Nataša Kandić: REKOM je potreban zbog 130.000 ubijenih u bivšoj Jugoslaviji

08 Jun 2016

Deca, osim ako imaju neko porodično iskustvo, ne znaju šta se događalo u nedalekoj prošlosti

Kada je pre skoro četvrt veka utemeljila Fond za humanitarno pravo, Nataša Kandić je mogla računati da dugo neće imati podršku ni službene politike ni najvećeg dela javnosti. Pitanje je, međutim, da li je računala sa tim da će epiteti strane plaćenice, odnosno domaće izdajnice potrajati do današnjih dana. Ni kratkotrajna epizoda sa „Škorpionima“, kada je najveći deo domaće javnosti bio istinski šokiran zlodelima nad maloletnim Bošnjacima, ni hladnjače s leševima kosovskih Albanaca nisu bili dovoljno jaki argumenti da se Srbija, kako ona službena tako i ona društvena, suoče s realnošću i sebi priznaju da su pripadnici regularnih ili neregularnih formacija činili zločine „u naše ime“. Ali, ako je kod lažnih patriota i prokazana, rad i istrajnost Nataše Kandić prepoznate su i vrednovane kod manjeg dela ovdašnje javnosti, a mnogo više kod relevantnih međunarodnih tela o čemu svedoče i brojne nagrade od Human Rights Watcha 1993. do, recimo, „Počasne građanke Sarajeva“ 2005. Ipak, razgovor za portal Magločistač sa osnivačicom i bivšom direktoricom Fonda za humanitarno pravo počeli smo pitanjem da li je, po njenoj oceni, Haški tribunal ispunio misiju zbog koje je i osnovan.

„Pitanje šta je uzimamo kao cilj Haškog tribunala. Progon osoba koje su počinile ratni zločin je u njegovoj nadležnosti. Možemo da kažemo da smo očekivali da će biti više optuženih i osuđenih osoba koje su bile na pozicijama u vojsci, policiji i civilnoj vlasti. Ovako, brojka od 161 osobe za skoro 20 godina nije velika. Kada se tome doda da je izvestan broj oslobađajućih presuda doživeo veoma jaku kritiku eksperata pravničke zajednice, a koje su ukazivale da postoje i neki drugi razlozi, osim pravnih, na osnovu kojih su donete, onda se zaista postavlja pitanje da li je Haški tribunal u potpunosti ispunio svrhu svog postojanja. Ali, Haški tribunal ipak ostavlja jedno veliko nasleđe i prvi put u istoriji Balkana neće moći da se govori proizvoljno o nekim događajima nego na osnovu utvrđenih činjenica. Kako vreme bude više proticalo, tako će i te činjenice zauzimati više prostora. U tom smislu mislim da je, i pored opravdanih kritika koje mu možemo uputiti, nasleđe Haškog tribunala za nas veoma značajno i da ono prevazilazi sve to zato što ostavlja jedno blago od činjenica.“

I sami ste spomenuli „neke druge razloge“ prilikom donošenja presuda. Koliko je, po Vašem mišljenju, politika uticala na donošenje nekih zaista iznenađujućih presuda, od Ante Gotovine, preko Nasera Orića do Vojislava Šešelja?

