuto pričao o tome kako je “nadmudrio” svoju suprugu. Čekali su bebu i nisu unapred želeli da znaju kog će pola biti, pa su smišljali imena za oba. Oko ženskog imena lako su se dogovorili, ali je bogami kod muškog bila potrebna dovitljivost balkanskog priplodnog mužjaka. Setio se on da je supruga davno nekada, mnogo pre nego što su se i venčali, negativno reagovala na muško ime koje je njemu bilo drago. Recimo da je to – Stevan, nije ni bitno. I bilo mu je jasno da će mu  pregovaračka pozicija biti znatno pojačana ako bi njegov početni predlog bio da se dete zove Atanasije, po njegovom dedi. Kaže supruzi: jako sam voleo dedu, molim te, pristani, biću najsrećniji čovek na svetu! Uglavnom, rasprava je dugo trajala i suprugu je dovela do plača, jer nije htela ni da čuje za to „arhaično ime” a on je uporno insistirao. Na kraju, rekao je: dobro, ako baš nećeš, možda može da se zove Stevan? Odmah je pristala, i bila zadovoljna verujući da je odnela pobedu!

Ništa novo, reći ćete. Klasičan pijačarski fazon primenjen u porodičnim odnosima. Problem je kada on postane deo kulture, način kako elite komuniciraju sa građanima.

Vratimo se, na trenutak, u godinu 1870. Srbija je tada dobila prvi zakon o informisanju (Zakon o štampi). U članu 6. predloga tog zakona našla se odredba da novine pre rasturanja moraju da idu na odobrenje u policiju. Zlobnici bi rekli da je uloga policije u medijima od tada pa do danas – presudna. Interesantna je bila međutim skupštinska rasprava, navodno žestoka pošto su liberali smatrali da ovo rešenje baš i nije odveć slobodarsko. Sa druge strane, nacionalno svesni poslanici su tvrdili da je zakon isuviše liberalan i da bi trebalo da se uvede telesno kažnjavanje nepoćudnih novinara i urednika. Pogađate da je na kraju postignut „kompromis“, odnosno da je zakon usvojen onakav kakav je predložen. Zlobnici bi rekli da je ovaj model toliko puta primenjen u praksi od tada do danas. Na kakve je sve ovakve „kompromise“ naše društvo pristajalo?

Ruku na srce, ovaj zakon je ipak bio korak napred, jer su se napokon znala „pravila igre“. Srbija je zemlja u kojoj je cenzura uvedena pre nego su postojali mediji. 1832. uredbom o cenzuri, koja je bila usmerena protiv Vukovog pravopisa, anticipirana je pojava medija. Zabranjeno je „huljenje protiv božestva i hrišćanskog veroispovedanja, misli protiv vlade, njenih članova i činovnika, pristrasno ruženje i grđenje ličnosti“. „Novine Serbske“ su počele da izlaze dve godine potom, u Kragujevcu, a njen glavni urednik brzo je smenjen zbog nedovoljne kooperativnosti. Uređivanje lista je praktično prebačeno u kabinet kneza Miloša. Zlobnici bi opet bili dosetljivi: uloga Kabineta od tada pa do danas ima presudnu ulogu u medijskoj sferi. Policija i Kabinet.

Zakon je donesen dve godine posle smrti kneza Mihaila. Ovaj vladar Srbije do 1868. godine, „proevropski” orijentisan, vrlo rado je usvajao norme koje su stizale sa zapada, ali ih je „prilagođavao” svom okruženju. On je, međutim, sve do svoje smrti odbijao da se štampa zakonski reguliše, odnosno da se ukine cenzura kao jedina regulativa. Zastupao je stav o “škodljivosti slobodne pečatnje u naroda neobrazovanih”. Slobodu mogu imati ozbiljne države i narodi, ali ne i Srbija.

Možda bi nas ove male reminiscencije mogle zamisliti. Ako ponekad imamo potrebe da se zamislimo.

