NEDIM SEJDINOVIĆ: Balkan diplomatik

16 Dec 2011

O tuđem jeziku i drugim demonima

Neki dan, taksista je izlio nekoliko vrelih šolja žu?i na mene, sve se izvinjavaju?i zbog toga. Razgovor se vodio – a o ?emu ?e drugome? – o teškoj ekonomskoj i politi?koj situaciji u Srbijici. On ga je zapo?eo, ja uglavnom ?utao (ili se trudio da ?utim), jer odavno znam da ove teme treba izbegavati sa “slu?ajnim prolaznicima”. Više ne govorimo istim jezikom. Niti ja razumem njih, niti oni mene. Ipak, neki me ?avo terao da ponešto i prokomentarišem.

O politici, ekonomiji, privredi i ostalim temama koje se nahode u našoj kao državi, svi ovde govore, neprestano. I svi sve znaju, kao što uostalom dubinski poznaju sva globalna (s)kretanja, o kojima u našim medijima uglavnom samo natruhe informacija prolaze. Nema zemlje na planeti, niti u nekoliko susednih galaksija u kojoj ordinira tako visok procenat spoljnopoliti?kih analiti?ara, samouverenih kao da su kolumnisti u „Mond diplomatiku”. Zaverolog Dejan Lu?i? beleži ono što „snatri”,  i tu ostaje trag jednog suludog vremena iz koga ?e možebiti neke naredne generacije iskora?iti. Me?utim, biseri mudrosti i kriti?kih osvrta, sinteza i antiteza, koje naši gra?ani prosipaju po ulici, osta?e nezabeleženi. Trebao bi nam jedan ove?i kontigent vukova karadži?a, da sistematizuje ludilo za izvoz. Jer, ove stotine knjiga o zaveri protivu srpskog naroda koje svake godine izlaze i bivaju hitovi na sajmovima knjiga samo su dosadne kopije ingenioznosti narodnih poeta. To je kao kada poredite doma?i i kupovni ajvar.

Elem, taksista je komparativno poredio broj zaposlenih u mašinskoj industriji Novog Sada, nekada i sada. Složio sam se da su brojke koje je prezentovao uznemiruju?e. Složio sam se i sa konstatacijom da ekonomska politika sadašnjih vlasti ne odgovara potrebama našeg društva. Ali, kako rekoh, neki mefisto mi sede na rame i bukvalno me natera da konstatujem da je veliki problem i u tome što smo protra?ili devedesete godine, koje su donele najve?i tehnološki i ekonomski razvoj ?ove?anstvu u njegovoj istoriji. Dok je svet menjao svoje obli?je, mi smo, jelte, ratovali i ubijali, sve sa pesmom, rakijom i osmehom.

PROKLETA JE AMERIKA

Taksista je konstatovao da lupam gluposti. Nismo mi krivi zbog toga što smo ratovali ve? je kriva Amerika, njegova je lapidarna misao. Veli da rat nisu „izmislili” ni Miloševi?, ni Tu?man, ni Izetbegovi?, ve? Amerikanci, koji su nam naložili da imamo da ratujemo. E sad, ja sam mogao da prihvatim ove logi?ki utemeljene tvrdnje i odvezem se ku?i u miru auta njegovoga. Ali, onaj mefisto opet nešto zakera, pa ja nastavih da lupetam. Rekoh, nije Amerika kriva zbog toga što smo srušili Vukovar do temelja, što smo ?etiri godine bombardovali Sarajevo, ubili hiljade ljudi u Srebrenici, i šta sve ne, da ne nabrajamo… On je, me?utim, ostao dosledan svojim stavovima i utvrdio da je i to Amerika naredila ili izmislila, pa i sprovela ako nije izmislila… Naveo je on tu ?itav niz izvora koji dokazuju njegove teze, gledo je on na televiziji, ?ito u novinama, listo u knjigama

Na kraju, stigosmo i ku?i. Na izlasku mu rekoh da je nacionalista i da tu jeftinu propagandu slušam ve? 20 godina, a on mi se izvinio (ina?e, neprestano se izvinjavao tokom svoje žarke diskurs-hernije) i rekao da je malo nervozan ovih dana. Ja sam rekao – dovi?enja, prijatno! – a on je, pre nego zatvorih vrata, dodao da nije nacionalista i da su svi njegovi najbolji prijatelji – ne-Srbi. Da, i rekao je da poštuje razli?itost, upotrebio je tu re? koje organizacije civilnog društva sve ?eš?e upotrebljavaju.