„Tačno je da su se presudama Gotovini i Perišiću pokazali novi standardi u sudskoj praksi, odnosno da se odustalo od standarda da se utvrđuje odgovornost generala i da se na taj način pokušava doći do dobijenog prostora i da se sačuva mogućnost da ubuduće ne mogu neki sudovi da se pozivaju na praksu Haškog tribunala ako bi osudio generale. Naime, oni kada postupaju, postupaju ne kao pojedinci ili pripadnici neke grupe nego u ime države. I to je bilo potpuno jasno i većini pravnih stručnjaka koji su odmah počeli da komentarišu te dve presude da su tu prevagu odneli standardi, odnosno mišljenje velikih sila, pre svega SAD-a, Izraela i onih zemalja koje imaju svoje vojske na teritorijama drugih država i oružano ili finansijski pomažu pobunjenike ili opoziciju. To je odlučilo da Haški tribunal promeni standard. Ne treba zaboraviti da je predsednik Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju, poznati američki pravnik Teodor Meron. U njegovo vreme donete su te dve presuda sa potpuno različitim standardima u odnosu na druge. To se već videlo u presudi srpskim generalima za zločine na Kosovu, jer nisu primenjeni ti standardi nego su generali osuđeni i time je naznačeno da ovi presedani neće preći u sudsku praksu. Zbog toga i danas traju velike polemike oko tih presuda. Što se tiče Orića, tu nije bilo mešanja politike nego se kritika može uputiti Tužilaštvu da je uputilo jednu vrlo ograničenu optužnicu i tu Sud nije imao prostora da utvrđuje činjenice sa nekim drugim događajima. Orić je, naime, bio optužen za ubistvo u jednom restoranu, a svedoci su ukazivali da se to nije dogodilo nego je bilo na drugom mestu i da je u pitanju bio drugi počinilac. I tu se onda ne može reći da je prema Oriću Hag imao druge standarde i pristup. Kritika se, dakle, može uputiti jedino Tužilaštvu zbog loše i veoma skučene optužnice. Isto tako Tužilaštvo ni u slučaju Haradinaja nije uspelo da dokaže optužnicu. Izašli su sa jakom optužnicom, ali kad je trebalo dokazivati, Tužilaštvo to nije bilo u stanju. Naprotiv, neki svedoci optužbe postali su svedoci odbrane. To je pokazivalo koliko je rad tužioca u tom predmetu bio loš. Što se tiče Šešelja, to je ružno iznenađenje, nešto što nijedan sud ne bi smeo sebi da dozvoli. Tom presudom porušeni su svi do tada utvrđeni standardi i to je jedan vrlo lakomislen pristup onome što se događalo u bivšoj Jugoslaviji. To je i pristrasan pristup prema delima koja je činio Šešelj i koja su tumačena na potpuno drugačiji način nego što su te činjenice značile i proizvodile posledice u realnosti. Dogodilo se da Sud izlazi sa obrazloženjem presude koje je potpuno isto kao što su i reči Šešelja. Sudija Antoneti je rekao da su pripadnici Srpske radikalne stranke pomagali muslimanskom stanovništvu da sa jedne teritorije pređu na drugu, što je i na zdravorazumskom nivou neprihvatljivo. To je ponižavanje svih žrtava i njihovih porodica i javnosti uopšte. Ispada tako kao da jedino Šešelj i sudija Antoneti znaju pravo stanje stvari, a mi smo svi ‘zavedeni’ nekim drugim ideologijama. Tako smo imali priliku da čujemo i to da su svi Srbi: Srbi pravoslavci, Srbi katolici, Srbi islamske zajednice i da je zadatak Srpske radikalne stranke bio da im pomogne. Dakle, tu su srušeni svi standardi da bi se neki zločin okvalifikovao kao zločin protiv čovečnosti. Sve je to rastureno standardima koje je sudija Antoneti koristio u ovom slučaju. U izdvojenom mišljenju italijanske sutkinje izneta su vrlo čvrsta zapažanja i zaključci i čvrsto verujem da će na ponovljenom suđenju sve to biti bliže onome što je govorila sudija Latanci i da će ono što je utvrdio sudija Antoneti ostati kao jedna sramotna priča Haškog tribunala.“

Šta očekujete od Regionalne komisije za utvrđivanje činjenica o ratnim zločinima i drugim teškim povredama ljudskih prava počinjenim na teritoriji nekadašnje SFRJ? Odnosno: smatrate li da su zemlje bivše Jugoslavije dovoljno otvorene za suočavanje s istinom i vlastitom odgovornošću za zločine u ratovima ili će ovo pitanje biti rešavano kroz narednih nekoliko decenija?

