NEDIM SEJDINOVIĆ: Magle i huškanja

14 Jan 2016

Šta “Politika” jeste, a šta nije – objavila

Nakon teksta pod nazivom “Kako zaraditi 45.000 dolara preštampavanjem starih tekstova”, trećeg dela huškačkog feljtona “Politike” protiv nevladinog sektora u Srbiji (čitaj, “izdajnika” i “stranih plaćenika”), a koji podseća na “slavne” zlikovačke dane ovog lista tokom devedesetih – Nezavisno društvo novinara Vojvodine iskoristilo je pravo na odgovor, predviđeno Zakonom o javnom informisanju i medijima, i uputilo ovom listu tekst koji na našem sajtu imate priliku da pročitate u integralnoj verziji. “Politika” je tekst objavila u današnjem štampanom izdanju, skrativši ga na način koji je njoj odgovarao, a deo zakona u kojem se jasno navodi da odgovor mora da bude objavljen “u istom delu medija, u istoj rubrici, na istoj stranici, sa istom opremom“ kao predmetni tekst – nije ispoštovan. Osim toga, ovaj tekst, kao i druge reakcije na feljton (feljton je inače prepun neistina i podmetanja) nisu objavljeni, bar ne do ovog trenutka, na internetskoj prezentaciji „Politike“, iako su delovi ovog serijala danima bili noseći prilozi na „Politikinoj“ web-adresi. U današnjem štampanom izdanju „Politike“ objavljen je i klasični poziv na linč “stranih plaćenika” iz pera ekstremnog nacionaliste Slobodana Antonića, a koji je prenet sa rusko-srpskog sajta tzv. Fonda strateške kulture. U produžetku vam donosimo integralni tekst predsednika IO NDNV-a Nedima Sejdinovića, koji je upućen redakciji “Politike”, a delovi označeni boldom – izbačeni su od strane redakcije lista „Politika“. Možda za kraj ovog uvoda treba podsetiti da je najveći “strani plaćenik” u ovoj zemlji sama država i njene institucije, koje su do sada potrošile milijarde evra donacija iz zapadnih zemalja. Rusija je Srbiji do sada donirala 0 (nula) evra. Nezavisno društvo novinara Vojvodine, kao i – po našim informacijama – druge organizacije koje su se našli na meti „Politike“, podneće žalbe Savetu za štampu zbog ovog feljtona, a pojedine će razmotriti i mogućnost tužbe.


„Istraživački“ tekst „Kako zaraditi 45.000 dolara preštampavanjem starih tekstova“ obiluje netačnim i proizvoljnim informacijama, kao i zlonamernim interpretacijama, što i nije čudno, jer je očigledno cilj ovog teksta (kao i celog „istraživačkog serijala“) da targetira „strane plaćenike“ i „izdajnike“ , a ne da informiše građane ili pokrene debatu o određenoj temi u javnosti. Tim pre jer je tema o kojoj je reč u Srbiji prisutna još od dolaska zločinačkog režima Slobodana Miloševića na vlast, a nacionalisti, desničari i ekstremisti koriste je da bi targetirali neprijatelje. Neki ljudi su atribut „stranog plaćenika“ platili i glavom, a neki su pobegli iz Srbije. Neki su se pak, u strahu, povukli u unutrašnji egzil.

Kao i u drugim autoritarnim zemljama sa niskim stepenom demokratskog razvoja – i u Srbiji se kritičko mišljenje smatra neprijateljskom delatnošću, i, kao takvo, pokušava se uništiti. U iskorenjivanju kritičkog mišljenja veoma često se koristi metoda da, recimo, kulturni poslenici denunciraju i napadaju kulturne poslenike, ekonomisti ekonomiste, a novinari – novinare. Tako se i u Srbiji za gušenje medijskih sloboda, pored koruptivnih metoda i političkih ucena u vidu ugrožavanja egzistencije medija i novinara, veoma često koristi napad režimskih glasila na kritičare vlasti. Uglavnom je to igra „mačke i miša“, jer se profesionalni mediji koji izveštavaju u interesu građana marginalizuju na sve moguće načne, dok režimski imaju širok pristup državnim i paradržavnim fondovima, kao i druge vrste podrške imalaca moći. U odnosu na devedesete promenilo se to što je internet zastupljen u većoj meri, pa marginalizacija koja je za vreme Miloševića počesto bila dovoljna (sve do konca devedesetih), sada se mora dopunjavati većim trudom, inovativnošću i koordiniranim aktivnostima neprijatelja slobodne reči.