Pazite, nastranu to što skoro svaki nacionalista uzima kao primer svog kosmopolitizma ?injenicu da ima prijatelja inoverca. Pa i svaki je nacista imao svog „dobrog Jevreja”, kojim je dokazivao da protiv Jevreja nema ništa u globalu. Me?u milionima Jevreja koji su nastradali, po takvom tuma?enju, i nisu nastradali „dobri Jevreji” (osim ako neki nije zalutao) ve? oni kojima je unapred oduzeto pravo da budu ne samo „dobri ljudi”, ve? ljudi uopšte. Stvar je prosta, kao što je prosta i istina na prostorima prostote. Ili što bi rekao jedan pametan ?ovek: istina je ve?ma veoma komplikovana, pa zato malo njih veruje u nju.

NEMUŠTI U GUSTOJ MAGLI

Ono što mene, me?utim, plaši i zbog ?ega valjda ne volim onog mefista na ramenu, jeste da taksista zapravo možda i nije neki eklatantni nacionalista i šovinista, kakvih je ovde ko šaše. On je, nije se iznenaditi, možda tek „obi?an ?ovek” iznikao na zemljištu višedecenija tretiranom hemijskim otrovima, koji su zasipani sa najviših vrhova naciona. Hemijskog otrova koji je prozveo jezi?ki kod kojeg su skoro svi usvojili, a neki, na svoju žalost – ne. Kod, zbog kojeg se ne razumemo me?usobno, ne kao da govorimo razli?ite jezike, ve? kao da smo svi nemušti u gustoj magli.

Taj virus-kod je postao alat nekomunikacije ne samo kada se govori o politi?kim temama ve? kada se zbori uopšte. Svaki razgovor, pa ?ak i onaj o vremenskoj prognozi, može biti okida? uz pomo? kojeg se vi i sagovornik odjednom na?ete na razli?itim krajevima svemira. Recimo, i to nije retkost, ?u?ete da su klimu pokvarili Amerikanci da bi doakali Rusima i Kinezima, a da su potom Rusi i Kinezi, kao u vicu, na kraju ispali pametniji, pa su zajebali Amerikance – uraganima. Ili druga verzija: da su se Amerikanci zaigrali, pa sami sebe zajebali. He-he! I tako dalje. Ovo su samo ekstremni primeri tog jezika, da bismo se samo zajebavali sa njim. Tim jezikom nažalost govori ve?ina naših gra?ana, a naro?ito njegova tzv. elita. Slogan „i Kosovo i EU” i kampanja protiv EU deo su istog tog koda. Od slogana pa do teorije o Katrini nalaze se ?esto samo tri re?enice ili tri piva. Oni koji ne znaju taj jezik, oni su prinu?eni da život provedu na margini. Ne možete vala nešto naro?ito uspeti ni u najliberalnijim zemljama ako ne govorite domicilni jezik, jebiga!

DIVAN NA PIJACI

Po netom završenom ratu u BiH, ljudi sa raznih strana susretali su se na legendarnim pijacama Arizona i Virdžinija, administrativnim linijama izme?u genocidom izganjanih entiteta. Trgovali su, ali tu su se susretale i netrgova?ke porodice, prijatelji… Susretali su se tu i nacionalisti raznih boja i razgovarali o koje?emu. Nekako sam podrazumevao da se o ratu i njegovim uzrocima naj?eš?e ?utalo, da se mimoilazio u razgovorima kao što su se u Bosni mimoilazila minska polja, kao što se, je li, ne ?eprka po svežim ranama. Za?udio sam se kada sam skontao da zapravo nije tako, da su mnogi od njih upravo o ratu pri?ali, a još me više za?udilo kada sam saznao da su od procenjivanja tragedije rata kao fenomena otišli i nekoliko koraka dalje. Naj?udnije od svega je to što sam saznao da su se vrlo brzo složili oko jedne nedvojbenosti: rat su zakuvali stranci, na ?elu sa neizbežnom Amerikom. Mi smo nevini i naivni, samo smo izvršavali naredbe odozgo i pozivamo se, dakle, na komandnu odgovornost. Mi se, zapravo, volimo, dugo smo sre?no živeli u braku, našu sre?u zeznuo je neko sasvim tre?i. Bili smo zgodni, mladi i veseli, cvetalo je hiljadu cvetova, a onda se pojavila zla namiguša, posva?ala nas i mi smo sada nesre?ni, uništeni i poništeni, usamljeni i bolni, znamo da nas niko nikada ne?e voleti kao što smo mi voleli sebe.