„Ja čvrsto verujem da nam je potrebna jedna regionalna komisija i da je neophodno da se utvrde imena svih žrtava i okolnosti u kojima su stradale. Ono što me drži u tom čvrstom uverenju je to da postoji 7-8 nevladinih organizacija u celom regionu koje ozbiljno rade upravo na onome što treba da bude mandat Rekoma. Kada bi se osnovala, odnosno kada se osnuje, ta komisija ne bi krenula od nule nego bi imala potpunu dokumentaciju o nekih 25.000 žrtava tako da bi joj to bila značajna pomoć i podrška. Prošla godina donela je potpuno mirovanje svakoj inicijativi koja je htela da uključi državne institucije u neke određene projekte i teme. To je godina koja je pripremala i stvorila klimu koja podseća na vraćanje u devedesete. I to svuda. U Hrvatskoj postoji jako negativno raspoloženje prema nekadašnjoj Jugoslaviji, čak jače nego što je bilo 1991. Kod nas se stalno potencira da su Srbi stradali kao narod, kao da su svi pobijeni. To su manipulacije koje javnost stalno drže pripravnu da se s nekim osporava, svađa, da nekoga vređa. Ako se iznesu tačni podaci, koji se mogu proveriti, onda je to pljuvanje takve osobe zato što im trebaju podaci da su svi pobijeni. Međutim, čini mi se da bismo uz međunarodno učešće možda mogli da postignemo da se osnuje ta regionalna komisija. Postoji Berlinski proces, koji je započet 2014., to je ideja Angele Merkel, i on okuplja lidere zapadnog Balkana na kom se postavljaju teme koje se prethodno proveravaju na raznim skupovima ili na Forumu za civilno društvo, kako se naziva glavno okupljanje koje treba da pripremi poruke u vezi sa glavnim pitanjima. Ove godine teme su mladi, izbeglice, neslaganja između država na bilateralnom nivou i ‘klima u okruženju’. Ono što mi se čini kao vrlo dobar pokazatelj je da se 2015. počela zagovarati ideja da se organizuje Regionalna kancelarija za mlade kao što su Nemačka i Francuska radile posle Drugog svetskog rata. Tako će ove godine premijeri država zapadnog Balkana da potpišu Deklaraciju o osnivanju Regionalne kancelarije za mlade. Meni se čini da ova godina treba da nam posluži za lobiranje da tema osnivanja Rekoma bude na sledećem samitu Berlinskog procesa i da vrlo jasno kažemo da je ovo jedina inicijativa koja je stekla podršku 580.000 ljudi koji su potpisali peticiju, kao i da već imamo evidenciju i okolnosti smrti oko 25.000 ljudi, što znači da je to velika pomoć u ostvarenju mandata Rekoma. Posle toga dve organizacije u Bosni i Hercegovini rade na dokumentovanju oko 500 logora, a procenjuje se da ih je bilo oko 1.000 i krajnji cilj je da pripreme dokumentaciju za sve logore. To su argumenti zašto je potreban Rekom, jer se procenjuje da je u svim ratovima na prostorima bivše Jugoslavije poginulo oko 130.000 ljudi i za sve njih je potrebna evidencija, odnosno da se utvrdi pod kojim su okolnostima stradali: da se zna ko su civili, kako su poginuli vojnici, podaci o logorima… Onda je to nešto što može da posluži liderima država da kažu da je trenutak za pomirenje, jer će se znati ko je šta kome, kada i kako učinio.“

Ideju Rekoma podržali su i bivši predsednik Hrvatske Ivo Josipović i premijer Srbije Aleksandar Vučić, kao i čelni ljudi Crne Gore, Makedonije i Kosova. Čini li Vam se ova podrška, bar kada je reč o Hrvatskoj i Srbiji, iskrena ili samo deklarativna, s obzirom na to da i sami političari, ali i mediji govore, neretko prenaduvano i neutemeljeno, samo o „svojim“ žrtvama?

