NEDIM SEJDINOVIĆ: One koje vladaju društvom

14 Dec 2015

Deca iz prirodnog bluda Pinka i Nikolaja Velimirovića

Razgovor pod nazivom “One koje vladaju društvom” posvećen je dominantnim kulturnim i ideološkim matricama u Srbiji i Vojvodini. Svakako da nije slučajno što se održava upravo danas, 10. decembra, na Međunarodni dan ljudskih prava. Jer, kada govorimo o kulturnim modelima, mi uvek progovaramo i o ljudskim pravima i slobodi, bar u onoj meri u kojoj kultura i ideologija mogu biti emancipatorske i oslobodilačke, ali i u onoj meri u kojoj one mogu da budu neprijatelji, strašni neprijatelji ljudskih prava i sloboda.

Svaki je trenutak – a pogotovo u ovih naših nekoliko bednih i tužnih decenija koje živimo na marginama civilizacije, uljuljkani samodovoljnošću – pravi trenutak da se progovori o ovoj temi, tako važnoj i ozbiljnoj, a istovremeno tako teško razumljivoj kao takvoj. Ali čini se da ovi dani – ovi traumatični meseci u kojem se društvo, trulo, raspada uzduž i popreko, i neuhvatljivo – možda za nijansu ili dve ovaj razgovor čine potrebnijim.

Živimo u dobu ne samo izgubljenih nada nego i potpuno zamagljenih vidika, dok se okrećemo u krugu vlastitih tlapnji i nemoći, često bezidejni, često sami sebi dosadni ili nejasni u pokušajima da opišemo svoje okruženje i sebe u njemu. Reči više ništa ne znače, hiljadu puta su ponovljene, istrošile su se, ali ipak ne gube na iskrenosti i istinitosti.

Govorimo o posuvraćenim vrednostima, govorimo o isključivosti i bahatosti, o političkom i društvenom nasilju, o ohlokratiji, o vladavini onih koji bi –samoupouzdani u svom neznanju – da preotmu i zauzmu svaku poru društva, da zavladaju svakim našim časom, da uzmu i reinterpretiraju sve slobode, da iskroje stvarnost po svojoj meri, da sve pretvore u jeftine srceparajuće televizijske novele, u kojima svaki pogled traje večnost i beskonačno je prazan.

Govorimo o gušenju medijskih sloboda i kritike, govorimo o ponižavanju najboljih koji ponovo odlaze u kolonama, govorimo o sveprisutnom nacionalizmu, normalizovanom šovinizmu, rasizmu, seksizmu… Govorimo o autoritarnosti, vladavini rijalitija, spin-doktora, plastičnih hirurga, lažnih super-lekova i vidovnjaka. Govorimo o autosugestiji kao najvećem propagandnom dostignuću, autosugestiji koja je ljude uspela da ubedi da je i ispijanje izbeljivača za veš neverovatno okrepljujuće za napaćeni organizam. Govorimo naravno i o fašizmu, neonacizmu, rehabilitaciji najgorih.

Govorimo i o inflaciji tekstova, knjiga, sveopšteg šunda. Govorimo o onim većinskim sajamsko-vašarskim naslovima koji tretiraju teorije zavere, revidiraju prošlost, reklamiraju trećerazredne reči i misli trećerazrednih i banalnih nacionalističkih autora, o knjigama koje šire mržnju i zapah neinventivnosti. Govorimo i o kraljevima šunda, ciničnim uništiteljima društva koji danas organizuju simpozijume, sa ciljem da sve što je vredno – ponize i da sve izmiksuju, da stvore melasu srednjaštva u kojoj se više neće moći misliti i vrednovati. Da stvore okruženje u kojem se niko, pogotovo ne mladi ljudi, ne može orijentisati, prepoznati razliku između dobra i zla, umetnosti i kiča…

U pozivu za skup podsetili smo na pismo upozorenja koje je pre nešto više od trinaest godina grupa intelektualaca uputila domaćoj javnosti. U njemu su konstatovali da se posle petooktobarskih promena nije desio suštinski raskid sa dominantnim kulturnim obrascom devedesetih. Oni su ukazali na moguće posledice konzervativne misli organicističkog tipa, koja se nameće kao jedina, nedodirljiva “nacionalna misao”, a koja teži da ukine prostor za polemike i drugima nametne svoje stavove pod pretnjom prinude. Tražili su suprotstavljanje radikalnom nacionalizmu i populizmu, suprotstavljanje klišeu koji i danas živimo, klišeu o “svetloj budućnosti” i “sjajnoj prošlosti”.

