NEB ABIKA: Doktori iz Dembelije

13 Nov 2016

U zemlji Dembeliji veliki broj stanovnika briljantno odbrani titulu doktora nauka, a među njima se izdvajaše pripadnici političkih elita. I sve beše lepo i etički, a onda se pojavi jedan koji ne prijavi svoj doktorat i pritom ga još i sam napisa...

Bila jednom jedna zemlja Dembelija. Izdvajale se od ostalih zemalja u okolini, a i šire, po tome što je, procentualno gledano, veliki broj stanovnika stekao titulu doktora nauka. Pored velikog znanja, ne samo iz oblasti iz koje su stekli zvanje doktora nauka, krasila ih je i etičnost. U tome su prednjačil, pre svega, pripadnici političkih elita, kao i javne ličnosti, uopšte. Mnogi od pripadnika tog javnog miljea stekli su zvanje doktora nauka iz raznih naučnih oblasti. Kakvi su to radovi bili. Briljantni, minuciozni. Većina tih doktora nauka dala je nemerljiv doprinos razvoju nauke u samoj Dembeliji, regionu, a i šire. Pozivani su na brojne naučne skupove u Dembeliji, regionu, a i šire. Blistavi umovi.

Doktori nauka koji su ostali da rade po fakultetima, državnim i privatnim, bili su još predaniji nauci, ako je to ikako bilo moguće u odnosu na ostale, opisane doktore nauka. U pitanju su bile nijanse. Profesori su živeli za svoje studente. Fakulteti su cvetali, a ugled univerziteta u regionu, a i šire, rastao je vrtoglavom brzinom.

O etičnosti profesora i drugih doktora nauka ne treba ni trošiti reči. Bili su satkani od principa. Lični dignitet bio im je na prvom mestu. Zavist i ljubomora izumrli su u zemlji Dembeliji.

I tako su tekli dani, tema za bavljenjem naukom protekom vremena ponestalo je, briga o studentima je ušla u rutinsku, podrazumevajuću, fazu.

Jednog dana, na jednom od fakulteta van svemoćne prestonice, u gradu koji su zvali “Dembelijska Atina”, ni sami ne znajući zašto ga tako zovu, usled pomanjkanja naučnih tema za raspravu, koje su u dobroj meri bile iscrpljene predanošću i savesnim radom naučnog kadra u prethodnim godinama, a kako bi očuvali radnu dinamiku, ne vodeći se nikakvim ličnim interesima, na jednom od fakulteta uzeše da preispituju postupke u kojima su svi doktori nauka, u poslednjih dvadesetak godina, to i postali.

I gle čuda, čim su otvorili korice prvog rada, nađoše da tadašnji doktorant ustvari i nije podneo zahtev za odbranu doktorke disertacije. Kakva podmuklost, kao jedan pomisliše. Neće to tako moći, rekoše. Jeste taj doktorant, ugledni profesionalac toga grada, Zatvoren Levandovski, rad napisao. Ne samo da ga je napisao, nego ga je i uspešno, što se kaže, sa odlikom odbranio pred komisijom koju su činili tamošnji ugledni profesori, od znanja i integriteta. No, nije podneo prijavu! Nije reč o, daleko bilo nekom plagijatu, nego jednostavno nije podneo prijavu za odbranu.

Veliki je to udarac za ugled i čast fakulteta bio. I ne samo fakulteta, za čitavu naučnu zajednicu i ugled Dembelije. Dugo i brižljivo građen. U regionu, a i šire. Fakultet, ne časeći časa, Levendovskom poništi titulu doktora pravnih nauka.

Kada se proču ova vest, svi doktori nauka, fakulteti, strukovna udruženja, svi bez njih nekoliko, koji su ionako već bili prokaženi, osudiše ovaj nemoralni, gotovo vandalski, i u zemlji Dembeliji, do tada, potpuno nezamisliv čin, koji je Levandovski učinio ne mareći za ugled institucije i nauke uopšte. Društvo zemlje Dembelije, zgroženo ovakvim neetičnim postupkom Levandovskog, podiglo se na noge, osuđujući ovaj, za Dembelijance, neshvatljiv i do tada neviđen propust. Samo zahvaljujući istrajnosti i predanosti, koja je plod prethodnog rada na izgradnji institucionalnog i ličnog integriteta, uspeli su da odbrane ugled ostalih doktora nauka, profesora i zemlje u celini.

Kada su Levandovskog upitali o svemu, on im samo reče: Sve, sve mi možete uzeti, ali znanje ne možete!

(Autonomija)