NEDIM SEJDINOVIĆ: Osećaj za vlast

06 Feb 2014

Vučićev performans i pomoć prijatelja

Kad god zabrljaju njene političke simpatije, i njihove PR službe, tu je ona da vadi kestenje iz vatre. Bilo da se radi o novinarima govornicima mržnje i(li) ratnim huškačima, političarima sa kojima ostvaruje dobru saradnju na obostranu korist ili optuženima za ratne zločine. Pojavi se kao “pomoć prijatelja”, kao neutralan glas, kao deus ex machina i rešava slučaj. Zna se u čiju korist. “Političku neutralnost” dokazuje i kritikom onih koje zastupa, doduše blagom, sa majčinskim razumevanjem.

U pitanju je Ljiljana Smajlović, glavna i odgovorna urednica “Politike” i predsednica UNS-a. Pravo na objektivnost je zadržala bez obzira na to što je političkom odlukom postavljena na čelo “najstarijeg lista na Balkanu”.

“Objektivna stvarnost nije važna. Važno je ono što ljudi veruju”, reći će jedan od junaka svetskog bestselera, romana Petera Hega “Osećaj gospođice Smile za sneg”. Znamo dobro da je sve relativno na ovim prostorima i da žrtva uz nekada finu, a nekada brahijalnu medijsku obradu, može lako postati zločinac, i obrnuto.

U tekstu “Osećaj sa sneg” Ljiljana Smajlović pruža prijateljsku pomoć Aleksandru Vučiću, posle njegovog feketićkog performansa koji je bacio senku na svetlost kojom ovaj političar obasjava Srbiju i vaskolike medijske slobode. Kao nekadašnja stanovnica Sarajeva, ona zna da “majka Muju nije klela što se kladio nego što se vadio”. Tragikomični primer Vučićevog jeftinog političkog marketinga možda bi bio predmet podsmeha dva ili tri dana, i stvar bi se zaboravila. Glavni “propust” su napravili naprednjački “sajber ratnici” koji su, sve se javno hvaleći, snimak Vučićevog ragbi-trka kroz spasioce i kroz mećavu sa detetom u rukama skinuli sa interneta. Time su ozbiljno ugrožene slobode na internetu, a slučaj je dobio i međunarodnu dimenziju. Možda će dobiti i sudski rasplet, u Srbiji ili negde drugde. I to je pravi trenutak za “neutralan stav”.

I bez satirične obrade, ovaj video izaziva istovremeno mučninu i smeh – pogledajte samo te zbunjene i neupućene ljude koji su Vučiću hteli da pomognu i preuzmu dete. (Ne znam zašto, ali pomalo me to podsetilo na početak legendarnog Edvardsovog filma “Žurka”, kada Piter Selers kao statista treba da trubi za napad, i da potom, po planu, pogođen metkom, padne mrtav. Umesto toga, on nastavlja da duva u trubu valjajući se po prašini.) U književnosti, filmu i tako dalje, Vučićev potez bi se mogao nazvao “nemotivisanim” (Derida kaže: “Nemotivisan ne znači hirovit već samo upućuje na izostanak prirodne veze sa označenim”). Nemotivisanost može da izazove smeh. Recimo, kao u romanu “Moj debeli brat” Džima Kibla, u kojoj glavni junak bez razloga krade pingvina iz londonskog zoološkog vrta i vodi ga kući. Doduše, to ovaj glavni junak čini kada mu sve u životu krene naopako, dok bi se reklo da Vučiću sve ide na ruku.

Smajlović stručno izbegava da spomene cenzuru na internetu, zaboravlja da spomene i izjavu novinarke Jasminke Kocijan, koja je svedočila da opremljenoj spasilačkoj ekipi Crvenog krsta nije dozvoljeno da pomogne ljudima u smetovima zbog Vučićevog performansa. Ali, zato kao papagaj Smajlović ponavlja Vučićev glavni argument. On je naime rekao da je zaprepašćen zbog toga što je neko dete nazvao “degenerikom”. Ova reč se spominje u satiričnoj obradi ovog snimka, koji je kružio internetom dok nije skinut sa skoro svih sajtova, navodno zbog autorskih prava. Tu reč na tom obrađenom snimku izgovara “imaginarni Vučić”. Sa sajtova je međutim skinut i originalni snimak, bez satiričnog titla.

