NEDIM SEJDINOVIĆ: Karantin Srbija

03 Oct 2016

Živimo na deponiji nacionalističke ideologije

Marginalije uz knjigu “Kultura nacije: Između krvi i tla“ Aleksandre Đurić Bosnić

Počinjem izlaganje podsećanjem da sam u proteklih petnaestak dana bio meta svojevrsne medijske kampanje i, potom, kanonade uvreda i pretnji, među kojima su i desetine pretnji smrću. Zašto ovo spominjem? Svakako ne da bih to reklamirao, od sebe praveći žrtvu, već da podsetim da su pretnje i uvrede uzrokovane mojom izjavom o Srbiji devedesetih, njenom tadašnjem imidžu, ratu i zločinima… Očigledno je da su, pored državnog kriminala i korupcije, ovo ključne tabu-teme ovog društva, pogotovo danas kada prisustvujemo punoj rehabilitaciji ideologije srpskog nacionalizma. Postoji možda samo jedan veći zabran –  a to su tokovi novca devedesetih, koji su stvorili strukturu društva koju danas živimo[1].

Knjiga Aleksandre Đurić Bosnić dubinski se bavi periodom koji će verovatno – ako se u međuvremenu ne desi nuklearni rat – sledećih stotinak godina biti presudan za recepciju Srbije u svetu, a budućnost ove zemlje biće proporcionalna odnosu pre svega njenog društva prema ovom razdoblju, odnosno drugoj polovini osamdesetih i devedesetim godinama prošloga stoleća. Prvi deo, svojevrsni pojmovnik zatvorenih i totalitarnih društava, čita se, kako je to govorio naš Mirko Đorđević, sa olovkom u ruci i uz duboku koncentraciju, a drugi deo većma doživljava kao triler ili horor u kojem su glavni junaci ličnosti koje su osmišljali krvavo razaranje Jugoslavije i aktivno mu doprinosili. Družeći se sa tim „junacima“, od marginalnih tipa Slobodana Rakitića do ključnih kakav je Dobrica Ćosić, čoveka trese i svojevrsni posttraumatski sindrom, pogotovo što mnogi od njih, Frediji Krugeri naših ulica, praktično ili simbolično, i danas superiorno vladaju ovim društvom.

Čitajući knjigu, koja tematizira zatvorena, totalitarna društva, pokušavam da odgonetnem gde se danas nalazimo, ne samo u tzv. regionu već i u globalnom kontekstu. Vreme je drastično drugačije od vremena koje je dovelo da pada Berlinskog zida i, potom, godina velikog civilizacijskog uspona i nade. Dok smo mi rasli u društvu hermetično zatvorenom, kojim su dominirali primitivizam, nacionalizam, ksenofobija i sve druge fobije, dok smo iz dna duše mrzeli zapad a gušili se u najgorem zapadnom kiču (vidi pod Pink), svet je verovao da se istorija završila, da je bolji i humaniji svet jedina moguća perspektiva[2].

Srbija je tih godina s punim pravom stavljena u karantin. Literarno govoreći, izgleda da smo previše rano iz karantina izašli i zarazili Evropu, pa i dobar deo sveta onim trilerima i hororima iz drugog dela knjige. Kada slušamo danas evropske, manje ili više ekstremne, desničare, ili pak Donalda Trampa (da ne govorim o Rusiji), zaista vam se ledi krv u žilama jer smo sve to već negde čuli. Prepoznajete one milion puta ponovljene fraze koje slušamo od kraja osamdesetih pa manje-više sve do danas, ovde u Srbiji. Nedavno se u javnom govoru u Britaniji pojavio i pojam „autošovinista“, za kojeg smo verovali da će zbog svoje besmislenosti skončati u nekoj kafani beogradskog „kruga dvojke“.

U odnosu na današnjicu, u odnosu na Putinovu Rusiju, čak je i tadašnja Rusija, Gorbačovljeva ili Jeljcinova, izgledala kao društvo za koje ima nade da će se demokratizovati i evropeizirati. A danas polovina građana Rusije smatra da ovoj, najprostranijoj zemlji na svetu višestranački sistem nije potreban, a samo 13 posto smatra da opozicija treba da postoji da bi se obezbedila smenjivost vlasti. Nedavni izbori u Rusiji doneli su novu prevlast Putinovoj partiji, a u parlament su ušle i druge stranke koje dele vrednosti zatvorenog društva – nacionalisti, nacional-komunisti i ultranacionalisti. Liberalnih, demokratskih partija u parlamentu ponovo neće biti.