Najdrastičnije metode upotrebljavaju „Informer“ i RTV Pink, koji će svakako ući u udžbenike kao primer ponekad komične, ali uglavnom tragične zloupotrebe medija, ali od tih fenomena nikako daleko nisu odmakli mediji kao „Politika“, koji pokušavaju da se predstave ozbiljnim, a zapravo koriste iste metode samo modulirane za drugu ciljnu grupu. Oni igraju u istom timu, čiji je cilj sluđivanje i raspamećivanje građana, širenje dezinformacija, izvrtanje informacija, nametanje kulturno-ideološkog modela koji podrazumeva ustoličavanje autoritarnog, antimodernog sistema, iza kojeg se uvek i samo krije enormna pljačka građana, očuvanje stvorenog sistema vrednosti i raspodele državnog bogatstva. Tom i takvom sistemu su ljudska prava, sloboda izražavanja i transparentnost – suštinski neprijatelji. I uspevaju samo loveći u mutnom.

Ne postoji univerzalna definicija istraživačkog novinarstva, ali ona svakako podrazumeva otkrivanje nekih javnosti nepoznatih i nedostupnih činjenica. Ono bi se takođe – to je od krucijalnog značaja – moralo zasnivati na istinitim, proverenim i proverljivim podacima i dokumentima, a nikako ne na spekulacijama i proizvoljnim tumačenjima. U tom smislu predmetni tekst, kao i celokupni serijal,  ne samo da nisu istraživačko novinarstvo nego predstavljaju njegovu istinsku karikaturu. Celokupni istraživački posao se zasnovao na „surfovanju“ po jednom sajtu (i to veoma površno), a informacije koje su pronađene na njemu mogle su se naći i na brojnim drugim mestima, takođe dostupnim građanima koji koriste globalnu mrežu. Pored toga, informacije koje su preuzete sa sajta su očigledno namerno izmenjene, odnosno učinjene netačnim, izvađene iz konteksta, suštinski im je promenjen smisao. No, već smo rekli, nije u pitanju cilj da se informišu građani nego da se poluinformacije iskoriste kako bi se stvarala moralna panika, difamirali kritičari režima, podržala priča o intergalaktičkoj zaveri protivu srpstva i skretala pažnja javnosti sa mnogih drugih, važnijih tema. I da bi se, naravno, dalo goriva nameri da se u Srbiji, po ugledu na Rusiju, organizacije koje dobijaju novac iz inostranstva proglase za strane agenture i praktično im se zabrani rad. U pitanju je stara ideja „patriota“, koju je glavna i odgovorna urednica „Politike“ odavno već promovisala. Tako bi „patrioti“ mogli vladati decenijama u senci ruskog medveda.

