NEDIM SEJDINOVIĆ: Kada društvo postane cenzor

19 Dec 2012

Zašto se o Vojvodini teško govori ?

Čast mi je da vam se obratim povodom knjige Miroslava Ilića „Vojvodina direktno“, koju su objavili Vojvođanska politikološka asocijacija i izdavačko preduzeće „Cenzura“. Ukratko, reći ću da je „Cenzura“ mala kuća koja izdaje naslove koji u mnogo čemu odudaraju od kulturnog i političkog „mejnstrima“, knjige koje su neka vrsta virusa u sistemu stereotipije i nacionalističkog „većinskog gledišta“. Onog „većinskog gledišta“ koji se toliko puta do sada pokazao agresivnim i razornim a kojeg nikada niko suštinski nije doveo u pitanje.

Kada razmišljam o knjizi „Vojvodina direktno“ iz uredničkog ugla, nameću se dve važne teme. Prvo, vojvođanska tema odavno je već prestala da bude isključivo političko pitanje, već je praktično, dugo, a možda i pre svega, opstala kao pitanje ljudskih prava. Između ostalog, pitanje vrlo bitne odrednice tih prava – a to je sloboda izražavanja.

Srbija sanja diktaturu

Postoje različite vrste ugrožavanja slobode izražavanja. Ona postoji kao cenzura u diktatorskim/totalitarnim režimima, koju obavezno prati, često i pogubnija, autocenzura. Ali, kada diktatorski režim izgubi svoje zube, u narodu opstaje žal za diktaturom. Ključni problem postkolonijalnih društava bio je osećaj haosa, neuroze usled privremenog izostanka „čvrste ruke“. Oni koji žele čvrstu ruku, na kraju je i dobiju. Nije cilj mog izlaganja da ukažem na to da Srbija danas sanja diktaturu, te da imamo i potencijalnog diktatora, već da samo društvo sa svim svojim ključnim činiocima, društvo obolelo od nacionalizma, ksenofobije i mržnje, samoinicijativno “obnaša” ulogu cenzora. Neizvesna je utrka ko je veći cenzor, da li je to država, odnosno partokratski sistem, ili pak samo društvo.

Ideja Vojvodine je ideja koja ima energije, ona nije istrošena i osuđena na propast, kako bi to neki želeli. Ali, pritisak na one koji podržavaju vojvođansku ideju izuzetno je jak, pa mnogi od njih, osim onih koji su već prepoznati od strane centralista i ekstremističkih organizacija kao promoteri Vojvodine, ne žele da se iskazuju u javnosti. O ideji Vojvodine se počesto, tiho, razgovara u kafanama, na kućnim sedeljkama, ali retki su oni koji tu ideju iznose smelo i hrabro ne očekujući pritom političke benefite. Na kraju, političke ideje nikada nisu samo stvar profesionalne politike. Hrabrost Miroslava Ilića da iznosi svoje ideje treba pozdraviti, pogotovo zbog toga što su one utemeljene i godinama brušene. I, svakako, dosledne. U knjizi se nalaze tekstovi nastali u periodu od jedne decenije, i oni svi, konzistentno, kao u kakvom dobrom dramskom tekstu, vode u katarzu, u ono o čemu se takođe priča, ali se retko izgovara – referendum! Vreme je da građani Vojvodine jednom, jasno, kažu u kakvoj zajednici i kakvoj državi žele da žive, smatra Ilić.

Raspadnuto društvo

Druga stvar koju treba istaći jeste da je naše društvo – raspadnuto! Postoje razne inicijative, razne aktivnosti – pre svega organizacija civilnog društva, uz individualne napore – koje doprinose napretku, nekim sitnim ali značajnim pomacima. Te inicijative međutim ne komuniciraju međusobno, često leva ruka ne zna šta radi desna. To su karakteristike društava u kojem su sve oči uprte gore, u vlast, u komediju vlastohlepnih epizoda.

Nije karakteristika savremenih, razvijenih društava da se samo „uskostručni“ ljudi bave određenim oblastima života, naprotiv – to je karakteristika raspadnutih, nekompetentnih i nesrećnih društava. Ne isključuje to stručnost, naprotiv, stručnost je bitna, neophodna. Ali, ako bismo politiku prepustili samo profesionalnim političarima i politikolozima, ako bismo ekonomiju prepustili samo ekonomistima, a pravo pravnicima, ako bismo medijske slobode prepustili samo medijima i novinarima, mi bismo u konačnici takođe živeli u duboko surovoj državi. Ne radi se ovde o promociji levičarskih ideja, iako protiv njih nemam ništa, već naprotiv, u pitanju je liberalni koncept: svaki Građanin mora da aktivno štiti svoje interese i da ih prepozna, osvesti, prouči i prezentuje. Kako interese, tako i ideje. Naravno, ne da, kao glasnogovornici nacionalizma, ekstremizma i klerofašizma, galamom i batinom utuljuju druge ideje, već da se glasno bori i, zašto ne, izlazi ponekad i na megdan sa tzv. stručnjacima. Za pravdu treba da se borimo sa pravnicima, za slobodu sa političarima, a za ekonomsku dobrobit sa ekonomistima. Za medijske slobode sa medijima i novinarima. Nekad sa njima, a nekad i protiv njih. To jeste opšte mesto u razvijenim građanskim društvima, a kod nas deluje kao novost. Zato je važno to što Miroslav Ilić u ovoj knjizi, kojoj je posvetio mnogo vremena i energije, izlaže hrabro svoje ideje. Da je više aktivnih ljudi kao što je on, sigurno da bi bilo mnogo lepše živeti u Vojvodini. Možda bi ona zaista bila ta sanjana „Švajcarska na istoku“, a ne ono što bi mogla postati– frustrirana regija koja nije bila sposobna da se izbori za svoja fundamentalna prava, zato što je nacionalizam bio preveliko opterećenje za nju, ali i zato što ju je izdala vlastita elita.

