NEDIM SEJDINOVIĆ: Ko je vlasnik novinarstva u Srbiji?

05 Jul 2012

Mediji, nažalost, nisu još naučili da je svako približavanje političkim moćnicima dugoročno pogubno za njih same i novinarstvo u celini

Na početku izlaganja navešću nekoliko podataka do kojih su novinarska i medijska udruženja, među njima i Nezavisno društvo novinara Vojvodine, došli u istraživanju „Medijske slobode Srbije u evropskom ogledalu“. Izveštaj je baziran na Indikatorima Saveta Evrope za medije u demokratiji, odnosno mehanizmu za merenje slobode izražavanja razvijenog od strane Saveta Evrope.

Vi ste ovo istraživanje verovatno već videli, a ako niste, svakako preporučujem da ga pronađete na veb-stranicama naših udruženja, ANEM-a, NUNS-a, Lokal presa i NDNV-a.

Dakle, od ukupno nešto više od 1.000 funkcionalnih medija u Srbiji, u državnoj svojini se nalazi oko 137 medija. Kada se govori o elektronskim medijima, među njima se u statusu javnih servisa spominje 86 radio i TV emitera, i to se navodi u Strategiji razvoja sistema informisanja, koji je usvojen u septembru 2011. godine. Taj dokument popularno se zove Medijska strategija. Međutim, podaci iz Registra javnih glasila, koji nisu precizni i ažurirani, govore da postoji 82 emitera u javnom vlasništvu, od toga 29 televizija (što predstavlja 26 odsto registrovanih TV emitera) i 53 radio emitera (25 odsto registrovanih), kao i 13 novinskih izdavača, koji izdaju nekoliko desetina periodičnih izdanja.

Sama činjenica da su podaci neažurni, da se menjaju iz dana u dan, i da državne institucije nude različite podatke, jeste pokazatelj da je medijska scena u Srbiji u potpunom haosu i da je nemoguće utvrditi činjenično stanje, na osnovu kojeg je opet moguće doći do preciznijih preporuka šta treba činiti kako bi se, slobodno možemo reći katastrofalno stanje u medijima – popravilo. Podsetiću da su uzroci ovog stanja mnogobrojni, ali ukratko ću ukazati na neke od njih:

1. Nepovoljno zakonsko okruženje, odnosno neusklađenost zakona koji definišu medijsko polje ili nepoštovanje zakonskih rešenja;
2. Nepostojanje regularnog medijskog tržišta, kao posledica nelojalne konkurencije medija u državnom vlasništu i netransparentnosti finansiranja medija od strane države, javnih preduzeća i preduzeća u delimičnom ili potpunom državnom vlasništvu;
3. Gomilanje medija tokom devedesetih godina, kao osmišljena državna strategija, sa ciljem da se smanji uticaj „nezavisnih medija“;
4. Ekonomska kriza koja je medije pogodila čak više nego ostale privredne delatnosti;
5. Nove tehnologije koje su ugrozile tradicionalne medijske platforme, pogotovo onih medija koji nisu spremno dočekali tzv. novo medijsko doba;
6. Posebno su ugroženi lokalni i regionalni mediji, koji protiv sebe imaju, pored državnih medija, i centralne medije kao nelojalnu konkurenciju u centralističkoj državi. Pored toga, nelojalnoj konkurenciji treba pridodati i nelegalne emitere, koji za razliku od legalnih nemaju čitav niz državnih i paradržavnih nameta;
7. Pravni interegnum u kojem deluju mediji koji su privatizovani, a potom je privatizacija poništena.

Čini se da je za ovakvo stanje u najvećoj meri upravo odgovorna država, koja je svojim nečinjenjem ili činjenjem, dovela medije na ivicu opstanka, slabe medije sklone svim vrstama kompromisa, medije koje je lako uceniti, novinare koji su taoci ne samo moćnika nego i vlasnika i urednika medija. U pitanju je, po mom mišljenju, strategija organizovanog haosa, jer neregularno tržište upravo omogućava instrumentalizaciju medija i njihovu kontrolu.