Priča o Rusiji danas nije važna samo za Srbiju, koja je svojevrsni dobrovoljni talac votkovsko-rakijskog rusko-srpskog prijateljstva, već i za ceo svet, prevashodno Evropu. Putinov režim svesrdno podržava zagovornike totalitarnih društava, ekstremnu desnicu, pa i onu staljinističku levicu diljem Evrope. Samo u Češkoj postoji nekoliko desetina ekstremno desničarskih proruskih sajtova. Nemački AfD, čiji je kongres simbolično održan u Hitlerovoj minhenskoj pivnici, zalaže se za pakt osovine Berlin-Moskva-Peking. Nisu nepoznate finansijske transakcije Moskve prema ekstremističkoj desničarskoj partiji Le Penove u Francuskoj, kao i podrška UKIP-u u Britaniji. Neprikrivena je i logistička hrana kojom Moskva hrani kandidaturu Donalda Trampa za predsednika SAD-a. Ono što dodatno zabrinjava jeste činjenica da i pojedini levičari sa velikom nadom gledaju u pravcu Rusije, nadajući se da će ona biti pandan liberalnom ili neoliberalnom kapitalizmu, iz neke pizme propuštajući da je upravo Putin simbol svega onoga protiv čega bi jedan levičar trebalo da se bori.

No, treba biti iskren i reći da Rusija nije tako snažna da može da uništi koncept otvorenog društva koliko god se trudila, koliko god novaca ulagala, koliko god tzv. specijalnih ratova vodila. Ne mogu to ni teroristički napadi, bez obzira koliko surovi i maštoviti bili. Kao što bi rekao Branko Miljković: ako smo pali bili smo padu skloni. Veliki disbalansi opterećuju svet i svaku zemlju ponaosob, a migrantska kriza je samo posledica te ekstremne neravnoteže i, čini se, manji deo problema. Neki analitičari tvrde da su građani Evrope uplašeni izbeglicama i migrantima, ne samo zbog sebičluka ili zbog toga što mnogi pokušavaju da na ovoj krizi politički profitiraju stvarajući moralnu paniku, već i zbog toga što se mnogi građani u svojim zemljama osećaju kao izbeglice, odnosno osećaju skoro istu vrstu egzistencijalne nesigurnosti. Valjda će otvorena društva izvući neku pouku iz svega ovoga i postati snažnija i otpornija pre nego đavo odnese šalu.

Knjiga nas uči i koliko je kultura važna i moćna, i onda kada se ne čini takvom. Ona uspostavlja temelje društva, a mnogi, čak i oni koji se smatraju intelektualcima – toga nisu svesni, pogotovo ne političari koji su uglavnom pajaci kulture. Dvehiljadite možemo tumačiti na različite načine, ali svakako i kao dokaz da je politika nemoćna protiv kulture, pogotovo nacionalističke kulture zatvorenog društva, ukoliko joj je odista i bila suprotstavljena. Treba takođe reći da se takva kultura, bez obzira na činjenicu da je finansirana izdašnim sredstvima, pokazuje i kao dobar, samoodrživ biznis. Ona je perpetuum mobile, jer strukturira društvo i stvara klimu koja pogoduje njenom razvoju. Široko je prihvaćena, jer je kompatibilna sa iskustvima i saznanjima većine, ali i – veoma važno – njihovim interesima i potrebama.

Još s početka osamdesetih, beogradski „intelektualci“ počeli su obilaziti četničku emigraciju i tražiti novac za nacionalistički projekat, to nije nikakva tajna. Jedan od prvih bio je Matija Bećković, a kasnije su nahrupili mnogi. Bio je to dobro uložen novac, a kasnije je projekat sam sebe održavao (iako sredstva iz tuđine i danas stižu), a u njega su, pored građana, izdašno ulagali i ulažu i oni koji su zahvaljujući nacionalizmu i ratu stekli enormna bogatstva. Ako propadne projekat, propašće i njihov biznis – nisu morali da budu Džefri Saks da bi shvatili kako stvari stoje sa održivim razvojem.

