NEDIM SEJDINOVIĆ: Osećaj za vlast

06 Feb 2014

Vučićev performans i pomoć prijatelja

Kad god zabrljaju njene politi?ke simpatije, i njihove PR službe, tu je ona da vadi kestenje iz vatre. Bilo da se radi o novinarima govornicima mržnje i(li) ratnim huška?ima, politi?arima sa kojima ostvaruje dobru saradnju na obostranu korist ili optuženima za ratne zlo?ine. Pojavi se kao “pomo? prijatelja”, kao neutralan glas, kao deus ex machina i rešava slu?aj. Zna se u ?iju korist. “Politi?ku neutralnost” dokazuje i kritikom onih koje zastupa, doduše blagom, sa maj?inskim razumevanjem.

U pitanju je Ljiljana Smajlovi?, glavna i odgovorna urednica “Politike” i predsednica UNS-a. Pravo na objektivnost je zadržala bez obzira na to što je politi?kom odlukom postavljena na ?elo “najstarijeg lista na Balkanu”.

“Objektivna stvarnost nije važna. Važno je ono što ljudi veruju”, re?i ?e jedan od junaka svetskog bestselera, romana Petera Hega “Ose?aj gospo?ice Smile za sneg”. Znamo dobro da je sve relativno na ovim prostorima i da žrtva uz nekada finu, a nekada brahijalnu medijsku obradu, može lako postati zlo?inac, i obrnuto.

U tekstu “Ose?aj sa sneg” Ljiljana Smajlovi? pruža prijateljsku pomo? Aleksandru Vu?i?u, posle njegovog feketi?kog performansa koji je bacio senku na svetlost kojom ovaj politi?ar obasjava Srbiju i vaskolike medijske slobode. Kao nekadašnja stanovnica Sarajeva, ona zna da “majka Muju nije klela što se kladio nego što se vadio”. Tragikomi?ni primer Vu?i?evog jeftinog politi?kog marketinga možda bi bio predmet podsmeha dva ili tri dana, i stvar bi se zaboravila. Glavni “propust” su napravili naprednja?ki “sajber ratnici” koji su, sve se javno hvale?i, snimak Vu?i?evog ragbi-trka kroz spasioce i kroz me?avu sa detetom u rukama skinuli sa interneta. Time su ozbiljno ugrožene slobode na internetu, a slu?aj je dobio i me?unarodnu dimenziju. Možda ?e dobiti i sudski rasplet, u Srbiji ili negde drugde. I to je pravi trenutak za “neutralan stav”.

I bez satiri?ne obrade, ovaj video izaziva istovremeno mu?ninu i smeh – pogledajte samo te zbunjene i neupu?ene ljude koji su Vu?i?u hteli da pomognu i preuzmu dete. (Ne znam zašto, ali pomalo me to podsetilo na po?etak legendarnog Edvardsovog filma “Žurka”, kada Piter Selers kao statista treba da trubi za napad, i da potom, po planu, pogo?en metkom, padne mrtav. Umesto toga, on nastavlja da duva u trubu valjaju?i se po prašini.) U književnosti, filmu i tako dalje, Vu?i?ev potez bi se mogao nazvao “nemotivisanim” (Derida kaže: “Nemotivisan ne zna?i hirovit ve? samo upu?uje na izostanak prirodne veze sa ozna?enim”). Nemotivisanost može da izazove smeh. Recimo, kao u romanu “Moj debeli brat” Džima Kibla, u kojoj glavni junak bez razloga krade pingvina iz londonskog zoološkog vrta i vodi ga ku?i. Doduše, to ovaj glavni junak ?ini kada mu sve u životu krene naopako, dok bi se reklo da Vu?i?u sve ide na ruku.

Smajlovi? stru?no izbegava da spomene cenzuru na internetu, zaboravlja da spomene i izjavu novinarke Jasminke Kocijan, koja je svedo?ila da opremljenoj spasila?koj ekipi Crvenog krsta nije dozvoljeno da pomogne ljudima u smetovima zbog Vu?i?evog performansa. Ali, zato kao papagaj Smajlovi? ponavlja Vu?i?ev glavni argument. On je naime rekao da je zaprepaš?en zbog toga što je neko dete nazvao “degenerikom”. Ova re? se spominje u satiri?noj obradi ovog snimka, koji je kružio internetom dok nije skinut sa skoro svih sajtova, navodno zbog autorskih prava. Tu re? na tom obra?enom snimku izgovara “imaginarni Vu?i?”. Sa sajtova je me?utim skinut i originalni snimak, bez satiri?nog titla.

