NEDIM SEJDINOVIĆ: Mediji u rukama stranaka i stranačkih tajkuna?

05 Dec 2014

U susret privatizaciji medija

Da li ?e izlazak države iz medija u Srbiji, odnosno privatizacija preostalih 80 i nešto medija[1] u javnom vlasništvu, ve? na po?etku doživeti potpuni slom, odnosno proizvesti upravo suprotan efekat od o?ekivanog? Verovatno ho?e ako se obistine najave da su politi?ke stranke vlasti, me?u njima i one ekstremisti?ke, zainteresovane da pokupuju ova javna glasila. Pored njih, i tajkuni bliski vlasti. Umesto da se, izlaskom države, razvija medijski pluralizam i ukine neposredni politi?ki uticaj – mediji ?e, ako se ostvari ovakav scenario, biti stavljeni u ruke onih koji trenutno imaju veliku politi?ku mo? i uticaj na medije, a koji nikako nisu prijatelji medijskih sloboda.

Krajem novembra dnevni list na ma?arskom jeziku Ma?ar so, izvestio je da je za kupovinu Radio Subotice, veoma zna?ajnog višejezi?nog medija sa dugom tradicijom koji emituje program na pet jezika, zainteresovan izvesni Danijel Kula?in. Kula?in je, ina?e, ?lan desni?arske organizacije/partije Tre?a Srbija, koja je nastala iz ekstremisti?kog pokreta Dveri, i koja vlada u glavnom gradu Vojvodine Novom Sadu, u koaliciji sa Srpskom naprednom strankom Aleksandra Vu?i?a. Njegova firma Feedback Consulting & New Media Production doo[2], koja je iskazala zainteresovanost za kupovinu medija prethodno je za vlasnika imala Aleksandra ?ur?eva, jednog od osniva?a Tre?e Srbije. ?ur?ev se sada nalazi na mestu „pomo?nika direktora za operacije“ Javnog komunalnog preduze?a Informatika iz Novog Sada, a ovo preduze?e se smatra bogatim, jer kroz sistem objedinjene naplate prikuplja i distribuira novac Novosa?ana za celokupne komunalne usluge. Kula?in je ina?e izdava? besplatnog novosadskog nedeljnika Novine novosadske (list je prakti?no glasnik Tre?e Srbije).

Prema navodima Ma?ar soa, Danijel Kula?in je zainteresovan da kupi i Radio Regije iz Ba?ke Topole, koja je tako?e višejezi?ni medij. Ma?ar so ukazuje na to da su on i njegova supruga poznati po „osnivanju fantomskih udruženja koja potom dobijaju novce za realizaciju raznih projekata“, podse?aju?i na slu?aj kada su osnovali Ma?arsko kulturno društvo „Zrak“ i dobili 4,5 miliona od lokalne samouprave Novog Sada za prvi svoj projekat, i to iz budžeta namenjenog organizacijama nacionalnih manjina. U me?uvremenu, u javnost je dospela informacije da je Kula?in zainteresovan za još neke vojvo?anske medije koje se sada nalaze u javnom vlasništvu i koje o?ekuje privatizacija u skladu sa medijskim zakonima usvojenim u avgustu ove godine[3]. Prema tim navodima, on je Agenciji za privatizaciju uputio pisma o zainteresovanosti i za Radio Kikindu, Radio Vrbas, Radio Novi Be?ej, Radio Zrenjanin, RTV BAP iz Ba?ke Palanke, kao i za Novosadsku televiziju. Osim elektronskih, Kula?in je iskazao zainteresovanost i za novosadsku firmu Dnevnik – novine i ?asopisi, koja posluje u okviru Dnevnik holdinga a izdaje nekoliko specijalizovanih izdanja i ?asopisa.

Ina?e, za privatizaciju Dnevnik holdinga zainteresovan je vlasnik MK grupe Miodrag Kosti?, biznismen za koga se tako?e procenjuje da je blizak sadašnjoj republi?koj vlasti. Dnevnik holding je suvlasnik firme Dnevnik Vojvodina press, koja izdaje jedini dnevni list na srpskom jeziku u Vojvodini – Dnevnik. Ako se svemu ovome dodaju i do sada nepotvr?ene informacije da se „biznismeni“ bliski vlasti spremaju da kupe i mnoge druge medije u Srbiji, pa i one koji imaju medijske sadržaje na manjinskim jezicima, onda su medijske reforme ve? na po?etku doživele potpuni poraz. Ako se bar deo informacija o budu?im vlasnicima medija u Srbiji ostvari, može se lako desiti da ?emo posle povla?enja države iz medija imati još goru medijsku scenu nego pre nje, iako je i sada daleko od dobre.

