NADEŽDA MILENKOVIĆ: Zapeta, kao zapeta puška

27 Apr 2015

Hoće li se odustati od gonjenja ombudsmana sada kada je ministar policije rekao da nema osnova za pokretanje istrage (što je znao od početka) ili će ga tabloidni mediji i dalje goniti po službenoj dužnosti

”Janković Saša, zapeta, za pištolj CZ 99, zapeta…”, čita glasno ministar policije, da bi na kraju rečenice pročitao i tačku. Ovo nepotrebno čitanje znakova interpunkcije imalo je samo jedan cilj – da na ceo ”slučaj” stavi još jedan znak interpunkcije: veliki znak pitanja.

Znak pitanja na istragu završenu još pre četvrt veka, znak pitanja na nevinost ombudsmana, znak pitanja na kredibilitet čoveka i institucije. I znak uzvika na metu koja je već nacrtana. Ministar policije, doduše, ”ne može da tvrdi” jer nije lično vodio istragu (znači li to da će ”moći da tvrdi” da je zemlja okrugla tek kad je lično vidi iz kosmosa?) da je ombudsman ubica, ali eto, može da se javno pita, a odgovor će velikodušno prepustiti tabloidnim medijama i analitičarima.

Šta je problem sa ovim nastupom (osim onog očiglednog, naravno)? Pa, problem je u tome što nam je ministar policije otkrio svoj, kako bi to rekli kriminolozi – modus operandi, dakle – svoj način rada. Otkrio nam je da, kada želi nekoga da javno osudi (ne u pravničkom smislu reči), on koristi insinuacije, delove istrage istrgnute iz konteksta, delimične ili preliminarne podatke, neosnovane sumnje…

Zašto je problem to što nam je javno razotkrio svoj metod rada? Pa zato što sad sa razlogom možemo da sumnjamo i u sva njegova ranija obznanjivanja raznih ”slučajeva”, od televizijskog spasavanja otetog deteta do pronalaženja osumnjičenih za lake i teške droge i lakša i teška krivična dela. Svi osumnjičeni, a među njima i tako često pominjani Mišković, sada mogu sa pravom da se pozovu na dokazanu manipulaciju podacima kojoj je ministar pribegao i ustvrde da je isto to radio i u njihovom slučaju. Što bi dalje značilo da je ministar policije učinio direktnu uslugu čak i jednom Miškoviću! I to pred nosom premijera! Premijera koji obično odmah nanjuši Miškovićeve ”plaćenike”, samo mu nije palo na pamet da ih traži i u sopstvenom kabinetu.

I šta će sad da se desi? Hoće li ova priča imati epilog? Hoće li ministar policije biti razrešen, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog plaćeničkog ili besplatnog rada za Miškovića ili će biti aboliran kao i toliki ministri pre njega? Hoće li se odustati od gonjenja ombudsmana sada kada je ministar policije rekao da nema osnova za pokretanje istrage (što je znao od samog početka, ali obnovljena istraga nije ni bila cilj) ili će tabloidni mediji i dalje goniti ombudsmana po službenoj dužnosti dok će se sajtovi koji ne obaraju ombudsmana ponovo ”samoobarati” u prisustvu vlasti? Hoće li poslanik zadužen za traženje ombudsmanove ostavke sada pokrenuti skupštinsku proceduru za promenu zakona, jer, kako nam se izjadao, po važećem je moguće smeniti Sašu Jankovića”samo” ako ne radi dobro svoj posao (a ne ”samo” ako nije po volji vlasti)?

Hoće li se išta desiti ili će opet biti – tresla se gora, rodio se smrad?

Jedan zaključak možda ipak možemo da izvučemo.

Moraš verovati u ništavilo ako kaniš biti ništarija. Moraš verovati da ne postoji niko i ništa, ni na ovom ni na onom svetu, što bi te moglo kazniti za tvoje postupke. U suprotnom će te biti strah da budeš ništarija na visini zadatka.

Za onaj svet ne znam, ali na ovom bi moralo da postoji nešto. Ili neko. Još bolje – neko ko veruje za sebe da je neko i nešto. I ko bi, za promenu, onima koji su niko i ništa pokazao gde im je mesto. Odnosno, gde im nije mesto. E, to bi već bilo nešto.

(Peščanik)