Neko je kanda, jednog trenutka, ubrzo shvatio da je stvar izmakla kontroli, da je pukla bruka na netu, pa je usledilo i va?enje Vu?i?a li?no, koji je svoju ljubav prema slobodi izražavanja na internetu, i uopšte, potvrdio tako što je ovaj snimak, sve sa satiri?nim titlom, zaka?io na svoj profil.

Koliko razumem, ali možda grešim, Smajlovi? smatra da je re? “degenerik” dovoljna da se ovaj snimak “stavi u bunker”. Sebi daje za pravo da kao vrhovni žrec odlu?uje šta je satira, a šta nije, šta je umetnost, a šta nije. Sli?nu arbitražu je pre nekoliko meseci sproveo i direktor novosadskog Kulturnog centra Andrej Fajgelj, koji je zabunkerisao jednu sliku jer se suprotstavila “hriš?anskom moralu”. Kada bi se pregledali satiri?ni sadržaji i montaže na internetu, verujem da bi, slede?i tu logiku, bilo cenzurisano 75 odsto njih zbog nemorala. Tu bismo se približili Kini i Severnoj Koreji, koja imaju efikasan sistem za uklanjanje nepodobnih sadržaja sa globalne mreže. Koliko bi knjiga i filmova bilo zabranjeno ako bi se koristio ovaj obrazac – teško je odoka proceniti.

Autoritarni režimi su zbog satire znali zatvarati ljude. Nisu ih, je li, zatvarali zbog umetnosti, ve? zbog nemorala ili (udruženog) zlo?ina?kog poduhvata. Za sada je autoru ove satire srušen fejsbuk profil.

U uvodu, Smajlovi? Vu?i?a poredi sa Ruzveltom i Obamom. To naravno ne vredi komentara. ?ini se da bi jedino Vu?i? mogao da poveruje da je reinkarnacija Ruzvelta miksovananog sa Obamom. Njen tekst me?utim “nespretno” kazuje nešto mnogo gr?e: svaka kritika Aleksandra Vu?i?a jeste proizvod mržnje iza koje stoji tajkunsko-zlo?ina?ko udruženje. “Nespretno” je u ovo udruženje uvrstila i hiljade fejsbukovaca i tviteraša koji su kriti?ki reagovali na Vu?i?ev performans, netom se valjda vrativši sa kvarcovanja – :).

“Le?eni radikali”, kako ih naziva jedan novinski pisac, našli su pogodne re?i kojima su zamenili otrcale fraze iz devedesetih (“…re?i koje sam negda / izgovorio i odaslao u svet, / najednom se vra?aju posustale”, pevao je Edvard Kocbek u pesmi “Re?i umiru”.) Umesto svetske, u pitanju je tajkunska zavera. Borba protiv stranih pla?enika i izdajnika postala je borba protiv korupcije. Kada tajkuni budu rehabilitovani, možda se stare re?i stave na infuziju. Možda se proceni i da evropske integracije i nisu baš nešto.

U “predmetnom tekstu” Smajlovi?, nemotivisano, spominje i rešavanje slu?aja ubistva Slavka ?uruvije. Nešto baš nismo primetili da je rešen. Gde je sudska presuda, makar prvostepena? Gde je prezumpcija nevinosti? Ako nemaju herkulpoarovski instikt kao gospo?ica Smila u romanu Petera Hega, predstavnici medija u Vu?i?evoj komisiji za rešavanje ubistava novinara mogli su da se bave jedino PR-om. U toj glasnoj magluštini oko rešavanja slu?aja nismo saznali ništa što ve? ne znamo godinama. Osim što je Vu?i? rekao da je slu?aj rešen. I da je “pomo? prijatelja” ponudio Legija.

I sada se valjda o?ekuje da svi borci za medijske slobode kleknu pred Gospodara i zahvale mu na izjavi. I da traže oproštaj za to što ih je tukao tokom devedesetih kao ministar informisanja.

Kada je nešto smešno, onda je to smešno i bez komentara i titla. Kada je nešto banalno, možete ga vi oneobi?avati kako god ho?ete, ali ono ne gubi svoje osnovno svojstvo. Sli?na stvar stoji i sa politi?kom instrumentalizacijom medija.

“?ovek može staviti ta?ku samo na ono što ne shvata. Rešenja ne?e biti”, tako se završava multižanrovski, a pre svega krimi-roman Petera Hega.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!