Iz (ne)poznatog razloga Agencija za privatizaciju nije obelodanjivala informacije o tome ko je poslao pisma o zainteresovanosti za 502 privredna subjekta koji se nalaze u procesu privatizacije[4]. Nakon dvomese?ne borbe i uklju?ivanja Poverenika za informacije od javnog zna?aja, Pokret „Dosta je bilo – Saša Radulovi?“ uspeo je da do?e do ovih podataka i objavio ih je na svojoj stranici. Treba, me?utim, re?i da pisma o zainteresovanosti nisu obavezuju?a ni u kom pogledu. Oni koji su poslali ova pisma ne moraju ni da u?estvuju u kupovini, kao što oni koji ih nisu uputili mogu ravnopravno da u?estvuju u procesu nakon što država raspiše obavezuju?i poziv i odredi model privatizacije. No, ovi po?etni signali nikako nisu ohrabruju?i i oni otvaraju ne samo pitanje medijskih sloboda i instrumentalizacije medija ve? i pitanje porekla imovine, mogu?eg kriminala, pitanje prava nacionalnih manjina, ali dovodi u pitanje i ukupne demokratske procesa u zemlji. Da li se scenario po kojem ?e politi?ke stranke prakti?no postati vlasnici medija može spre?iti, kakvi su zakonski osnovi za to, a koliki kapaciteti esnafskih i organizacija gra?anskog društva da to spre?e? Tako?e, pitanje je da li svojevrsna podzakonska konfuzija pogoduje raznim devijacijama u procesu implementacije medijskih zakona i otvara prostor za pove?an strana?ko-tajkunski uticaj.

Iako su medijske reforme prakti?no zapo?ela još pre šest godina prvim raspravama o potrebi strateškog pristupa informisanju, iako je Medijska strategija usvojena još 2011. godine, a zakoni usvojeni pre skoro ?etiri meseca[5], medijski eksperti još uvek nemaju odgovore na mnoga pitanja koja se ti?u implementacije zakona, izme?u ostalog i na pitanja koja se ti?u procesa privatizacije medija. Jedno od njih je aktuelno: u kom postupku i u kom trenutku i kojom metodologijom ?e se raditi provera porekla kapitala kupca? Prema opštima pravilima za privatizaciju[6], time bi trebalo da se bavi Uprava za spre?avanje pranja novca, ali ne postoji niti jedan dokaz da ona može biti efikasna u tom procesu. Svedoci smo da se u prethodnim privatizacijama nedostatak provere porekla kapitala pokazalo kao manjkavost i da je omogu?io razne vrste zloupotreba, sa lošim ishodom. U slu?aju medija to ima dodatnu dimenziju, a pogotovo je opasno ako se radi o medijima na jezicima nacionalnih manjina koji imaju ulogu i u ostvarivanju prava nacionalnih manjina.

Ako nema zakonskih pretpostavki za spre?avanje zloupotreba tokom procesa privatizacije medija, preostaje samo javnost. Novinarske, medijske i druge nevladine organizacije treba da monitoruju proces sprovo?enja zakona i pokušaju da javnim delovanjem spre?e stranke i njihove tajkune da pokupuju medije. Preduslov za to je da nevladin sketor prepozna da pitanje slobode medije nije pitanje koje se ti?e samo profesionalaca u njima i esnafskih organizacija. Sami mediji i zaposleni dobra su brana zloupotrebama u privatizaciji, i nadati se da ?e iskoristiti alate koje imaju u ruci. Svakako da je prisustvo me?unarodnih organizacija i me?unarodne javnosti bitan faktor uz pomo? kojeg je mogu?e otkloniti bar neke eklatantne probleme, kao što je onaj potencijalni sa po?etka teksta, da ultranacionalisti?ke politi?ke stranke kupuju medije koje emituju sadržaj i na manjinskim jezicima.