I ja, koji sam tada sebe identifikovao kao prevodioca u me?uetni?kim razgovorima, moderatora koji ne dozvoljava da se krene u pravcu opasnih crvenih linija, odjednom se na?em skrajnut, infantilac koji ne razume jezik odraslih. Kao prevodilac koji je ostao bez posla jer su delegacije, recimo, srbijanske i ?eške privrede odjednom progovorile na kineskom, izvrsno se razumevaju?i. Mogao sam pretpostaviti da je taj razgovor tek šmira, unapred pripremljena pri?a da se predupredi nesporazum, ali sam se ubrzo uverio da nije tako.

Taj kod je univerzalan, dakle. On je prekograni?an. On je uzrok i posledica trgovine stereotipima, najzastupljenije i najunosnije trgovine na našim prostorima. On je proporcionalno srazmeran nesre?i u jednoj državi. On razrešava misteriju života i misteriju smrti. On nudi odgovore na sva pitanja. Kada govorite ovaj jezik, vi ste konstantno nadraženi, a kada na?ete dobrog sagovornika, vi doživite orgazam.

OPASNA JE JEDNA KNJIGA

Ali, nisu najgori taksisti i nesre?ni susretnici po administrativnim linijama, oni su tek pitoreskni sporedni likovi tragikomedije. Roboti elita. Sa pojedina?nim bravurama, koje vredi pribeležiti. Ako ste bili, a verovatno niste – i niste pogrešili što niste – na ovogodišnjoj centralnoj kulturnoj manifestaciji – Beogradskom sajmu knjiga, vi ste – ?ast izuzecima i izvinjenje zbog neumesne generalizacije – mogli da nai?ete na samo jednu doma?u knjigu, štampanu pod imenima raznih autora i druga?ijim naslovima, tvrdo ukori?enu ili broširanu. Onu koja u razli?itim formama i kroz razli?ite žanrove varira dosadnu mantru o sudbini naroda koji se našao na vetrometini ne?astivih sila, onako naivan, nevin, slobodoljubiv i grešan u svojoj bezgrešnosti. Uz priloge i dokaze za tu mantru, koji se pokatkad prevode i sa drugih jezika. Ta?no je da se knjige ne kupuju, ali te knjige ipak neko pla?a.

Mnogo bolji trgovci stereotipima od „kulturnjaka” jesu mediji. Oni me?utim svoj posao ne bi mogli da rade bez autoriteta kulture, koja daje potvrdu autenti?nosti besmislenim medijskim prilozima. Primera je bezbroj, ali zadržimo se na ovim poststatusnim danima.

Dnevnik „Ve?ernje novosti”, ?ije ?itaoce baš zabole za kriminalnu privatizaciju lista, svoje sladostrasno uživanje zbog ?injenice da Srbija nije dobila status kandidata prikazuje ne toliko kroz tekstove novinara (mada oni veoma dobro vladaju jezikom) ve? kroz kolumne kulturnih veli?ina/najboljih poznavalaca jezika i intervjue sa njima. Pogledajte samo broj od prošle nedelje: na tre?oj stranici celostrani intervju sa tzv. književnikom Milovanom Danojli?em, sve sa fotografijom ?oveka u crnom, sa francuskom kapom. „Patriotski pisac na privremenom radu u Francuskoj” (a zašto, pobogu, nije na „privremenom radu” u Rusiji ili Belorusiji) poru?uje otprilike da je Evropa oduvek bila ku?ka prema Srbima, a da nam Rusija kontinuirano, vekovima, nudi topao zagrljaj iz kojeg mi bežimo. Lud narod, saopštava nam autoritet! I Mirjana Bobi? Mojsilovi?, uspešna trgovkinja stereotipima, u svojoj redovnoj kolumni u Novostima, sladostrasno seiri nad izgubljenom kandidaturom…