Živimo u simulaciji države, institucija i vrednosti, a nacionalisti su potrebni kao neko ko će verovati u tu simulaciju. Zahvaljujući njihovoj veri ovo društvo i funkcioniše, i to elite vrlo dobro znaju. Ko drugi osim nacionaliste može da poveruje da naše društvo funkcioniše po nekim jasnim pravilima, da postoje nekakve državna strategije… ili da je recimo Milorad Pavić izmislio postmodernizam o čemu gdegde uče ovdašnji gimnazijalci ili da se recimo tradicija „Politika“ može meriti sa istorijom ozbiljnih dnevnih listova u svetu ili pak da je SANU odista važna institucija…

Nacionalizam ima moć da od ljudi napravi robote koji se ponašaju prema željama elite. Skoro da je tužno gledati kako samouvereno i ponosno izgovaraju floskule čvrsto uvereni da su ih upravo oni smislili. Čak ni u psovkama, kojima su tako skloni, nisu dovitljivi. Skoro da je tužno gledati kako su spremni da otvore svoje često veoma skromne novčanike i novcem okite nacionalističke ideologe i praktičare, srećni i ponosni kao pijani gosti kada plaćaju tamburaše koji, uzgred budi rečeno, zapravo ne znaju ni da pevaju ni da sviraju. Autorka citira Endrua Hejvuda koji kaže da „nacionalizam daje legitimnost vlasti“.

Nesrećni Memorandum SANU sa pravom zauzima važno mesto u knjizi. On je, na svoju 30. godišnjicu, ponovo aktuelizovan sa očiglednim ciljem da se relativizuje njegova važna uloga u pripremi rata. Treba međutim reći da Memorandum, skupina fraza, demagogije, dogme i nacionalizma – nije zapravo doneo ništa novoga već je samo dao naučni i politički pečat jednoj ideologiji koja je već bila dovršena sa ciljem rešavanja srpskog pitanja. Memorandum je nudio samo dva rešenja: jedno je unitarna Jugoslavija sa potpunom dominacijom Srbije, a drugo je – Velika Srbija. Što se tiče Kosova, jedino što je nudio, a od čega se celokupna srpska politika nažalost nije mnogo odmakla do danas – jeste etničko čišćenje.

Tačno je to što kažu memorandumobranitelji, da Memorandum SANU nisu ni pročitali mnogi koji ga danas kritikuju. Ali još je tačnije da veliki broj građana Srbije delove Memoranduma zna napamet, i to ne zbog toga što su ga čitali već zbog toga što se poslednjih 30 godina njegovi delovi neprestano reprodukuju. Iz onoga što Memorandum predstavlja izašle su hiljade i hiljade knjiga[3], filmova, milioni medijskih priloga i sve to je napravilo jedan ogroman zid oko Srbije, mnogo neprohodniji nego ovaj mađarski, bodljikavo-žičani.

Naprednjački cunami, bolje rečeno požar koji je spalio zemlju, i uništio i one krhke izdanke demokratije, jeste samo jedna faza te ideologije. Danas živimo na deponiji ideja i kulture krvi i tla, ali nam niko ne garantuje da ćemo tu deponiju ikada napustiti. Tim pre jer se uništavaju temeljno sve alternative, a ovakve knjige su osuđene na anonimnost, i štampaju se u Sarajevu jer za njih ovde niko nije zainteresovan.

Skraćeno i redigovano izlaganje na promociji knjige „Kultura nacije: Između krvi i tla“ Aleksandra Đurić Bosnić (Sarajevo, 2016.) u Novom Sadu.

(Foto: Dragan Gojić)


[1] Sociolog Đuro Šušnjić, više puta citirani autor u knjizi „Kultura nacije: Između krvi i tla“, kaže: „One ideje i ideologije koje ne mogu da prodru kroz čitavu mrežu institucija državne (društvene) cenzure, ostaju u stvari nepoznate (…) kao nedvosmislen pokazatelj (…) kako je struktura misli uslovljena strukturom društva“.

[2] Strašno patim što, boraveći u zatvoru Srbija, nisam bio u mogućnosti da uživam u tim nadama, u revoluciji slobode kada je sve delovalo dostižno i kada je čovek tako jednostavno mogao biti antropološki optimista.

[3] Autorka citira Milenu Dragićević Šešić, koja kaže da je u periodu uspona nacionalizma u Srbiji bilo veoma teško, skoro nemoguće objaviti knjigu, bilo iz društvenih bilo iz prirodnih nauka, koja nema veze sa „istorijskom nepravdom nanesenom srpskom narodu“. Plašim se da je slična situacija i danas (ili će vrlo uskoro biti), bar kada se govori o knjigama finansiranim iz državnog budžeta.

Podelite ovu stranicu!