Jasno je da se mediji u državnom vlasništvu finansiraju većinom iz javnih prihoda i da se u ovom slučaju na veoma brutalan način narušava sloboda konkurencije. Takođe je jasno da izvršna vlast postavlja ili ima presudan uticaj na postavljanje upravljačke strukture u tim medijima, pa je na ovaj način ugrožena i sloboda izražavanja, a novinari nemaju mehanizme da zaštite svoju profesiju. Urednici su najčešće kišobran koji ne štiti novinare od spoljnih pritisaka, već naprotiv moćnike štiti od samih novinara.

Slična je, međutim, situacija i u mnogim privatnim medijima, jer se ispostavlja da je država, kao i u kulturi, dominantan producent medija i medijskih sadržaja.

U ovom trenutku, situacija izgleda prilično beznadežna, jer prema istraživanju NDNV-a među vojvođanskim novinarima, većina njih je izgubila iluziju da je moguće profesionalno obavljanje novinarskog posla u ovakvim okolnostima. Mnogi od njih bi najradije napustili novinarski posao, jer on ne nudi skoro nikakvu satisfakciju, niti profesionalnu, niti etičku, niti finansijsku, niti novinari imaju ugled u društvu.

Istraživanje Saveta za borbu protiv korupcije govori o tome da je veliki broj medija u Srbiji u lancu korupcije, ali se ne sme smetnuti sa uma ni to da su takođe i mnogi novinari u lancu korupcije na nižem nivou.

O STRATEGIJI

U sredu 27. juna 2012. godine pet novinarskih i medijskih udruženja (NUNS, ANEM, NDNV, Lokal pres i UNS) uputili su svoje zahteve novoj Vladi Srbije. Tada još nismo znali ko će je formirati, bar nismo bili sigurnio, pa smo zahteve uputili načelno. Ukratko, zahtevi se tiču poštovanja medijske strategije, koja je posle dve godine mukotrpnog posla, usvojena na telefonskoj sednici Vlade. Pre svega, tu mislimo na odredbe koje se tiču izlaska države iz medijskoj vlasništva i projektno finansiranje ne medija nego medijskih sadržaja. Država je međutim već pokazala na početku ove godine da joj Medijska strategija nije u fokusu i ostaje verovatna mogućnost da će ona u većoj meri ostati „mrtvo slovo na papiru“.

Sve političke opcije su u dosadašnjem delovanju, manje ili više evidentno, pokazale da im nije stalo do normalizacije i uspostavljanja medijskog tržišta sa jasnim regulama, i samim tim da im nije stalo do medijskih sloboda, a ponajmanje do prava novinara, te da svi medije doživljavaju kao „potrošno sredstvo“ za propagandno delovanje. Mediji, nažalost, nisu izgleda još naučili da je svako približavanje političkim moćnicima dugoročno pogubno za njih same i za novinarstvo u celini. U tom svetlu možemo tumačiti i izveštavanje medija u predizbornoj kampanji, rezultate glasanja, ali i veliku apstinenciju birača. Donekle, ja lično smatram ohrabrujućim to što značajan broj građana nije pristao na medijske manipulacije, jer to govori o medijskoj zrelosti jednog broja birača, ali i rastu uticaja internet-medija. Naime, čini se da su se medijske slobode u Srbiji preselile na internet.

Kao što je manje ili više poznato, medijska koalicija je bila nezadovoljna sa dva rešenja iz Medijske strategije, a koje se odnose upravo na medije u javnom svojini.

Prvo je rešenje o osnivanju regionalnih javnih servisa. Mi od Vlade Srbije očekujemo da odustane od ideje regionalnih javnih servisa, jer smatramo da je to virus u zamišljenom sistemu zbog kojeg se neće stvoriti niti elementarni uslovi za tržišno poslovanje postojećih i eventualno pojavu novih medija. Naprotiv, država treba da se usredsredi na unapređenje zakonskog okvira u kojima funkcionišu postojeći javni servisi, odnosno da omogući da oni postanu odista servisi u službi građana. Ostaje potpuno nejasno na koji će se način finansirati novi regionalni javni servisi, s obzirom na činjenicu da je naplata TV pretplate izuzetno niska i da ona nije dovoljna ni za funkcionisanje postojećih.

Osim regionalnim javnim servisima, medijska koalicija nije zadovoljna ni rešenjem u strategiji koji se tiču medija na jezicima nacionalnih zajednica. U strategiji je omogućeno nacionalnim savetima da bez ograničenja osnivaju i preuzimaju osnivačka prava u medijima na jezicima nacionalnih manjina, a to je u suprotnosti sa najavljenim, odnosno obećanim izlaskom države sa medijskog tržišta. Dosadašnje iskustvo govori da nacionalni saveti kao osnivači jesu spasili od gašenja medije čiji su osnivači, ali da su u tim medijima istovremeno ugrozili medijske slobode, a to se pre svega odnosi na Nacionalni savet mađarske nacionalne manjine. Podsetimo samo na slučaj smene glavnog i odgovornog urednika dnevnog lista na mađarskom jeziku „Mađar soa“ Čabe Presburgera pre godinu dana. On je smenjen uz cinično obrazloženje da njegov list nije u dovoljnoj meri pratio konferencije za novinare Saveza vojvođanskih Mađara.

Mi smo zahtevali da se u strategiji jasno definišu ne samo prava nacionalnih saveta kao osnivača, već i njihova odgovornost, odnosno uspostavljanje mehanizma zaštite nezavisne uređivačke politike medija kojima su nacionalni saveti osnivači. Nažalost, to nije prihvaćeno, te stoga i dalje zahtevamo od Vlade Srbije da inicira izmenu zakona o nacionalnim savetima i uvrsti ovu odredbu, te da, takođe, spreči dalju monopolozaciju manjinske medijske scene od strane nacionalnih saveta, a pogotovo da onemogući njihov uticaj na uređivačku politiku Javnog servisa Vojvodine.

MEDIJI NA JEZICIMA NACIONALNIH MANJINA

Smena Čabe Presburgera je ukazala na to da nacionalni saveti nisu dobri „vlasnici” medija, pogotovo ako uzmemo u obzir činjenicu da su tokom izborne kampanje otvoreno podržali pojedine političke stranke, što svakako nije primer „dobre prakse”.

Treba podsetiti da je u septembru 2011. godine smenjen i direktor RTV Panon Rudolf Mihok. Osnivač i ovog medija je Nacionalni savet mađarske zajednice, a razlozi za smenu su slični kao u slučaju smene Presburgera. Nezavisno društvo novinara Vojvodine i Nezavisno udruženje novinara Srbije su u saopštenju povodom smene Mihoka upozorili da su „argumenti koji su iskorišteni da bi se ova smena realizovala podjednako neutemeljeni pa čak i groteskni, kao i u slučaju smene glavnog urednika dnevnog lista Magyar Szo”.

Tada su ova dva udruženja ponovo apelovali na donosioce medijske strategije da „naročitu pažnju obrate na ulogu nacionalnih saveta nacionalnih manjina u medijima čiji su osnivači i da se strategijom predvide i izmene Zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina, kako bi se ograničila samovolja nacionalnih saveta u donošenju odluka u medijima čiji su osnivači”.

Javnosti se nedavno obratila grupa nezavisnih mađarskih intelektualaca „Krug naplo”, koja je konstatovala da je pasivizacija mađarskog biračkog tela posledica „nedostatka pluralizma u ovoj nacionalnoj zajednici”. Grupa od devet nezavisnih mađarskih intelektualaca je ranije, u periodu pre usvajanja Medijske strategije, pisala ministru kulture Predragu Markoviću i upozorila ga da „događaji na medijskoj sceni, na jezicima nacionalnih manjina, ukazuju na to da nacionalni saveti drže monopol nad manjinskim medijima i da oni u velikom broju slučajeva predstavljaju tek glasilo manjinskih političkih partija ili elita”.

MEDIJI NA JEZICIMA MANJINA KAO PRIMER MEDIJA U JAVNOJ SVOJINI

Kada se govori o medijima u vlasništvu nacionalnih saveta, treba imati u vidu da oni nisu izuzetak nego potvrda pravila koji funkcionišu na medijskoj sceni Srbije. Mehanizmi „upravljanja“ u ovim medijima su vidljiviji, ali oni mogu biti pokazatelj načina funkcionisanja medija u javnom vlasništvu u svetlu očekivanja pripadnika elita, građana i samih novinara.