Nisu Novosti i brojne novine sli?ne njima jedini problem, problem je to što u zemlji i nema ništa drugoga osim raznih varijacija na zadatu temu. Na B92, danima najavljivan statusni program u petak uve?e. ?etiri stru?njaka u gostima i nadrkana voditeljka. Od stru?njaka samo jedan ima nešto da kaže u odbranu ponižavaju?eg odnosa EU prema Srbiji, takore?i zavere. On veli: iza toga stoji Amerika. Ta?no je da se novine ne prodaju, da prihodi televizija opadaju, ali neko pla?a, i to debelo, kolumniste i stru?njake. Šta ?eš, znaju ljudi jezik!

U TU?EM JEZIKU

A tu je, bogami, i ve?nik Dobrica ?osi? i njegova knjiga „U tu?em veku”, koja se preštampava kao onomad „Knjiga o Milutinu”. U pitanju su dnevni?ke zabeleške jednog starog ?oveka duboko uverenog da na svetu, pardon u Srbijici, ima misiju, pa skoro i nadnaravne sposobnosti da promisli savremeni svet. Zna?ajna knjiga za jezik. Jezi?ka enciklopedija svih naših bedasto?a, leksikon banalnosti i prostakluka. Sve što niste želeli da znate o Srbiji, sazna?ete iz ove knjige. Ovu knjigu štancuje i ispod cene prodaje državno, javno preduze?e „Službeni glasnik”, na ?ijem ?elu se nalazi visoki funkcioner Demokratske stranke Slobodan Gavrilovi?. Zašto država koja je tako ?vrsto opredeljena za EU integracije ulaže pare svojih gra?ana u ovu knjigu? (Ako je ovo i bio uspešan poslovni poduhvat, što me ne bi iznenadilo, treba re?i da država nema prava da zara?uje na šundu, osim ako nije u pitanju porez na njega.) Zašto ovaj tvr?e ukori?eni Kurir, knjigu mržnje i anticivilizacijskih vrednosti, promoviše kao kapitalno, humanisti?ko delo? Odgovor je jednostavan, i tu ne treba imati zablude: zato što im ne pada na pamet da u?emo u EU, zato što im je namera da se podrška evropskim integracijama spusti na tako nizak nivo da bi oni mogli da relaksirano napuste sadašnju politiku ne plaše?i se da ?e se to odraziti na rezultate izbora. Ova knjiga ja samo simboli?ka karta te politike koja je dobila uzletni impuls odlukom Evropskog saveta da Srbiji prolongira kandidaturu.

Poruka Evropskog saveta je, opet, samo jedna u nizu identi?nih poruka koje nam svakodnevno stižu sa svih strana, ?im, onako mamurni, posle 20-godišnjeg pijan?enja, otvorimo krmeljive o?i. A to je poruka koju svaki nepoznavalac jezika prepoznaje: ovoj zemlji je potrebno dubinsko prestrukturiranje, ali to ve? deluje banalno re?i. Uvek je pitanje odnosa kulture i politike – pitanje „šta je starije, kokoška ili jaje”. Ozbiljne intervencije na jeziku ne mogu biti izvršene bez impulsa odozgo. Istovremeno, teško da može izni?i valjana politi?ka elita na kulturnom ?ubrištu. Teško da ?e nas iko razumeti ako govorimo jezikom koji je odumro me?’ ulju?enim svetom.

Teško je presko?iti sopstvenu senku, prakti?no nemogu?e. Neki su uspevali, ali su prethodno i hteli to da urade. Zemlja sveznaju?ih taksista i polupismenih akademika osta?e zemlja sveznaju?ih taksista i polupismenih akademika. Na istom su zadatku, a mogu i promeniti mesto – niko ne?e primetiti!

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!