NADEŽDA MILENKOVIĆ: Ultrabesničari ili svi smo mi LGBT

03 Oct 2013

Državu, a naročito njen ”vrh”, uopšte ne zanima kako se osećaju građani

Svakome ko nije potpuno odustao od razmišljanja – ultradesno je tesno. Nekome je čak i urnebesno. Ali je svima njima opasno. Svima, osim vlastima koje veruju da ultradesno neće biti besno sve dok ga vlast hrani. Ne shvatajući da, što ga više hrani, to mu više raste apetit.

Državu, a naročito njen ”vrh”, uopšte ne zanima kako se osećaju građani. Povremeno, na izborima, ona sazna kako su neki njeni stanovnici glasali, a ne i kako se osećaju. Samo jednom godišnje, država dobije ekskluzivnu priliku da iz prve ruke shvati kako se oseća makar deset posto građanstva. U vreme kad treba da se održi Parada, vlast i sama iskusi kako to izgleda kad se plašiš nasilja na ulici.

I šta vlast uradi kad se uplaši od nasilja? Pa isto ono što preporučuje i svojim LGBT građanima. Ostane u četiri zida. I ni nos ne promoli.

Ali, LGBT ljudi su svakog dana na ulici. Ultradesničari takođe. Što nimalo ne zabrinjava državu. Sve dok ultradesničari prebijaju jednog po jednog. I sve dok pri tome ne oštećuju izloge i automobile. Jer je jedino važno da nema štete. Materijalne. Samo prebijanje i ubijanje njima i nije neka šteta (mada nam svaki put licemerno objašnjavaju da Paradu zabranjuju ”jer je najvažnije da ne bude neka razbijena glava”).

Tragično je što ostalih devedeset posto stanovništva misli da se ovo na njih ne odnosi. Jer ne shvata da, svaki put kad država ”ispoštuje” huligane i zabrani održavanje Parade, to nanese ogromnu štetu celom društvu i svakome u njemu. Bukvalno svakome, osim onima koji imaju privatno ili državno obezbeđenje. Jer, ”ispoštovati” siledžije na jednoj temi zato što je tema sporna (a spornom su je učinile siledžije), ne znači da će siledžije biti mirne kao bubice do sledeće Parade. Naprotiv. Oni koji hoće da biju ljude po ulicama nisu probirljivi. Ako ne mogu da nađu nekog geja, naći će staricu, dete, Roma, ženu, stranca, invalida… kao što već i nalaze. Mačetom će iseći vaše dete, vašoj ženi će u prolazu otkinuti lančić sa vrata, vašeg muža će prebiti i opljačkati jer im je zaličio na geja… Zaboga, pa samo nekoliko sati posle zabrane Parade, u tramvaju je pretučen dečak, a zatim i žena koja je tramvaj vozila jer – nije odmah otvorila vrata (a nije ih otvorila zato što je tramvaj bio u pokretu).

Jer država nije zabranila siledžijama da biju. Samo im je onemogućila da baš tog dana prebiju na gomili baš te ljude (i ponekog policajca od kojih su mnogi unapred otkazali poslušnost izgovarajući se starom opremom i dnevnicom za baš taj dan, ne shvatajući da će nekog drugog dana neko od njih popiti i veće batine samo ako ga sretnu bez te iste stare opreme).

I šta sad mi treba da uradimo? Da i mi počnemo da se ponašamo kao ti ”navijači” ne bismo li postali relevantni faktor kojem se vlast pokorava? Da uđemo u teren i zahtevamo da nam fudbaleri predaju dresove? Dačiću, daj kapitensku traku, Vučiću, daj dres – niste dostojni da igrate za tim za koji ja navijam? Ali, znaju oni da mi nismo takvi. Kao i da oni koji jesu takvi to neće uraditi dok god im zadovoljavaju apetite.

(Peščanik)

Podelite ovu stranicu!