U okviru falsifikovanja prošlosti, najčešća je upravo trgovina slobodom. Istorijskom periodu koji se želi promovisati pripisuje se slobodarske karakteristike, i obrnuto. U traumatičnom okruženju svi izmaštavaju odgovarajuću prošlost kao slobodu, jer je  prošlost oduvek bila dobro zaleđe za trenutna nepočinstva i neumitna inspiracija za depresiju. Kultura država neslobode po pravilu je sazdana na neistinama i impresionističkom iskrivljavanju činjenica. Nacionalizam je samo oblik ispoljavanja neslobode, on se temelji na inhibiranosti, neslobodi i lažima u formi oslobođenja.

I dominacija kulture razvijenih demokratskih društava, novi mediji i multimedijalna izmeštenost iz prostora, dovode do toga da ljudi, prevashodno mladi iz država neslobode, počinju da žive u uverenju da je sloboda – uobičajena, normalna stvar, a da je odsustvo slobode – incident. (Odmah da se ogradim, mislim na tzv. mainstream kulturu.)

Aristotel je bio surov kada je rekao da su “jedni ljudi po prirodi slobodni, a drugi robovi, i da je za robove i korisno i pravedno da robuju”. Činjenica je da je prvi korak ka slobodi svest da si – neslobodan. Neko je rekao da su najveći neprijatelji slobode – srećni robovi, a srećni robovi su oni koji nisu svesni svog položaja. Reč robot i reč rob imaju isti koren, rob neslobode postaje robot nacionalizma, programiran da izvršava komande za borbu protiv slobode koju mu je vlastita kultura – ugradila, kroz obrazovani sistem i medije pod kontrolom Policije i Kabineta. Nacionalizam i nesloboda u Srbiji su samoodrživi, ali i veoma isplativi jer imaju stabilne sponzore u zemlji i inostranstvu. Oni počivaju i na inerciji, na liniji manjeg otpora. Potreban je veliki ljudski i intelektualni napor danas da se ne bude nacionalista i protivnik slobode.

U postkolonijalnim zemljama beležena je značajna nostalgija za periodom kolonijalizma, jer sloboda, tačnije oslobođenje, uglavnom ne peva „onako kako su sužnji pevali o njoj“. Oslobođenje od okupatora ne znači automatski slobodu. Mirko Đorđević nas je učio da izraz „pusto tursko“ označava žal za turskim periodom u Srbiji posle oslobođenja.

Bilo bi dobro da svi počnemo malo da učimo o neslobodi, o tradiciji neslobode na ovim prostorima. Da priznamo da sloboda praktično nikada nije ni postojala i da se za nju ne samo treba boriti nego je i neprestano razumevati. Ovo se društvo protiv slobodi kao stranom telu. I kada nam se, ono u interegnumu, pružila prilika da je dohvatimo, jednostavno nismo znali šta ćemo sa njom. U nesrećnim država, državama neslobode, ona ne samo da nije pevala, već je rikala, nepodnošljivo galamila na nekom stranom jeziku, pa smo je uništili pre nego što je ugrozila naš ropski mir. Nesloboda ovde nije senzacija, senzacija je sloboda. Ako bismo shvatili da je nesloboda naše prirodno stanje, možda bi bilo lakše ceniti svaki gutljaj slobode koji osvojimo.

“Slobodni ste ako vam je savest čista”, govorio je Gete. Elem, oni koji vam oduzmu pravo na čistu savest vaši su najveći neprijatelji.

I dok Srbija, kao lađa u oluji, plovi nepoznatim putevima u nepoznatom pravcu, čuvari slobode i oni koji sebe tako doživljavaju, kao slepi putnici, smešteni su duboko u potpalublju. Kao deca, selotejpom, pokušavaju da sastave razbijeno ogledalo društva. Svako malo, udar vetra, jača morska struja, vrati ih na početak, a ono što su sastavili ponovo rasturi na bezbroj delova. Strah ih je, svi koji su se popeli na palubu – ili su bačeni ajkulama ili su postali „mali od palube“. Kažem, svako im nevreme poništi posao, a gde neće antislobodarski cunami koji je zadesio Srbiju, a u čijoj osi se nalazi cinizam kao odbrambeni mehanizam ropstva.

Ponekad ih samo, neko, onako pijačno-šićardžijski ubedi da upravljaju brodom iz potpalublja.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!