NATALIJA JAKOVLJEVIĆ: Izbeglice na meti polupismenih i bezdušnih fejsbuk mrzitelja

10 Aug 2016

Kakve su vam misli - takav vam je i život

Zamislite da ste rođeni u Siriji. Zamislite da ste po zanimanju, recimo, učiteljica ili administrativni radnik, zubar, advokat, mesar, konobar, novinar… Zamislite da imate porodicu, stare roditelje i malu decu ili tek treba da se oženite, ili da rodite dete, imate planove i mnogo želja. Zamislite da vam to sve neko uzme na silu, ne pitajući ništa, razruši vam kuću, ubije vam brata, sestru, oca, majku, stare, uzme sve ono što ste godinama gradili i sticali… Šta biste vi uradili u takvoj situaciji?

Građani su nakon više od godinu dana izbegličke krize prilično oguglali na bilo kakve vesti koje se tiču izbeglica ili migranata u Srbiji. Na isti način se i dosadašnja humanost i razumevanje najvećeg dela stanovništva pretvorilo u mržnju, nerazumevanje ili jednostavno nezainteresovanost za sve lošiju situaciju u kojoj se ovi nesrećni ljudi nalaze.

Jedan deo građana je razumeo da su izbeglice, recimo iz Sirije, napustile svoje razorene domove kako bi sačuvali svoje živote i živote svojih najmilijih, dok bi drugi izbeglice i migrante “vratili tamo odakle su došli” – u sigurnu smrt.

U pojedinim medijima kao što su Al Jazeera ili Slobodna Evropa svaki dan možemo pratiti šta se dešava u do temelja razorenoj Siriji, možemo videti patnju i beznadežnost na licima ljudi. Putem video priloga možemo videti povređenu, ranjenu i uplakanu decu usled bombardovanja. Možemo videti kako bebe umiru, kako ljudi nemaju šta da jedu, da odavno više nemaju domove, da je svaki dan ili trenutak za njih mučenje, stanje između života i smrti. Oni imaju jedan izbor: da pokušaju da pobegnu odatle i prežive ili da se prepuste smrti. Onaj ko uspe da izvuče živu glavu, već je, naizgled, “pobednik”.

Međutim, tada se borba za život nastavlja. Muke izbeglica koje uspeju da napuste ratnu Siriju nastavljaju se na predugom putu i kroz mahom neprijateljski nastrojene zemlje kroz koje prolaze. Ne postoje garancije gde će i kada će stići, niti da li će ostati živi. Postoji samo nada, nada da će u nekoj od evropskih zemalja uspeti da svoj život, makar i delimično, povrate u ono predratno vreme kada su živeli pristojno od svog rada, plaćali račune, vodili decu u šetnje i radili sve ono što većina nas radi svakodnevno.

Histerija Orbanovog režima 

Nasilje je dozvoljeno, poručuje svetu i susedna Mađarska, ogrezla u potpunoj histeričnoj kampanji koju uporno vodi protiv izbeglica koje, bez obzira odakle da dolaze, zovu isključivo migrantima. U septembru u Mađarskoj sledi još prljavija medijska kampanja protiv izbeglica, jer se vlast priprema za oktobarski referendum protiv nametnutih izbegličkih kvota od EU. Brže-bolje je i predsednik Skupštine Vojvodine i predsednik Saveza vojvođanskih Mađara (SVM) Ištvan Pastor najavio mobilizaciju vojvođanskih glasača.

Vlast drži pod kontrolom gotovo sve medije u Mađarskoj, kao što je slučaj i u Srbiji. Mediji su sredstva, a novinari radnici koji slepo izvršavaju političke zadatke. Kada gledate mađarsku televiziju M1, imate utisak da ste u nekakvoj ratnoj zoni, novinari se utrkuju među sobom ko će sa većim žarom, senzacionalizmom, nestručnošću, lažima ombanjivati javnost i ulivati stanovništvu strah u kosti od tih prestrašnih izbeglica koje dolaze organizovano da im svima preotmu poslove, sluju žene i pokradu kuće i stanove. Nedavno su postavljeni i najnoviji bilbordi širom Mađarske u kojima se narodu šalju lažne poruke, tipa: “Poslednji napad na Pariz počinili su migranti”, i slično.