“Sprega struktura moći od SANU-a do Generalštaba i Crkve, uz učešće partijskih moćnika, stvara atmosferu u kojoj se javnost nakon četiri izgubljena rata zaredom pod Miloševićem, u ime resantimana usmerava ka novom jednoumlju koje se od onog komunističkog razlikuje po promenjenim predznacima, a može biti opakije od njega.” Ovo pismo su potpisali Dragan Velikić, Vladimir Arsenijević, Filip David, Predrag Čudić, Bogdan Bogdanović, Radmila Lazić, Laslo Vegel, Miloš Đorđević i Mirko Đorđević.

Spominjemo ovo pismo, koje kao da je nekako, zlokobno, najavilo ubistvo Đinđića, kao jedno od najvažnijih momenata nedavne prošlosti, i u simboličnom smislu, jer je taj trenutak značio gubitak nade za modernizaciju zemlje i pobedu nad izrečenom strukturom moći, kojoj valja dodati i desetine moćnika kojima Srbija počesto ne zna ni imena. Spominjemo ovo pismo i zbog njegove aktuelnosti. Ali, govorimo o njemu i zbog cinične reakcije koje je u delu tzv. građanske Srbije – ono izazvalo. To je onaj segment kvaziintelektualni i pragmatičarski, koji voli da docira i trguje. Jedna od vedeta te građanske Srbije, danas urednik u jednim novinama, pokušavajući da bude ironičan, prokomentarisao je to pismo parafrazom legendarne rečenice nacističkog ministra propagande Jozefa Gebelsa: “Kada čujem za kulturni model, ja se odmah uhvatim za revolver!”

Ovom parafrazom on nije naravno propagirao nacističke ideje već je pokušao provokativno da ukaže da su potpisnici pisma zastali negde daleko u prošlosti i da ne razumeju novo vreme: vreme tranzicije, biznisa, interneta, brzih komunikacija i novih tehnologija koji su svet izmenili u potpunosti. Po njemu, priča o kulturnim modelima – zapravo je neautentična i neaktuelna. Nažalost, nove tehnologije i ovde, kao i drugde, služili su i služe više za ofanzivniju reprodukciju postojećih kulturnih i ideoloških matrica nego za stvaranje novih, a razgovor o kulturnim modelima postaje značajniji nego ikada. A koliko je taj urednik bio u krivu, najbolje govori ovo nešto u čemu mi danas živimo, a koje pokazuje da su kulturni modeli savladali, praktično rasturili, politiku i mogućnost političkog delovanja.

Svi naši političari bili su nesposobni da prepoznaju značaj kulture i ideologije. A i da su ga prepoznali, trebalo je uložiti ogroman, veliki napor da se iz zapuštenog zgarišta izađe i da se ponude alternative. I trebalo bi u tome da imaju veliku podršku delova društva, što ne bi bilo lako. Naši političari, elem, proteklih decenija nisu ni prepoznali problem, a kamoli počeli da ga rešavaju. A i pitanje je kojih su oni kulturnih i ideoloških matrica – deca, da li su manje-više svi naši decision-makeri – zapravo deca iz prirodnog bluda Pinka i Nikolaja Velimirovića.

(Uvodna reč na okruglom stolu One koje vladaju društvo: Dominantne kulturne i ideološke matrice u javnosti Srbije i Vojvodine – fenomeni, uzroci i posledice, koji je održan 10. decembra u Novom Sadu. “Autonomija” će neka od izlaganja sa ovog skupa objaviti u narednom periodu.)