Surovo prema Vojvodini

Na vlast u Srbiji se ustoličila, unekoliko modifikovana, politika koja je devedesetih godina potpuno uništila Srbiju, njene institucije i društvo, politika koja je prouzrokovala raspad Jugoslavije, ratove, strašne zločine, genocid… Od te politike se Srbija nikada nije ni oprostila ni oporavila, a neki pokušaji iz bliske prošlosti da se ona promeni ili su brutalno prekinuti ili su skončali u nemoći i nesposobnosti političke elite, ali i celog društva. Proces truljenja je nastavljen tokom svih ovih godina, ali bi bilo pogrešno za to optužiti samo političku klasu. Ovde su svi pali na ispitu: i političari, i intelektualci, i nevladine organizacije, i svi oni koji su se, iskreno ili ne, zalagali za građanske i evropske vrednosti… Pokazalo se da su „protivnici“, kreatori zla, oličeni u mnogim institucijama, mnogo moćniji, da su možda odneli i „konačnu pobedu“. Oni će ponovo, poneseni izbornim uspehom i postizbornim pobedama, biti veoma surovi. Surovost prvo pokazuju na Vojvodini.

Kada se pogleda piramida nove vlasti, kada identifikujemo ko se sada nalazi na značajnim mestima u hijerarhiji moći, od vrha do dna, možemo konstatovati da je u pitanju ipak značajna razlika između prethodne i ove vlasti. Srbija je bila na dnu, ali se pokazalo da se može i mnogo, mnogo niže pasti. Ako bismo napravili nekakvu zatvorsku metaforu, vodeći predstavnici prethodne vlasti bili bi zatvorenici u ćelijama gde se nalaze lakši i srednji prestupnici, a novu vlast čine klijenti specijalnih ustanova zatvorenog tipa. Zbog toga su knjige koje suštinski dovode u pitanju osnovu novog srbijanskog režima bitne i značajne. One knjige koje prepoznaju da Vojvodina suštinski ipak ne pripada toj kulturi, tom „krugu pakla“ koji nameće Srbija i, potpuno dominantni, srpski nacionalizam.

Zabranili bi i reč “Vojvodina”

Sadašnja autonomija Vojvodine je naravno fasadna, o tome Ilić oštro govori u ovoj knjizi, a Beograd i nacionalisti bi najradije reč „Vojvodina” i zabranili kada bi mogli. U tom smislu, ova knjiga, nedvosmislena, jeste svojevrsna bomba u tom sistemu. Ali je problem što kod nas niko ništa ne čita, kako bi to rekao vojvođanski uglednik Mirko Đorđević.

Vojvodina je u skandaloznom Ustavu Srbije svedena na budžetski trošak, a centralna vlast krši i takav “najviši pravni akti”: već godinama pokrajini dodeljuje značajno manje sredstava nego što joj pripada. Važeći Ustav u Vojvodini je na referendumu 2006. godine doživeo fijasko. Ophođenje Beograda prema Vojvodini uveliko podseća na odnos prema nekim bivšim republikama SFRJ. Građani Vojvodine već tradicionalno glasaju drugačije nego ostatak Srbije i pokazuju da svoju budućnost vide drugačije. Treba reći i to da su pokrajinske institucije u protekloj deceniji bile i ostale veoma pasivne u zaštiti Vojvodine od Beograda. Nadali smo se da će se to promeniti posle odluke Ustavnog suda Srbije, kojom su ionako simbolične nadležnosti AP Vojvodine značajno smanjene. Ali, Beograd u postizbornom periodu „disciplinuje” Vojvodinu, a Vojvodina na to pristaje. Nije međutim isključeno da se Beogradu novo disciplinovanje ipak vrati kao bumerang.

Mi zaista nemamo neko ozbiljno i dubinsko istraživanje raspoloženja građana Vojvodine, ali je, po mnogim pokazateljima, jasno da ideja visoke autonomije, pa i republike Vojvodine, svakodnevno jača. Problem je, međutim, političke artikulacije te ideje. Vojvodina nije imala sreće se svojom političkom elitom. Veliko je pitanje da li se neke politički propusti iz prošlosti ili sadašnjosti mogu nadoknaditi u budućnosti. Kao da Beograd svojom osionošću više radi za vojvođansku autonomiju nego što to radi vojvođanska politička elita. Da li referendum koji predlaže Ilić ima svoju budućnost, da li će ideje iznesene u ovoj knjizi ikada, u bilo kojoj formi, imati svoju realizaciju u stvarnosti – to je dakako bitno. Ali, i bez obzira na to, ovi tekstovi će biti značajan dokument, jer će neke buduće generacije, ako Vojvodina ne uspe da se odbrani od agresivnog srpskog nacionalizma, imati bar priliku da vide da su bili mogući i drugačiji scenariji i da je život mogao da bude nešto više od okretanja u krugu besmislenih pitanja koja ne mogu ni da imaju smislen odgovor.

(Izlaganje na promociji knjige „Vojvodina direktno” Miroslava Ilića, Skupština AP Vojvodine, 18. 12. 2012.)

Podelite ovu stranicu!