„Ivo Josipović je zaista podržao ideju Rekoma koju je hteo pročitati i pred Saborom, ali nakon što je došlo do reizbora predsednice pa zatim i Vlade, došlo je do potpunog mirovanja. Vidimo da je u Hrvatskoj sada jedna potpuno druga atmosfera, vidimo i da su na Kosovu stalni protesti, u Crnoj Gori se očekuju izbori… Kada je reč o Srbiji, kod nas su mediji postali pratioci lokalnih događaja. Oni prate političke događaje lokalnog ili regionalnog značaja, ali značaja za državne institucije. Nema, međutim, medijske energije ili radoznalosti, nema istraživanja… Onda imamo medije koji su potpuno pretvoreni u servis Vlade i, ono što je najčudnije, novine koje su prepoznatljive po tonu i jeziku koji stvarno može da uplaši postaju novine koje podržava premijer. Reč je o ‘Informeru’ koji je, sudeći po premijeru, najbolja novina u Srbiji. Takođe, pokazuje se da je Radio-televizija Srbije postala televizija bez energije. Tamo nema ničeg što provocira ili podstiče. Ono što možemo da očekujemo je potpuno preuređenje RTS-a, a posle toga nećemo dobiti javni servis u pružanju informacija i njihovom tumačenju nego ćemo dobiti televiziju sličnu ‘Pinku’, koju premijer Srbije takođe vidi kao jednu od najvažnijih televizija, koja, navodno, pruža najobjektivniju sliku o događajima u Srbiji. Što se premijerove podrške Rekomu tiče, mislim da u ovom slučaju uopšte nije bitno da li je ona iskrena. Naime, kada je suočavanje sa prošlošću u pitanju, ništa se ne može uraditi bez onih koji predstavljaju vlast zato što na kraju mora da dođe nešto što je priznanje žrtava. Nevladine organizacije i ja možemo da uradimo to da što više istražimo i stvorimo što više finalne građe. Mi možemo i da podstičemo žrtve da traže više od državnih institucija u smislu njihovih prava. Ali, mi ne možemo uraditi ono što je najvažnije: priznanje žrtava. Priznanje žrtava vrši onaj ko je predsednik ili premijer država i niko ih u tome ne može zameniti, bez obzira na to da li je to neko ko je bio borac, huškač ili je stalno manipulisao podacima. Čak mi se čini i da je važnije da u tome budu oni koji jesu učestvovali u ratu, a lično, bar kada je premijer u pitanju, imam utisak da i oni na taj način prave distancu u odnosu na prošlost. Inače, šta je vredelo pre toga? Očekivali smo od Borisa Tadića da će on da prihvati ideju Rekoma, ali je on vrlo ozbiljno rekao da to ne može dokle god je i Kosovo u tome. Na taj način smo videli koji je on slabić, jer ne vidi da zločin nema granice i da se sve žrtve moraju poštovati.“

Vi ste nedavno, upravo s premijerom, učestvovali u jednoj emisiji na ‘Pinku’. Šta Vas motiviše da se pojavljujete na takvim televizijama?

„Mislim da uvek treba koristiti priliku da se govori. ‘Pink’ jeste jedna vrlo definisana televizija u određenom smislu, ali u nekim emisijama nikada ne bih učestvovala. Na primer, kod Marića. Ja jesam nedavno učestvovala na ‘Pinku’ sa premijerom i Dejanom Anastasijevićem i pokajala sam se zato što tu nije bilo prostora da se više kaže ili doda na ono što je premijer govorio, a to je da govori podatke koji ne odgovaraju činjenicama. Verujem da se i Anastasijević pokajao, jer je to ponovo bila prilika da premijer iznosi svoje stavove, a pitanja koja je novinar nama postavljao bila su potpuno bezlična.“

Vi pišete i „Kosovsku knjigu pamćenja“. Šta će se u njoj nalaziti?

„To je knjiga koju ja moram završiti, zajedno sa istraživačima. Prvi tom je objavljen 2011. i to je prvi dokument koji je prihvaćen na Kosovu. Ja sam Srpkinja, a prihvataju me na Kosovu. Nema nijedan drugi dokument koji dolazi iz Srbije, a da može biti prihvaćen na Kosovu. Čak i kada istraživači Fonda za humanitarno pravo Kosova drže predavanja o Rekomu ili ‘Kosovskoj knjizi pamćenja’, prvo se deca iznenade da je na Kosovu bilo ubijenih Srba. Oni to saznaju iz naših podataka. Ne znaju ni za žrtve NATO-a. To je sve za njih nepoznato. Očekivali smo da učenici na Kosovu mnogo više znaju o tome šta se dogodilo u njihovim lokalnim sredinama. Međutim, vidimo da se tome ne polaže dovoljno pažnje i da deca, osim ako imaju neko porodično iskustvo, ne znaju šta se događalo u nedalekoj prošlosti. Zbog toga moram da završim ovu knjigu, jer će jednog dana neko reći da su ovde činjenice i da se ne može više stvarati druga slika. Ja uvek govorim o podacima. Na primer, mi smo došli do podatka da je 758 ljudi u Srbiji poginulo u napadima NATO-a, ali će premijer odmah da izađe i da kaže da je ubijeno nekoliko hiljada. Naravno, ne mogu da ponude imena, ali se zato igraju brojkama. Kada je reč o poginulima u isto vreme na Kosovu, ta brojka je mnogo veća: 7.800 Albanaca i 1.290 Srba. To su brojke najvećim delom ubijenih od policije i vojske, a onda i NATO-a.“

(Magločistač)