NEDIM SEJDINOVIĆ: Ovo se nije smelo dogoditi

10 May 2018

O čemu govorimo kada govorimo o fašizmu

Drage prijateljice i dragi prijatelji,

Pre svega, želim da vas pozdravim i da iskažem zadovoljstvo što smo se danas okupili u prostorijama našeg udruženja, Nezavisnog društva novinara Vojvodine. Bez lažne skromnosti, ponosni smo na to što je u javnosti prepoznato da naša asocijacija svoj rad zasniva na vrednostima antifašizma. Ponosni smo i zbog toga što smo članice koalicije nevladinih organizacija Građanska Vojvodina, koja je u proteklih 12 godina organizovala brojne akcije protiv nažalost takođe brojnih političkih i društvenih fenomena karakterističnih za najpogubnije ideologije modernog doba. Ne mogu da se, danas, ne setim zaista fascinantnog antifašističkog protesta građana Novog Sada, održanog 7. oktobra 2007. godine, na kojem se okupilo oko pet hiljada ljudi i koji je nažalost poznat i po napadu neonacista na građane, napadu koji nikada nije, do dana današnjeg, sankcionisan.

Dragi prijatelji, mnogi savremeni mislioci antifašizma reći će, sa punim pravom, da treba biti oprezan sa upotrebom pojmova “fašizam” i “antifašizam”, da oni, kada se često i neselektivno koriste, pogotovo kada se koriste u efemerne dnevnopolitičke svrhe – mogu biti dezavuisani i ispražnjeni od značenja. Ali isto tako, neophodno je da se stvari, kada to zaslužuju, nazovu pravim imenom. I mi bez preterivanja, možemo da kažemo da Srbija danas, bez obzira na taj naš navodni put ka Evropskoj uniji, jeste društvo koje ima ne baš tako malobrojne karakteristike fašističkog društva.

Rekao bih da je uvek važno istaći da mi antifašizam shvatamo kao demokratski proces koji je zasnovan na dijalogu, uvažavanju različitosti, solidarnosti i slobodi kritičkog govora i mišljenja. On, po nama, ima zadatak da oslobađa ljudski duh, da otvara nove horizonte slobode, a nikako da ih na bilo koji način sputava.

Što se tiče Srbije danas i fašističkih tendencija u njoj, ne mislimo mi samo na to da njome vladaju one političke i društvene strukture koje svoje delovanje zasnivaju na gaženju antifašističkih tekovina, i to ne samo ovi prostora, a da javnošću dominiraju organizacije i javne ličnosti koje zastupaju ideološke matrice identične ili veoma slične najvećim pošastima modernog dobra – fašizmu i nacizmu. Ne mislimo ni samo na sistematsku rehabilitaciji ideja, pokreta i ličnosti iz dalje i bliže istorije, koja zapravo ima za cilj da ovo društvo drži zatvorenim i da promoviše kao vrednost – totalitarizam, klerikalizam, nacionalizam, nasilje i mržnju prema svemu što je drugo i drugačije. Ne mislimo samo na relativizaciju strašnih zločina učinjenih ne samo u daljoj nego i nama bliskoj istoriji, što predstavlja jasan i nažalost uspešan napor da se zločini opravdaju, a počinioci zločina predstave herojima.

Kada govorimo o fašizmu u Srbiji danas, mi govorimo o gušenju institucija, ukidanju slobode govora i mišljenja, kontinuirano proizvodnji krize i neprikirivenoj instrumentalizaciji ekstremističkih i profašističkih organizacija. Mi govorimo o stvaranju kulta vođe, o kultu militarizma. Mi govorimo o interiorizovanom nacionalizmu kao neupitnom delu naših života, mi govorimo o svakodnevnom ismejavanju ljudskih prava, mi govorimo o konstantnoj produkciji neprijatelja, mi govorimo o instrumentalizaciji medija i opsesiji bezbednošću države, nacije i vođe. Mi govorimo o tome da živimo u državi u kojoj se ne zna gde prestaje religija, a počinje država, i ko kome tu komanduje. Mi govorimo o stvaranju paramilitarnih organizacija od kriminalnih klanova, mi govorimo o društvu u kojem je moć korporacija apsolutno zaštićena i potpuno neupitna, a prava radnika praktično ukinuta. Mi, dragi prijatelji, govorimo o svakodnevnom omalovažavanju intelektualaca, nauke, znanja i erektivnom usponu svakovrsnog ološa. Mi govorimo o opsesiji zločinima i mržnjom, koji isijavaju iz naših medija i govora naših političara. Mi govorimo o enormnoj korupciji, o tome da državni resursi, neprikriveno, završavaju u rukama predstavnika vlasti i struktura povezanih sa njom. Mi govorimo naravno i o ukidanju prava na slobodne i fer izbore.

Dragi prijatelji, ako pogledate bilo koju od brojnih definicija i karakteristika fašizma, shvatićete da su one – neke u manjoj, a mnoge u velikom obimu – nažalost danas prisutne u Srbiji. Te da ne postoje niti institucije, niti političke i društvene snage koje imaju snagu da se tome odupru.

Zbog toga je potrebno raditi na stvaranju što šireg i snažnijeg fronta koji sa ovim pojavama mogu izaći na kraj.

Za kraj bih se setio Hane Arent. U jednom televizijskom intervjuu, govoreći o nacističkim zločinima, ona je nekoliko puta rekla: Ovo se nije smelo dogoditi! Kasnije se snimak tih njenih rečenica u jednom nemačkom muzeju beskrajno ponavlja i izaziva jezu.

Današnja, naprednjačka Srbija se, isto tako, nije smela dogoditi. Ali, dogodila se. I to ne smemo da ignorišemo.

Govor na Akademiji vojvođanske antifašističke koalicije, održanoj u Novom Sadu, 9. maja 2018. godine

Podelite ovu stranicu!