NEBOJŠA POPOV: Politički kabare u Srbiji

25 Mar 2013

Kažnjavanje ljudi, nije nešto nerazumno u uređenom svetu, ali kažnjavanje koje potiče od nekontrolisane vlasti je krajnje opasno

Doktor sociologije Nebojša Popov koji je nedavno u Sarajevu primio nagradu “Duško Kondor” za gra?ansku hrabrost, pored toga što je izvrstan teoreti?ar, javnosti je poznat punih pet decenija po svom društvenom aktivizmu, borbi za ve?e granice gra?anske slobode i radni?kih prava.

Po?ev od Kor?ulanske škole i Praxisa krajem 60-ih i po?etkom 70-ih godina, preko akcija za osloba?anje raznih politi?kih zatvorenika i onih koji mu nisu bili ideološki bliski, do antiratnog angažovanja u 90-im godinama, osnivanja UJDIJ-a, što je bio poslednji trzaj u pokušaju spasavanja Jugoslavije skretanjem na reformski antinacionalistilki put.

Ve? godinama se bori za prava radnika osiromašenih i oplja?kanih u procesu tranzicije. Dugo godina je bio glavni urednik gra?anskog lista Republika koji i danas izdaje grupa entizijasta u Beogradu.

RSE: Koji period u EX YU, pa sve do današnje Srbije, smatrate najtežim sa stanovišta vaših ciljeva?

Popov: Teško je re?i koji je najteži. Teški su bili svi. Dok je ?ovek mlad, to nije izgledalo toliko teško jer je bilo puno ljudi koji su mislili svojom glavom i slobodno se ponašali.

Zapostavili ste jednu dosta važnu stvar u tom angažmanu, ne samo mom. To je zalaganje za Ustavotvornu skupštinu, prvo Jugoslavije, a potom i Srbije, koja bi ustanovila okvir i temelj društvenih promena radi uspostavljanja demokratskog poretka. Tome se posve?uje velika pažnja u odre?enom delu literature, ali u javnosti se malo o tome govori. Rekao bih da je to možda najteži trenutak sadašnje Srbije, što nema ni okvir, ni osnovu na kojoj su jasno definisani ciljevi i metode društvenih promena.

RSE: Da li dobro razumem da kažete da ovo što se danas doga?a je ipak najteže?

Popov: Ne mogu tako oštro izdvojiti jer ja ipak nisam prvenstveno novinar za tu vrstu poenti. Teško je i sada, ali bojim se da na to malo uti?e i zdravstveno stanje, u kojem sam, pa da smatram da je ovo najteži.

Pomenuli ste nagradu  u Sarajevu. Plašio sam se da ?e to biti neka estrada sentimentalnosti nas koji smo nešto radili, pa nismo uspeli, u stilu – u?iteljice, ja sam se trudio, ali šta ?u kad nisam uspeo. Me?utim, ton ?itavom tom uru?ivanju nagrada  6. marta u Sarajevu, dalo je više stotina mladih ljudi, možda ?ak i preko hiljadu njih  iz BiH, Hrvatske, Srbije i Crne Gore, koji su stvorili jednu atmosferu koja bitno odudara od uobi?ajene atmosfere kakvu možemo videti na javnim priredbama. Ta atmosfera je li?ila na onu koju su pravili u koncentracionim logorima, takozvane kulturno-umetni?ke družine, orkestri, diletantske predstave, glumci, gde su ljudi na zgarištu vlastite slobode izigravali neku vedrinu, prizivaju?i spas u vidu prevaspitavanja i eventualnog spasavanja golog života.

Tu sam video jedan performans koji je jako re?it. Dvoje mladih glumaca savršeno su ga izveli. Zove se“Zgrabi i zdrobi“. Po?inje ljubavnim milovanjem, ali se brzo izvrgava u sve brutalnije nasilje i premla?ivanje, naravno žene. Kažem „naravno“ zato što je to sada model muške dominacije, ali ne samo muške, nego je to model dominacije koji je nastao devastiranjem erosa i devastiranjem svih aspekata ljudskog života, što je trajalo decenijama, i to ne samo na tlu ex YU, nego i u ?itavom svetu, ali nas najviše boli ono što se doga?a neposredno oko nas.

