Naš čika Mirko

Pet godina od smrti Mirka Đorđevića (1938-2014)

Priredio: Dinko Gruhonjić
19. apr 2014

*Tekst je objavljen na Autonomiji, 19. aprila 2014. godine

„Napustio nas je naš Mirko Đorđević…“, tako je Nedim stavio naslov pod tužnu vest na našu Autonomiju. Napustio nas je a razmazio nas je bio svojom pameću, svojim neodoljivim šarmom, svojom erudicijom kojoj gotovo da nema ravne. Napustio nas je i ostavio na ovoj „Balkanskoj lađi u oluji“, o kojoj je znao ama baš sve. Kako ćemo mi sada bez njega?

„Mladiću, sve je već napisano, samo je problem u tome što niko ništa ne čita“, odzvanjaće mi te njegove reči u glavi dok god sam živ.

Način na koji je Mirko čitao i razumevao knjige, zajedno sa načinom na koji je duboko i iskreno, do poslednjeg daha, voleo život, načinio je od njega čoveka kakvog nikada ranije nisam sreo. Zaljubljeno sam ga slušao dok priča, ježio sam se do kostiju od njegovih „slutnji“, a najčešće sam se smejao do suza njegovim šalama, koje su bile prepune detinje radosti.

Mirko Đorđević je knjige voleo kao svete relikvije, toliko da smo se šalili da, kao u kakvom trileru, upravo on komanduje beogradskom knjiškom mafijom, koja je u stanju da vam pronađe ma koju knjigu da tražite. On, čika Mirko, zaista je bio u stanju da pronađe ma koju knjigu da je tražio, uveren sam u to. Knjige iz sopstvene biblioteke je retko posuđivao na čitanje bilo kome, ma i najdražim prijateljima. Ako bi je nekako i dao, rekao bi: „Slušajte, sada vas vodim u notesu pod ‘Z'“! Na pitanje šta bi mu to značilo, odgovarao bi: „Zaklati ako ne vrati!“ Sa druge strane, nevoljko je vraćao knjige koje je posudio od prijatelja, pa bi se šeretski trudio da zametne trag.

Mirka Đorđevića sam, naravno, upoznao kao novinar, vazda u potrazi za smislenim i dobrim sagovornicima. Sećam se prve izjave koju sam uzeo od njega za radijski program: nisam mogao verovati da ništa, ama baš ništa nisam morao da montiram, da sečem, lepim… Bio je to tečan naš jezik, misao bistra da bistrija valjda biti ne može, i najfinije ironična. Pomislio sam: kako bi lepo bilo da mi je ovaj čovek bio deda!

I uzeo sam posle te prve još stotinu izjava od našeg čika Mirka. Sećam se, jednom prilikom me koleginica zamolila da ga posle tribine koju smo organizovali u Sremskoj Mitrovici zamolim da mi preda odštampanu kolumnu koju je bila naručila od njega za novine. Preneo sam mu poruku dok smo sedeli u kafani, nakon tribine, prvi put, pa drugi put. Kada sam mu treći put rekao da treba da mi preda kolumnu, on je rekao: „Dinko, što ste nestrpljivi, ne brinite, tu je kolumna…“ Kada sam ga pitao gde je, udario se prstom po glavi i rekao: „Ovde!“ Odvojili smo se od društva, ja sam uključio diktafon i Mirko mi je iz glave izdiktirao tri šlajfne teksta! Pogađate: moj zadatak je bio samo da to „skinem“ sa diktafona. Nisam morao dodati ni tačku, ni zarez, a kamoli menjati red reči. Za mene – to se već graničilo sa čistom čarolijom.

Bio je redovan gost na tribinama koje uporno organizuje NDNV. Zvali smo ga kada god je bila prilika za to, a i kad nije. Publika ga je volela, uživala je u tim njegovim „zvaničnim“ nastupima, a mi smo ga „zloupotrebljavali“ naročito na večerama nakon tribina. Čika Mirko bi pričao kao Šeherezada, naročito ako je u društvu bilo lepih žena (a uglavnom ih je bilo) i naročito ako za našim kafanskim stolom nije bilo brbljivih praznoglavaca i narcisoidnih umišljenih veličina (a uglavnom ih nije bilo). Naše pozive nikada nije odbijao, pa sam siguran da možemo reći da je voleo naše malo društvo boraca protiv vetrenjača. I zbog toga sam neizmerno srećan, makar i sa suzom u oku.

Čika Mirko je bio vernik, ali se bespoštedno obračunavao sa samoproklamovanom božjom administracijom na zemlji, naročito sa njenim najđavolskijim izdancima. Nikoga nije mrzeo, nikada nije padao u vatru. Voleo je i život i ljude, sa svim njihovim manama.

Kada je pre nekoliko godina bio preživeo kliničku smrt i kada se vratio iz kome, valjda još bistriji nego što je bio, pitao sam ga šta ima tamo, „s druge strane“. „Nema ništa, moj Dinko, ne žurite“, smeškao se. I u petak, kada mi je Nedim javio da je Mirko verovatno umro, pomislio sam da je to nemoguće, pomislio sam da će se opet vratiti, kao onomad kada su ga svi već bili otpisali. Ali, izgleda da nas je ovaj put zaista napustio. Otišao je neposredno nakon što je dao jedan intervju u sremskom selu Šimanovci. Samo je klonuo. Umro je na nogama, koje su ga poslednjih godina sve više izdavale. Ali, umro je stojeći, umro je živeći, čiste glave i bistrog uma. Prethodno veče pisao je tekst za Autonomiju…

Pred očima mi je slika kada smo ga Ljuba i ja dovezli u njegovu ulicu u Šimanovcima, posle neke zajedničke tribine: odlazi, sa štapom, polako u noć a mi čekamo da vidimo da zamakne u kuću, da budemo sigurni da je bezbedan.

Umro je na Veliki petak, na isti onaj dan kad i Isus. Isus, o kojem je čika Mirko pisao sa puno topline, jer je u njemu prepoznavao čoveka koji voli ljude, utopistu, komunistu i ljubavnika, čoveka od krvi i mesa, koji se radovao životu. Čika Mirko Đorđević je – dakle – bio pravi, iskreni i topli vernik, koji je umeo da razgrne skramu mitova i praznoverja i da se nikada ne plaši da to glasno izgovori i napiše.

Nevažno je sada da li se naš prijatelj prevario kada je rekao da „s one strane nema ničega“. Nevažno je i da li se sada negde tamo sreo sa Markesom, koji je umro koji sat pre Mirka, ili pak sa svojim velikim prijateljem Mišom Mihajlovim. Đorđevićevo delo tek će se proučavati, kada jednog dana prođe ovaj potop, a proći će. Samo, nešto mislim da bi kroz potop i brže i lakše prošli da je čika Mirko mogao ostati još samo malo s nama. Ako ništa drugo, bili bismo nasmejaniji i ozareniji.

Ovako, otišao je još jedan čovek čiji je gubitak nenadoknadiv. Iza njega ostaje njegovo delo, to je tačno, ali i jedna pukotina – ma kakva pukotina – jedan čitav krater, koji ćemo teškom mukom ispuniti smislom, a za smislom čeznemo.

Lepo spavaj, veliki, divni čoveče!

Dinko Gruhonjić

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Šefica
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga