NEDIM SEJDINOVIĆ: Kad kažem decentralizacija, ne mislim ni na šta

15 Dec 2009

Naš predsednik je majstor fraza i okolišanja. Nije ni čudo jer mu je politika koju vodi, anemična i besciljna, suzi…

Ko će nositi vojvođansku zastavu?Naš predsednik je majstor fraza i okolišanja. Nije ni čudo jer mu je politika koju vodi, anemična i besciljna, suzila prostor za slobodu izražavanja. Ne sme da izgovori niti polurečenicu a da mu je prethodno ne promisli i atestira Služba predsednička, mentalna “pretorijanska garda”, koja ima dobru taktiku i nikakvu strategiju. Kada kaže nešto “spontano”, kao što je bilo onomad kada je govorio o dobrim i lošim ministrima, Službu glava zaboli da to “izdenfuje” i “ispinuje”… Predsednik je jednostavno lupetao, pričao ‘nako…

Jezik, međutim, govori i kada se njime želi ćutati. Njegove reči, kao i reči njegovih saradnika na skupštini Stalne konferencije gradova i opština, u velikoj meri odslikavaju svu pogubnost beskrvne politike, koja će u konačnici, po svemu sudeći, biti gubitnička, bar u onom delu zemlje koji se ne zove Vojvodina. Tadić “und jaranen” su – zalažući se, u skladu sa evropskim putokazima i prirodom skupa, za decentralizaciju i regionalizaciju – zapravo izrekli da suštinski ne žele da se zemlja decentralizuje i da će učiniti sve što je u njihovoj moći da se taj proces što duže odlaže. Oni su, takođe, pokazali da suštinski ne razumeju šta znači decentralizacija, kao ni regionalizacija. Sve je bilo u skladu sa nedavno izrečenom predsedničkom besmislicom, koja je namerno “iscurela” u javnost, o tome da će centralizovana DS doprineti decentralizaciji zemlje. A svima je jasno da je Statut Vojvodine, embrion decentralizacije, usvojen samo zbog toga što stranka, hvala bogu, nije bila dovoljno centralizovana i nije skončala “pod skutima” predsednika i njegove PR službe.

Pre nego što pređemo na konferenciju SKGO, treba podsetiti da Tadićev nedolazak na svečano proglašenje novog Statuta, juče u Novom Sadu, predstavlja svojevrsni politički autogol. Predsednička PR služba očigledno nema moć da izmesti svoj pogled iz “kruga dvojke” i da posmatra stvari i iz drugog ugla, te da u skladu sa tim prepozna šta je koristan a šta štetan politički potez, odnosno “nepotez”. (Inače, osnov dobrog PR-a jeste posmatranje stvari iz što više relevantnih uglova.) Njegovo glasno odsustvo predstavlja još jedno poniženje građana Vojvodine, koje je bilo zapravo “tačka na i” sramnog odugovlačenja usvajanja Statuta. Sigurno je da će građani Vojvodine pronaći načina da predsednika kazne zbog ove njegove “završne gluposti”, a verovatno će i vojvođanski DS – ukoliko želi da preživi poziciju između čekića i nakovnja u koju ga je, s namerom ili ne, gurnuo predsednik stranke – pronaći odgovor na besmislene tvrdnje predsednika da je u prvoj verziji statuta bilo elemenata koji su ugrožavali suverenitet zemlje.

Upornim ponavljanjem izlizane fraze o “suverenitetu i integritetu Srbije” Tadić zapravo pokazuje da je – nazovimo stvari pravim imenom – centralista u srcu i duši, i da se po tome suštinski ne razlikuje od Nikolića i Koštunice. I nažalost, to nije posledica samo procene njegove PR službe nego nečeg mnogo dubljeg. A da smo u pravu kada to tvrdimo, govore jednostavna poređenja. Recimo, u jednoj centralizovanoj zemlji kao što je Francuska, pokrajine imaju neuporedivo veće nadležnosti nego što bi Vojvodina dobila i po prvobitnoj verziji statuta. “Nove nadležnosti” nisu uporedive, faktički su smešne, u odnosu na ono što je Vojvodina imala pre Miloševićevog ustavnog puča, odnosno u periodu kada je doživela ogroman ekonomski, kulturni i svaki drugi napredak. Čak, analitičari s pravom upozoravaju da, po važećem Ustavu (kojeg su, btw, građani Vojvodine odbacili) i Statutu, Vojvodina ima mnogo lošiju poziciju nego po miloševićevskom Ustavu iz 1990. godine.

Na konferenciji SKGO predsednik je izneo jednu veoma interesantnu tvrdnju. On je rekao da proces regionalizacije i decentralizacije ne sme da bude proces feudalizacije. Zašto je to rekao i kakvog to ima smisla? Jasno je da je centralna Srbija tradicionalno navikla na feudalni način organizacije života i da iz njega suštinski nikada nije iskoračila, odnosno da lokalne “age i begovi” postoje bez obzira na državno i društveno uređenje, pogotovo ako uzmemo u obzir hroničnu insuficijenciju demokratskih pravila igre. Ono što na prvi pogled može biti apsurdno ali je istovremeno proverivo tačno, to je činjenica da lokalne “age i begovi” imaju veću, za stanovnike i bolno veliku moć, ukoliko je država centralizovanija. Iz prostog razloga što u centralizovanoj zemlji, koja je po definiciji bezdušna, jer je stotinama milja udaljena od “običnog čoveka”, nema mogućnosti neposredne korekcije sistema lokalne moći u samoj lokalnoj zajednici ili regionu. Upravo bi sistem decentralizacije, koji bi značio ne samo prenos vlasti i nadležnosti, već i osnaživanje drugih poluga društvene moći i uticaja, uz demokratizaciju i promociju civilnih vrednosti, smanjili mogućnost “feudalizma”. Dovođenjem u vezu “feudalizma” i decentralizacije, pa makar i putem negacije, Tadić pokazuje kako doživljava vlast, kao i to da ne razume šta je suština decentralizacije, odnosno da je u pitanju potpuno obrnut proces od procesa jačanja lokalnih “aga i begova”. To je otprilike kao da je rekao da proces mršavljanja ne sme da bude proces neprestanog krkanja svinjetine i ispijanja piva!

Predsednik je zapravo hteo reći da je feudalizam u Srbiji moguć jedino ako je Srbija – jedan feud, nedeljiv! S obzirom kakav je njegov odnos prema Statutu Vojvodine, kao i odnos prema unutrašnjoj organizaciji zemlje, s obzirom kakve simboličke poruke šalje svojim građanima, jasno je da on ne želi da Srbija napusti feudalistički način promišljanja života i smrti. To je ono što on i mnogi ovde nazivaju tradicijom. Mada deluje nategnuto kao teza, ali suštinski je predsednik rekao, i vrlo lako je to razumljivo i običnim građanima, da od decentralizacije, dok je on na vlasti, nema ništa, odnosno da građani ne treba da brinu da će neko tu da se suštinski zajebava oko regionalizacije i jačanja lokalnih samouprava, već da je u pitanju mimikrija “u skladu sa evropskim putokazima” i prirodom skupa. I ovom prilikom, Tadić je bezvoljno pričao o Statutu Vojvodine, kao da je on, božemeprosti, u suprotnosti sa decentralizacijom i regionalizacijom zemlje. Kad god priča o Statutu Vojvodine, predsednik ima izraz lica upućen širokim narodnim masama: jebiga, morali smo ga usvojiti, izvinjavam se!

Njegov bliski saradnik, gradonačelnik Beograda Dragan Đilas – koji je u javnosti već imao toliko “provala” da je po njima stao rame uz rame sa Palmom, koalicionim kolegom iz Jagodine – na toj konferenciji je počeo da brani Beograd! Veli da Beograd toliko daje u budžet da, parafraziram, faktički hrani pola Srbije, a da opet svi napadaju glavni grad koji nije ni kriv ni dužan. To naravno uopšte nije tačno. Niko pod centralizmom ne podrazumeva nekog radnika sa Karaburme koji vredno radi i redovno plaća svoje obaveze prema državi. Pod centralizmom i pod beogradizacijom ne podrazumevaju se opštine, gradski budžet i opštinski budžeti već više nego glomazna i centralizovana državna administracija, na koju su poput pijavica (pijavice na pijavicama) prikačene mnogobrojne institucije, firme, agencije, organizacije i pojedinci. Ni nekoliko puta bogatija država ne bi mogla da “hrani” tako brojnu i tako raspojasanu elitu koja odavno ne živi ni na nebu ni na zemlji, i koja apsolutno nema uvida u to kako živi ostatak zemlje. A i ako ima, bezdušno smatraju da im “tako i treba” jer ne žive u Beogradu!

Uticajni demokrata Đilas na taj način zapravo klasično izvrće tezu. Kako to treba čitati i ima li uopšte smisla to što on govori? Možda je ovo hteo da kaže: nije Srbiji (i nesrećnoj Vojvodini) problem – Beograd, već je Beogradu problem ostatak Srbije, koji stalno nešto zanoveta i ništa ne radi! Suština je izgleda u tome, u tom mentalnom kontinuitetu imalaca moći u Beogradu, koji ono “nešto malo” izvan Beograda doživljavaju kao nekakvu izraslinu na Beogradu, čiji se smisao krije u tome da nahrani Beograđane i da im obezbedi prostor za odmor i zabavu, ako im dosade “splavovi”. Života izvan Beograda nema! Izraslina na Beogradu je dobroćudna ako je mirna, ako ćuti i ako se na njoj ne primećuju nikakve promene. Zloćudna je ako počne da traži svoja prava i izađe iz pozicije inferiornosti…

Beograd građane izvan sebe (!) doživljava kao infantilne, nedovoljno obrazovane i prosvećene da se brinu sami o sebi. Nažalost, tu se može govoriti o maniru koji je veoma široko rasprostranjen i koji ima razne pojavne oblike. A suštinski je, izgleda, situacija obrnuta, izgleda da beogradska elita ne ispunjava niti jedan uslov da se nazove elitom, osim “love” koju poseduje. Problem nastaje kada neko saopšti da je “car – go”! Ubrzo biva marginalizovan, a to je najbolje što mu se može desiti.

I ako neke veze imaju sadašnji zahtevi za decentralizacijom sa događajima prilikom raspada bivše SFRJ – onda se one kriju pre svega u tome što građani Vojvodine, a potom i građani centralne Srbije, uprkos gromoglasnim medijskim porukama sa beogradskih stanica koji čine sve da izgube svaku alternativu, jasno vide da je car – go! Ako se to ne shvati, doći ćemo u situaciju da Beograd izgubi pravo da vlada Srbijom, kao što je izgubio pravo da vlada drugim delovima bivše Jugoslavije. Neće najverovatnije biti nove secesije, mada ni to nije isključeno, već će se desiti pravi proces decentralizacije Srbije, a u kojem će i Vojvodina morati dobiti svoje izvorne nadležnosti.

(www.e-novine.com)

Podelite ovu stranicu!