Iz tog vrlo sublimiranog doživljaja jedne bitne stvari u našem sadašnjem životu ili stradanju vidim jedan podsticaj, jednu iskru novog erosa kod ljudi koji tek zakora?uju u život i traže afirmaciju svog života, opet u svim aspektima na razvalinama devastiranog erosa. To je za mene jedna vrlo re?ita poruka sa tog skupa, a nalazim je i u nekim fenomenima koji se doga?aju i u Srbiji, posebno u predstavi „Ubiti Zorana ?in?i?a“.

RSE: Predstava „Ubiti Zorana ?in?i?a“ je iz Novog Sada došla u Beograd, baš u vreme kada je obeležavana desetogodišnjica od ubistva Zorana ?in?i?a. Zanimljivo je da u pozorištu, zajedno sa Frlji?evom predstavom „Zoran ?in?i?“ u Ateljeu 212, postavljaju neka suštinska pitanja i da pozoriste postaje mesto propitivanja prošlosti.

Popov: Predstava koju je režirao Zlatko Pakovi? je izuzetno važna, gde igra šestoro sjajnih glumaca. Oni su tako?e napipali to što se dešavalo kroz duže razdoblje, ne samo uo?i atentata na Zorana ?in?i?a. To je devastiranje erosa, odnosno uništavanje ose?ajnih i intelektualnih dimenzija ljudskog života tragovima zlo?ina, plja?ke, rasta siromaštva i nezaposlenosti, stvaranja masovne produkcije o?ajnika. I sam reditelj Zlatko Pakovi? je govorio da je za njega manje zagonetka šta se dogodilo sa ?in?i?em, nego za mnoge druge jer on ga smatra subjektom zbivanja, a ne objektom.

To možete na?i u jednoj fusnoti Zagorke Golubovi?, u ?lanku koji je objavljen u martovskom broju “Republike”, gde ona fiksira trenutak i mesto na kome se zlo?in dogodio, a to je na ulasku u zgradu Vlade, gde je pola sata posle ubistva trebalo da po?ne sednica Saveta za borbu protiv korupcije. On je prihvatio njenu sugestiju da se o tome raspravlja i bio je izgleda raspoložen da neke stvari budu preduzete. Ne?u sada naga?ati šta bi on preduzeo, ali o?igledno to nekome nije odgovaralo i to je ta bitna dimenzija. Nekome nije odgovaralo da po?ne da se osloba?a sama vlast tih stega koje onemogu?uju da bude odgovorna javna služba, tako što ?e nekontrolisani centri mo?i imati pravo da ubiju koga god ho?e, uklju?uju?i i premijera.

Prema tome, jedna takva predstava, koja je daleko od institucija,  nekako je dospela i do pažnje jednog dela javnosti, ali nedovoljno da se o tome raspravlja. Sada tek su zapo?ete neke debate – otkud to da se javljaju i oni koji su nekada bili na suprotnim stanovištima ideološkim i politi?kim, dokle nas je dovela kohabitacija ili takozvano istorijsko pomirenje me?u njima i kuda ide kulturno-umetni?ka, zabavna scena koja li?i na realiti šou.

RSE: Ta polemike je otvorena povodom smene vlasti u Srbiji. Jedan deo takozvane Druge Srbije, kojoj ste i vi krajem devedesetih pripadali,  toliko je bio nezadovoljan bivšom vlaš?u Tadi?evih demokrata, da je podržao smenu vlasti i dolazak naprednjaka. Drugi deo smatra da je dolazak Vu?i?a, Da?i?a i Nikoli?a, u paketu, vra?anje u devedesete. Kako bi ste vi ocenili kuda ide Srbija sa Vu?i?em, Da?i?em i Nikoli?em?