Vlast ne pravi nikakvu razliku između migranata, izbeglica ili terorista samoubica. Zvuči li poznato? Kao ratnih 90-tih godina u Srbiji kada su mediji širili mržnju prema Hrvatima, Bošnjacima, Albancima, danas to radi Mađarska prema izbeglicama…

migranti na horgosu strajk gladju

Migranti na Horgošu su štrajkovali glađu

Slična situacija je i sa migrantima koji dolaze iz Avganistana i Pakistana. I oni odlaze, jer im je u njihovim domovinama onemogućeno pravo na život i pristojnu egzistenciju. Zamislite samo koliko danas ima ljudi sa cele teritorije bivše Jugoslavije svuda u svetu. I oni su izbeglice i migranti. Možda ćemo i vi i ja sutra biti migranti. Imamo pravo da odemo iz Srbije i živimo tamo gde smatramo da će nam biti bolje, gde ćemo pronaći svoju sreću. To pravo na slobodno kretanje se ovim ljudima uskraćuje i oni se na svom putu zaustavljaju. U pojedinim državama, poput Mađarske, izbeglice se zaustavljaju silom, na njih se puštaju kerovi i prskaju im oči suzavcem, bivaju prebijeni i vraćeni u Srbiju. Tragovi na njihovim telima su upozorenja da više nikad ne pokušavaju i da i ostalima jave da će završiti na isti način. Naravno, za nasilje nad njima niko ne odgovara. To se zataškava. O tome ne ćute jedino humanitarne organizacije, koje su svakodnevno na terenu i pomažu ljudima. Slična je situacija i sa izbeglicama koje prolaze kroz Bugarsku.

Oni su ljudi kao vi i ja

Kao novinarka i jedna od predstavnica nevladinog sektora, prateći godinu dana izbegličku krizu u Subotici, Horgošu, prihvatnom centru i prošle godine na prostoru napuštene stare Ciglane, vidim iz dana u dan kako se dosadašnja, kakva-takva, humana retorika mojih sugrađana pretvara u ono što svaki dan gledamo u vestima, na primer, na mađarskoj televiziji: propagandu, mržnju, rasizam, islamofobiju prema ovim ljudima. Uz strog i čelični nadzor Orbanovog državnog aparata sve to ide svaki dan uživo u vestima, a ovde suptilno i upakovano, “humano” u pojedinim medijima, dok se mržnja prema izbeglicama nekontrolisano i neometano širi na društvenim mrežama.

Naši građani koji pretežno žive od kukanja nad svojom surovom i mračnom sudbinom, i koji imaju viška vremena a manjka osnovnog obrazovanja i saosećanja, glavni su komentatori i sejači mržnje na ovakvim mrežama koje su pogodno tlo za besprekorno razmnožavanje.

Prepoznaćete ih vrlo lako: oni su mahom nepismeni, neobrazovani, mrze migrante, hoće da ih “kolju pre nego što oni zakolju nas i našu decu”, ne znaju na karti gde se nalazi Sirija, Avganistan ili Pakistan, nemaju pojma šta se u svetu uopšte dešava, oni mrze svakog, a najviše sebe i svoj život. To je kratak opis prosečnog FB mrzitelja svega. To su oni koji psuju vlast što pomaže migrantima, a kažu da “naša deca nemaju šta da jedu jer se daje ovima, a ne našima”. Većina njih o ovim ljudima čuje u vestima, nikada ih nisu sreli, odneli im flašu vode, pecivo, cipele ili sapun. Mnogi od tih mrzitelja na svojim profilima imaju porodice, nasmejanu decu, kuce i mace… sve ono što su mnogi od izbeglica izgubili ili bili prinuđeni da ostave u svojim uništenim domovima.

