NEDIM SEJDINOVIĆ: Kosmički cinizam

22 Apr 2015

Odgovorni za rat i zločine optužuju ombudsmana za pištolj!?

Ovo opetovano ili pak sada već konstantno blaćenje Saše Jankovića, zaštitnika građana, sadrži u sebi i nekoliko pozitivnih stvari. Kampanja je toliko bezumna i brahijalna da počinje da iritira sve veći broj građana. Ona reljefno otkriva mehanizam vladavine Aleksandra Vučića i njegovih evro-radikala (evro je ovde oznaka za valutu), koji je suštinski identičan njihovom političkom hodu svih ovih godina, a kojeg su činili i čine: širenje mržnje i laži, spletkarenje, tračarenje, podmetanja i raspamećivanje. To naravno ne znači da ogroman broj građana počinje da „čita“ Vučića, kao što ne znači da neki „entuzijasta“, programiran ili ne, ne može na nekom ćošku sačekati ombudsmana i zveknuti ga ciglom u glavu. Nešto tako oduvek je i bio jedan od ciljeva satanizacije, kolateralna korist za one koji je vode.

Pozitivna stvar je i to što se pokazuje da je Janković otporan na hajke političkih i medijskih zlotvora koji dominiraju našom javnom scenom, i da ne posustaje. On je jedna od retkih javnih ličnosti koji građanima pokazuje da nisu „svi isti“, te da na našoj javnoj sceni postoje još snažne moralne ličnosti bez obzira na to što je decenijama već vršena temeljna „istraga“ bilo kakve etike u vrhu društva i politike. Praktično se moralnost pokazivala i pokazuje kao strašna slabost.

I Misija OEBS-a u Srbije je juče iskazala zabrinutost zbog „kampanje koja se vodi protiv institucije i ličnosti Zaštitnika građana Republike Srbije Saše Jankovića“. To je svakako dobra vest i još jednom se pokazuje da je OEBS u Srbiji pouzdan prijatelj nezavisnih institucija i organizacija koje se bore za ljudska prava i demokratizaciju društva. Da se vodi jasnim principima i odbija da učestvuje u stvaranju kulta ličnosti Aleksandra Vučića i podržavanju njegove licemerne politike, koja za cilj jedino ima – oblapornu svevlast! Usledila je i reakcija Ivice Dačića, koji kuka kako se OEBS nije konsultovao sa njim iako je Srbija trenutno predsedavajuća Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju. Kao da ga je neko nazvao i pitao: pa šta to radite, a one se baš unezgodio. Zar je neko zaista mislio da će, predsedavajući ovom organizacijom, Srbija uspeti da cenzuriše OEBS, da ga stavi pod svoje kontrolu? Da li neko misli da nisu predviđeni mehanizmi koji bi to sprečili? Zašto bi se na kraju neko konsultovao sa Srbijom? Ima li smisla konsultovati se sa zločincem o tome da li treba ili ne treba zaštiti njegovu žrtvu?

Ministri i mediji u Srbiji bave se u kampanji protiv Jankovića nekakvim pištoljem kojeg je nakada Janković posedovao… Dosadno i bedno, izvađeno iz nekog na brzinu sklepanog dosijea. Odvratna hajka i poruka svakome ko bi se usudio da dirne osinje gnezdo, isheklano od sitnih crevaca vojske, tajnih službi i „narodne vlasti“. Tri u jednom. Zagađuje se i javna sfera da bi se dodatno politika smučila običnim ljudima, da bi ih demobilisala, zatvorila u četiri zida, a neke i zadržala u uverenju da su „beli listići“ jedini spas za Srbiju. Možda će međutim time proizvesti kontraefekat.

Već se od upotrebe izlizala Čehovljeva misao: puška koja se pojavi u prvom činu do kraja komada mora da opali. Tako to biva sa slavnim parafrazama u zemlji u kojoj – čemu nas je učio Mirko Đorđević – niko ništa ne čita.

Jankovićev pištolj je bio nestao, više od dve decenije, pa ipak ga je vlast pronašla u nameri da ga njime upuca. Nemotivisanost međutim ponekad primećuju i oni koji se dave nemotivisanim mrzilačko-ljubavnim serijama sa španskog ili turskog ili indijskog govornog područja.

Ali kad smo kod Čehova, šta ćemo sa onim silnim oružjem koje se pojavilo u prvom činu naše tragedije, krajem osamdesetih i tokom devedesetih, svim onim pištoljima, puškama, raketama, bombama, avionima i kamama kojima su ubijani oni koji su odlučili da ne dozvole Miloševićevom primitivnom, nacionalističkom, centralističkom, antidemokratskom aparatu vlasti da preuzme kontrolu nad jednom celom, ozbiljnom državom kakva je bila SFRJ. Ono silno oružje kojima su, uzgred, ubijani i civili, žene i deca. Desetine hiljada njih. Nevažno je pitanje da li zbog toga, bar na trenutak, bar u onim sekundama kada im se stvarnost polako pretvara u san, dok su „međ javom i međ snom“ – predstavnici današnje srbijanske vlasti osete gružu savesti ili, ne daj bože, odgovornost. Ne, oni su operisani od takvih osećanja i nisu nikakvi šekspirovski likovi, već plošni, endemski, „balkanski mužjaci“ koji ne znaju ni da se smeju ni da plaču. I nemaju nikakve dileme da su najpametniji na svetu.

Pitanje glasi: šta se dešava u komadu u kojem se već u prvom činu pojavi silno oružje „jedne od najmoćnijih armija sveta“ i, u rukama vojske i paravojske, počne da ubija one od čijih je para kupovano, one koje je trebalo da štiti? Šta se, potom, dešava u trećem ili četvrtom ili pedesetčetvrtom činu? Pa možda upravo ovo čemu danas svedočimo. Razoreno društvo i cinizam kosmičkih razmera. Oni krvavi do ramena kopaju po tajnim dosijeima i pronalaze saobraćajne prekršaje svojih protivnika. Drž’te lopova! Ponekad se učini da su bestijalnost, bezumnost i cinizam toliko nabubrili da će se desiti nešto strašno, da se mora desiti nešto strašno: recimo, da će se nasred države otvoriti ogroman krater, provalija koja će nas sve progutati. Ili je možda gori scenario da sve ostane ovako kako jeste?

(Autonomija)