Neko je kanda, jednog trenutka, ubrzo shvatio da je stvar izmakla kontroli, da je pukla bruka na netu, pa je usledilo i vađenje Vučića lično, koji je svoju ljubav prema slobodi izražavanja na internetu, i uopšte, potvrdio tako što je ovaj snimak, sve sa satiričnim titlom, zakačio na svoj profil.

Koliko razumem, ali možda grešim, Smajlović smatra da je reč “degenerik” dovoljna da se ovaj snimak “stavi u bunker”. Sebi daje za pravo da kao vrhovni žrec odlučuje šta je satira, a šta nije, šta je umetnost, a šta nije. Sličnu arbitražu je pre nekoliko meseci sproveo i direktor novosadskog Kulturnog centra Andrej Fajgelj, koji je zabunkerisao jednu sliku jer se suprotstavila “hrišćanskom moralu”. Kada bi se pregledali satirični sadržaji i montaže na internetu, verujem da bi, sledeći tu logiku, bilo cenzurisano 75 odsto njih zbog nemorala. Tu bismo se približili Kini i Severnoj Koreji, koja imaju efikasan sistem za uklanjanje nepodobnih sadržaja sa globalne mreže. Koliko bi knjiga i filmova bilo zabranjeno ako bi se koristio ovaj obrazac – teško je odoka proceniti.

Autoritarni režimi su zbog satire znali zatvarati ljude. Nisu ih, je li, zatvarali zbog umetnosti, već zbog nemorala ili (udruženog) zločinačkog poduhvata. Za sada je autoru ove satire srušen fejsbuk profil.

U uvodu, Smajlović Vučića poredi sa Ruzveltom i Obamom. To naravno ne vredi komentara. Čini se da bi jedino Vučić mogao da poveruje da je reinkarnacija Ruzvelta miksovananog sa Obamom. Njen tekst međutim “nespretno” kazuje nešto mnogo grđe: svaka kritika Aleksandra Vučića jeste proizvod mržnje iza koje stoji tajkunsko-zločinačko udruženje. “Nespretno” je u ovo udruženje uvrstila i hiljade fejsbukovaca i tviteraša koji su kritički reagovali na Vučićev performans, netom se valjda vrativši sa kvarcovanja – :).

“Lečeni radikali”, kako ih naziva jedan novinski pisac, našli su pogodne reči kojima su zamenili otrcale fraze iz devedesetih (“…reči koje sam negda / izgovorio i odaslao u svet, / najednom se vraćaju posustale”, pevao je Edvard Kocbek u pesmi “Reči umiru”.) Umesto svetske, u pitanju je tajkunska zavera. Borba protiv stranih plaćenika i izdajnika postala je borba protiv korupcije. Kada tajkuni budu rehabilitovani, možda se stare reči stave na infuziju. Možda se proceni i da evropske integracije i nisu baš nešto.

U “predmetnom tekstu” Smajlović, nemotivisano, spominje i rešavanje slučaja ubistva Slavka Ćuruvije. Nešto baš nismo primetili da je rešen. Gde je sudska presuda, makar prvostepena? Gde je prezumpcija nevinosti? Ako nemaju herkulpoarovski instikt kao gospođica Smila u romanu Petera Hega, predstavnici medija u Vučićevoj komisiji za rešavanje ubistava novinara mogli su da se bave jedino PR-om. U toj glasnoj magluštini oko rešavanja slučaja nismo saznali ništa što već ne znamo godinama. Osim što je Vučić rekao da je slučaj rešen. I da je “pomoć prijatelja” ponudio Legija.

I sada se valjda očekuje da svi borci za medijske slobode kleknu pred Gospodara i zahvale mu na izjavi. I da traže oproštaj za to što ih je tukao tokom devedesetih kao ministar informisanja.

Kada je nešto smešno, onda je to smešno i bez komentara i titla. Kada je nešto banalno, možete ga vi oneobičavati kako god hoćete, ali ono ne gubi svoje osnovno svojstvo. Slična stvar stoji i sa političkom instrumentalizacijom medija.

“Čovek može staviti tačku samo na ono što ne shvata. Rešenja neće biti”, tako se završava multižanrovski, a pre svega krimi-roman Petera Hega.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!