Pitanja i odgovori koje slede plod su istraživanja i dosadašnje iskustva u radu sa medijima i novinarima na jezicima nacionalnih manjina:

Šta pripadnici manjinskih zajednica očekuju od manjinskih medija?
– Profesionalno informisanje
– Prostor za javnu debatu o bitnim pitanjima za zajednicu
– Korektiv javnog mnjenja
– Očuvanje identiteta, jezika, kulture i tradicije
– Radna mesta

Šta pripadnici manjinskih elita očekuju od sopstvenih medija?
– Sredstvo za promociju
– Očuvanje identiteta, jezika, kulture i tradicije
– Radna mesta

Šta novinari očekuju od manjinskih medija?
– Sigurna radna mesta

Kako je moguće obezbediti profesionalno novinarstvo?
– Između izbora za sigurna radna mesta i profesionalnog novinarstva novinari bira se sigurno radno mesto.
– Predstavnici manjinskih elita neće dobrovoljno odustati od uticaja na uređivačku politiku.
– Građani pripadnici manjinskih zajednica nisu ni bitni, jer ovi mediji ne funkcionišu na tržištu.

Ovakav opis očekivanja je više nego obeshrabrujući i svaki individualni napor je verovatno osuđen na neuspeh. Slično je naravno i u medijima u javnom vlasništvu na većinskom jeziku.

PRIMER JAVNOG SERVISA VOJVODINE

Kada smo kod nacionalnih saveta, upravo njihov prohtevi da direktno utiču na kadrovsku i uređivačku politiku programa na manjinskim jezicima RTV-a jesu aktuelni danas, kao što je aktuelno i pitanje da li će novo rukovodstvo RTV-a, koje je prema našim procenama, značajo unapredilo uređivačku politiku na većinskom jeziku (i poboljšalo rejting) opstati posle ovih postizbornih dana i nove vlade. Nadamo se međutim da se ponovo neće ostvariti pravilo da u Srbiji sve što valja – bude kratkog daha. Naravno, ova kuća ima mnogo problema i njoj je potrebna jedna ozbiljna restrukturacija, rešavanje viška zaposlenih i rešavanje problema sa poslovnim prostorom (u pitanju je javni servis koji radi u iznajmljenim prostorijama, što je verovatno svetski presedan), ali prvi signali jesu pozitivni i moramo to da primetimo.

Sa strahom posmatramo događaje ovih dana i strahujemo da bi možda moglo da dođe do promene rukovodstva ove kuće, što bi bila posledica političkih dogovora i što svakako govori o nezavisnosti javnih servisa u Srbiji.

Da podsetim, u našem izveštaju „Medijske slobode Srbije u evropskom ogledalu“ navodi se da „Savet RRA, koji imenuje upravljačke strukture u javnim servisima ima ozbiljno narušen javni kredibilitet“ i da u proteklim godinama ima mnogo elemenata koji govore da njegove odluke ni u kom slučaju nisu nepristrasne. Sa druge strane, ni upravni odbori javnih servisa se nisu pokazali kao autonomna tela.

I KO JE VLASNIK NOVINARSTVA U SRBIJI?

Odgovor na ovo pitanje svakako nije jednostavan, mada smo ukazali na činjenicu da država ima izuzetno veliki uticaj na medijsku sferu. Ipak, ne bih rekao da je država pravi vlasnik novinarstva u Srbiji, pre svega jer bi to podrazumevalo da je državna uprava u Srbiji funkcionalan sistem, što je daleko od istine.

Pre će biti da su same stranke, koja su očigledno najuspešnija privredna društva u zemlji, te koji dominiraju medijskom scenom, samo povremeno koristeći državnu aparaturu. Taj odgovor je verovatno najbliži istini i u skladu je sa sistemom partokratije koji je prožeo sve sfere našeg društva.

(Autor je predsednik IO Nezavisnog društva novinara Vojvodine. Izlaganje na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, 29. juna 2012. godine, na konferenciji „Ko je vlasnik novinarstva u Srbiji?“)

Podelite ovu stranicu!