Novi Zakon o javnom informisanju i medijima donosi i odredbu po kojoj ?e u slu?aju neuspeha privatizacije osniva?ka prava nad medijima bez nadoknade biti preneta na zaposlene u njima. Do sada se me?utim pokazivalo da menadžment i novinari nisu spremni da preuzmu odgovornost za medije, ve? da su bili zadovoljni sadašnjom pozicijom, a to je, manje-više, pozicija “državnog službenika”. Novinarska udruženja sa druge strane smatraju da bi upravo novinari kao vlasnici medija stvorili pretpostavke za razvoj profesionalizma i otklon od politi?kog uticaja. To naravno ne zna?i da zaposleni treba da sa?ekaju ishod privatizacije, pa da preuzmu akcije ukoliko ona ne bude uspešna. Potrebno je da se ve? ve? sada uklju?e u ovaj proces. Nažalost, država nije obezbedila mehanizam podrške zaposlenima u slu?aju da žele da kupe vlastiti medij, ali svejedno.

Ovde treba podsetiti da su i u prethodnom procesu privatizacije[7] medija tajkuni bliski pojedinim politi?kim partijama na vlasti bili aktivni u tom procesu, kao i strana?ki funkcioneri. O?igledno je da se vlast – koja se nalazi pre svega u politi?kim strankama, kako dolikuje partokratskom društvu – nije želela odre?i uticaja na medije koji ?e biti privatizovani. Dovoljno je recimo spomenuti jedan veoma jasan primer politi?kog uplivisanja u procesu privatizacije. Radi se o konzorcijumu Vojvodina info, koji je kupio sedam lokalnih vojvo?anskih štampanih medija. Taj konzorcijum su ?inili funkcioneri Demokratske stranke Srbije (tada okosnica republi?ke vlasti), na ?elu sa kontroverznim biznismenom, bivšim na?elnikom beogradske Državne bezbednosti i tadašnjim finansijerom ove stranke – Dušanom Stuparom.

http://www.fairpress.eu/

[1]Još uvek se ne zna ta?an podatak o broju medija koji ?e u?i u proces privatizacije.
[2] Interesantan je enormni rast prihod ovog preduze?a, koji koncidira sa dolaskom Tre?e Srbije na vlast u Novom Sadu. Prema podacima Agencije za privredne registre, ona je 2010. godine prihodovala samo 93.000, 2011. prihod se uve?ao na 514.000, 2012. na 1.590.000, a 2013. ?ak na 11.370.000 dinara. Pritom, bar do kraja 2013. godine, ova firma nema niti jednog zaposlenog.
[3] Proces privatizacije mora biti završen do polovine 2015. godine.
[4] Ukupan broj preduze?a koji po novom Zakonu o privatizaciji ulaze u ovaj proces, me?u kojima se nalaze i javna preduze?a koja se bave informisanjem.
[5] Zakon o javnom informisanju i medijima, Zakon o elektronskim medijima i Zakon o medijskim javnim servisima usvojeni su u Skuptšini Srbije 2. avgusta 2014. godine po hitnom postupku.
[6]Zakon o privatizaciji, koji je usvojen istovremeno kad i medijski zakoni, izdvaja medije iz ovog opšteg akta i usmerava na Zakon o javnom informisanju i medijima. U slu?aju provere porekla imovine u procesu privatizacije, za medije važe ista pravila kao i za druge subjekte ovog procesa.
[7] Donedavno važe?i medijski zakoni su tako?e predvi?ali privatizaciju medija. Država je odlukom Koštuni?ine Vlade 2007. godine zaustavila privatizaciju. Inicijativa za prekidanje procesa privatizacije je bila vezana za položaj i opstanak medija koji informišu (i) na jezicima nacionalnih manjina, a pokrenuta je od strane vojvo?anske vlasti kako bi se sa?uvao dostignuti nivo manjinskog informisanja. Interesantno je da mediji u državnom vlasništu od 2007. godine, pa do danas, svakih pola godine od Agencije za privatizaciju dobijaju obaveštenje da je privatizacija odložena za 180 dana, što svedo?i o legislativnoj konfuziji u kojoj su ovi mediji radili, ali ne samo oni ve? i cela medijska scena.

Podelite ovu stranicu!