Popov: Pomenuli ste Drugu Srbiju i da sam tome i ja pripadao. Da li sam pripadao, ili nisam, to nije bitno. Šta je Druga Srbija, ni to ne znamo dovoljno. Pri?ao sam o tome da li bi Zoran ?in?i?, da nije ubijen, bio sposoban da povrati i uspostavi kontrolu nad tim centrima mo?i, koji su van svake kontrole. To je klju?no pitanje i to je ono što se zove politi?ka pozadina ubistva.

Odmah sledi pitanje – ko je sve u?estvovao u premontiranju tih nekontrolisanih centara mo?i, od nekada svemo?ne UDBE, preko onih službi koje su nastavile u decenijama, koje su za nama, pa sve do ovih sadašnjih, novih centara mo?i, koji su tako?e pali u oko jednom delu javnosti u prevelikim ovlaš?enjima jednog funkcionera, koji je prisvojio gotovo nevi?enu nekontrolisanu vlast i pod dobro znanom parolom – na ljutu ranu, ljuta trava – nasiljem i zastrašivanjem ljudi obe?ava da ?e promeniti situaciju, koja je uvek na ivici katastrofe, odnosno to je permanentno vanredno stanje.

RSE: Govorite o Aleksandru Vu?i?u?

Popov: O?igledno. To nije nikakva tajna. Kažnjavanje ljudi, nije nešto nerazumno u ure?enom svetu, ali kažnjavanje koje poti?e od nekontrolisane vlasti je krajnje opasno, kao što je recimo bio Musolinijev obra?un sa mafijom na Siciliji. Jedna fašisti?ka vlast, naravno, nije mogla da trpi da neko pored nje ima veliku mo?. Ali time što je on u jednom trenutku uspeo da nadvlada mafiju na Siciliji, ne zna?i da ih je pobedio i da je pobedila prava stvar. Jer pobeda fašizma nad mafijom, u tom trenutku je to bila pobeda fašizma, a to nije, nadam se, nešto što bi trebalo prihvatiti.

RSE: Nasle?e koje je ostalo iz devedesetih godina nije samo korupcija. Tu je i jedna strašna tranzicija, koja je osiromašila velike slojeve društva, upropastila srednji sloj, radni?ku klasu dovela do prosja?kog štapa i tako dalje. Ostavila je i još jedan nacionalni paket Kosova. Ako ste u borbi protiv korupcije ukazali na ovu opasnost od autoritarne vlasti jednog ?oveka, šta vidite u ovim pregovorima oko Kosova i kuda to vodi?

Popov: Ne znam do kad ?e to da ide i kako ?e se to završiti. Sam sam u?estvovao devedesetih godina u pokušajima rešenja kosovskog ?vora, ali ne bih sada o tome opširno da pri?am. Dobro ste primetili da je tu bitno pitanje korupcije. Korupcija nije nešto što se svodi na mito, podmi?ivanje i potpla?ivanje ljudi. To je kvarenje javne vlasti, odnosno vlasti kao javne službe, time što je ona nekontrolisana. Upravo sam opisao šta zna?i nekontrolisana vlast u borbi protiv korupcije kao sistema nekontrolisane vlasti.

U tome je daleko pou?nije iskustvo Saveta za borbu protiv korupcije. Sada je godinu dana kako je umrla predsednica tog Saveta, Verica Bara?. Ignorisanje nalaza tog Saveta, tokom deset godina bi nam pokazalo u ?emu su tu problemi. Nije problem samo u tome ko je oplja?kao ovog ili onog, nego kako je pravljen jedan sistem šok terapije. To je jedna doktrina šok terapije preko koje ?e ?itavo društvo ubrzano pre?i u spasonosni kapitalizam iz stradalni?kog realnog socijalizma. To se nastavlja i danas time što vi kaznite nekoga. Ništa niste promenili u tom modelu koji ostaje i dalje jer je njegovo jezgro u tome da se proda ono što se može prodati, kako bi se oni koji to prodaju okoristili u tim transakcijama i u tokovima novca.

RSE: Današnja vlast se vrlo ?esto poziva na Vericu Bara? i izveštaje koje je ona radila.