Politika-vukovar-slobodan_cr

Redakcija “Politike” sanja “slavna” vremena vojevanja

A sada se da se posvetimo i konkretnim netačnim informacijama. Nećemo se baviti materijalnim greškama koje se tiču drugih organizacija i medija, jer će oni već odlučiti kako će reagovati na njih, već ćemo ukazati samo na probleme u delu koji se odnosi na Nezavisno društvo novinara Vojvodine. Kao prvo, ukupan iznos koji je NDNV dobio, na osnovu ovog „istraživačkog“ resursa, manji je za čak 30.000 dolara nego što to navodi autorka (autorka spominje iznos od 242.500 a na tom sajtu stoji iznos 212.500). I ne samo da je manji, on se ne odnosi samo na period od 2012. do 2014. godine već i na projekte koje su započeli i trajali i u 2011. i koji su završeni u 2015. godini. Dakle, radi se o donacijama koje je NDNV za mnogobrojne svoje aktivnosti dobio u periodu od skoro četiri godine i to od tri donatora. U anterfileu pod nazivom „Najviše novaca za Autonomiju“, autorka navodi niz neistina. Jedna od njih je da je američki NED našoj organizaciji u period od 2012. do 2014. godine uplatio 242.500 dolara, što je potpuna neistina i skoro trostruko uvećan iznos. Dalje, grantovi koje je NDNV dobio od NED-a samo su se delom odnosili na sajt „Autonomija“, a pored toga su podrazumevali i razna istraživanja (štampano je nekoliko publikacija), brojne javne tribine, edukacije… No, o svemu ovome autorka je mogla da sazna da je, recimo, otišla na sajt našeg udruženja ili druge naše sajtove koje su nastali u okviru projekata koje je NDNV realizovao uz pomoć američkih donatorskih kuća. Mogla je i kontaktirati i naše udruženje i mi bismo joj takođe prosledili potrebne informacija da ne „srlja“, kako je to svojevremeno slikovito opisao Stjepan Radić, „kao guska u magli“. A mogla je na kraju bolje koristiti digitron, a i dodatno istražiti svoj jedini istraživački resurs – deo „details“, gde bi nešto više saznala o donacijama NDNV-a.

Inače, u okviru projekata realizovanih u okviru naše saradnje sa američkim donatorima u ovom periodu nastao je i između ostalog i Vojvođanski istraživačko-analitički centar VOICE (nastao iz prethodnih projekata takođe iz ovog perioda, a koji su se odnosili na monitorovanje rada 45 vojvođanskih lokalnih samouprava i edukacije novinara-istraživača). Ako ukuca ovaj naziv u google, i ode na VOICE-ov sajt, autorka može da pogleda šta zapravo jeste istraživačko novinarstvo u javnom interesu i uporedi ga sa svojim uratkom.

Kako smo rekli, svi ovi podaci koje je autorka herkulpoarovski „otkrila“, nalaze se dostupni na internetu i svako je mogao bez ikakvih problema da dođe do njih. Donacije koje dolaze iz zemalja razvijene demokratije su transparentne, predviđaju jasno definisan projekat, sa ciljevima, specifičnim ciljevima, aktivnostima, razradama, indikatorima, evaluacijom i budžetom. One predviđaju i veoma ozbiljne narativne i finansijske izveštaje o realizovanim aktivnostima i utrošenim sredstvima, sa pratećom dokumentacijom. No, opet ponavljamo, i nije bio cilj predstaviti činjenice nego ih zloupotrebiti zarad otkrivanja „neprijatelja društva“. Prvi rezultati su već postignuti i na internetu se pojavilo nekoliko tekstova u kojima se praktično poziva na linč „stranih plaćenika“.

Ako se može učiti na greškama, novinarka bi (koja je, ako se ne varamo, i nosilac nekakvog novinarskog priznanja) mogla da počne da se bavi zaista pravim istraživačkim novinarstvom, onim aktivnostima kojima se možebiti razotkriva preplitanje političkih uticaja i nezakonitih delovanja, pa da se recimo pozabavi ruskim, potpuno netransparentnim donacijama medijima i političkim strankama u Srbiji. Mogla bi recimo da se pozabavi i svojom kućom, pitanjem ko je vlasnik „Politike“, kolike su plate direktorima i glavnoj i odgovornoj urednici, kako se troše sredstva građana u ovoj firmi. Mogla bi da se pozabavi i pitanjem kako opstaju i kupaju se u novcima mediji u Srbiji koji su, kao i „Politika“, u službi režima. Mogla bi recimo da se pozabavi i pitanjem koliko novaca mesečno prihoduje Udruženje novinara Srbije od izdavanja brojnih nekretnina i kako se taj novac troši… Postoji stvarno široko polje u kojem bi novinarka mogla da deluje u interesu građana.

U ime Nezavisnog društva novinara Vojvodine,

Nedim Sejdinović, predsednik IO NDNV


Pogledajte kako je izgledao Vukovar kojeg je Srbija na čelu sa “Politikom” “oslobodila”:

Podelite ovu stranicu!