Jedan prosečan građanin, komenatator na društvenim mrežama, nikada sebe ne stavlja u situaciju ljudi koji beže od rata i od smrti, jer se to dešava nekom drugom, dešava se nekim nevažnim ljudima, a ne njemu i njegovoj porodici. Zašto bi on brinuo o “prljavom”, “smrdljivom” strancu, “potencijalnom bombašu samoubici”, rekao bi neko od zvaničnika ili građana susedne nam Mađarske, kad ne razume ni jezik kojim govore.

Ili kako je nedavno kazala istoričarka Latinka Perović: “Najproduktivniji deo stanovništva – mladi i obrazovani – traže perspektivu u inostranstvu. Znači, ovde ostaju uglavnom stari i poluobrazovani. Šta vi od takvog humusa možete da očekujete?”

Polupismeni, neobrazovani mrzitelji 

horgos strajk gladju migranti

Horgoš: Očaj pred “Tvrđavom Evropom”

Ovi dežurni mrzitelji pod svojim imenima i prezimenima ostavljaju komentare na vest medijskih portala koji sa svoje fejsbuk stranice ne brišu neprikladna ili uvredljiva diskriminatorska pisanija, poput:

– “Trebaji proterati iz srbije”
– “Treba ih nahranit crkotinama!”
– “u korenu treba seci korov jer smo posle naj…..”
– “Sta misle kosu oni napolje iz srbijejeboji koihje primio”
– “Hitler bi bio mama za ove”
– “Teraj bagru odavde !!!”
– “Nemojte im davati Lukasovu rakiju jbt vidiš da podivljaju mater im jebem”
– “Netreba policija ovde nego par naših omladinaca sa bejzbolkama”
– “Mars napolje iz Vojvodine ko su oni da ovde zahtevaju nesto govna migrantska”
– “Naravno da se mi pravímo gluvi slepi i nemi pa cemo tako sacekati da nam defiluju drzavom pa po mogucnosti kad vide da im se moze nesto i da prikolju da bi privukli paznju”
– “Neka ‘PROTESTVUJU’ u svojoj zemlji … STA … zele nasilno da NASELE EVROPU sta li ??!??”
– “Zao mi ih je ali previse zlih je proslo za Evropu i ubijaju nasu decu..”
– “Namlatiti ih ko volove. Nije ovo ni alep ni sirija da se šetaju putem. Postoji trotoar. Policija bedna kažnjava naše građane ako ne koriste pešački prelaz. Stoka”
– “Oni neka siluju i ubijaju a mi da gledamo srcem”

Kakve su vam misli – takav vam je i život

U naletu gore navedenih komentara, u retkim momentima, ohrabruje činjenica da je moguće pročitati i pametne odgovore i misli onih mladih koji žive ovde i svakodnevno se bore protiv ovakvih i sličnih diskrimnatornih pojava u našem društvu. Jedna od njih je, između ostalog, podsetila na to da izbeglice nemaju gde da se vrate jer, tamo odakle su došli, sve je sravnjeno sa zemljom, nemaju kome da se vrate i šta da rade u ratnom području. “Samo za trenutak se stavite u njihove ’cipele’. Kako biste se vi osećali kada bi sutra izbio rat i kada biste sa svega jednim rancem morali da se uputite ka ‘belom svetu’ u nadi za boljim i, pre svega, sigurnijim životom? Kako bi vama bilo kada bi vas u tom ‘belom svetu’ posmatrali kao smeće, iako ste u domovini bili obrazovani, radni, pošteni, uspešni i poštovani? Kako bi vam bilo da vas posmatraju kao čoveka trećeg reda”, napisala je komentatorka i poručila im: “Kakve su vam misli – takav vam je i život!”

(Autonomija) 

Podelite ovu stranicu!