Popov: Pozivaju se i na ?in?i?a i na Maksa Vebera. To je upravo to što je karakteristika za javnu scenu koja u nekim stvarima li?i na kulturno zabavni život u koncentracionom logoru – da se pozivaju na osobu za koju je bilo jasno da ne odgovara vladaju?oj ideologiji i tom sistemu nekontrolisane mo?i. Sve je to mogu?e i to je lakrdija.

To je jedan kabare, samo što za razliku onog nama poznatog kabarea iz vremena nacizma, gde je glavni song bio “Money, money”, u ovom novom kabareu, pravi song je “Fuck, fuck”. Predstava „Ubiti Zorana ?in?i?a“ daje vrlo snažnu poruku u ?emu je tu razlika. Taj tip dominacije, u onome što je jezgro erosa, dakle ono što može biti ljubav, pretvara se u potpuno suprotnu stvar, kao jednu beskrupuloznu, ne samo manipulaciju, nego jednu vrstu torture. To je ono što se ponekad ne vidi, ?ime su mnogi ljudi omamljeni, kao što se vidi po novinama. Danas u “Vremenu” Žarko Kora? pri?a kako su poslanici Narodne skupštine pravili špalir kada je dolazio pomenuti potpredsednik Vlade u Skupštinu. Smatra se, kada je neko toliko mo?an, onda on zaslužuje svaku pažnju i slavu, ?ak i priželjkuju da bude kažnjen, u ?emu nalaze nekakvu satisfakciju.

RSE: Da se varimo na pitanje Kosova. Da li je Srbija danas spremna da prihvati kosovsku realnost i kuda vode pregovori o Kosovu?

Popov: Stvar sa Kosovom je mnogo ozbiljnija i ti?e se, ne samo Srbije i Kosova i ?itave ex YU, nego se ti?e i jedne vrlo važne teme, a to je kako savremeni svet u celosti gleda na stvaranje novih država. Dokle ?e i?i prekrajanje granica u okviru ostataka ex YU, na Balkanu, Evropi i u savremenom svetu? To je krupno pitanje za moje sposobnosti da reagujem na vaše pitanje.

RSE: Setila sam se da je jednom prilikom Dušan Makavejev vas analizirao kao umetnika i nazvao umetni?kim performansima ono što ste vi radili, a to je kuvanje pasulja. Podsetite nas, kada ste prvi put i kome kuvali pasulj? U Borkinom (Borka Pavicevic) Paviljonu možda?

Popov: U Borkinom Paviljonu, neposredno pošto je on bio formiran. Onda je to bilo na raznim skupovima radnika u Beogradu, Užicu, Kragujevcu i ovde u Zrenjaninu, u Jugoremediji.

Poslednji put sam imao to u Jugoremediji, u trenutku kada su završavali izgradnju novog pogona, ali to sve nestaje u nametnutom ste?aju, koji preti likvidacijom firme i stvaranja novih o?ajnika, koji ne mogu da se spašavaju.
Umesto da se stvore uslovi da ljudi mogu da reaguju na svoje stradanje, ja sam tako?e prisustvovao ne?em nevi?enom, a to je da više stotina ljudi, u velikoj sudnici u Zrenjaninu, kao izraz nemo?i i o?ajanja, dugo trupka nogama da se ?itava zgrada trese. Umesto da se raspravi u ?emu je problem sa njihovom sudbinom, oni su jednostavno izba?eni iz zgrade suda, a posle su izba?eni i iz preduze?a koje je gurnuto u ste?aj.

RSE: Ako biste danas skupili snagu za kuvanje pasulja, koga bi ste pozvali na opasuljivanje?

Popov: Pozvao bih one koji su najre?itiji u kritici vlasti i koji su najre?itiji u objašnjavanju tragi?ne sudbine ?in?i?a. Da pri?amo o tome šta je ko uradio, da se demontira sistem nekontrolisane mo?i koji se reprodukovao svih ovih godina i pre i posle atentata, jer od toga zavisi sudbina mnogih ljudi.

(Branka Mihajlovi?, Slobodna Evropa)

Podelite ovu stranicu!