NADEŽDA MILENKOVIĆ: Sekirom po glavi u zelenoj travi

28 Jan 2016

Ćirilicu najglasnije brane oni koji na njoj napadaju. Jer veruju da će svaka glupost, samo ako je napisana ćirilicom, postati i narodna mudrost, a svaka gadost – zakonita stvar

Ćirilica je, kao i svako drugo pismo, samo prevozno sredstvo za naše misli. Pa ipak, umesto da brinemo o tome šta mislimo, mi brinemo samo – kojim pismom je to napisano. Jer je forma postala merilo suštine. Kako u politici tako i u svim ostalim oblastima.

A kad je već tako, onda je sasvim logično i da se ispravnost mišljenja proverava pismom, a ne pameću. Ono što je napisano ćirilicom, to je patriotizam i istinska – šta istinska, jedina ispravna – briga za državu i naciju.

Dok je tužna istina:

Da na zidovima piše Убиј, a ne Ubij;

Da se spiskovi ”neprijatelja srpskog naroda” sastavljaju na ćirilici, a da saslušavanje svedoka na suđenju sastavljačima traje toliko dugo da su neki od svedoka već otišli da tamo gore svedoče na višem sudu;

Da se ćirilicom štampaju zlobne i zlokobne insinuacije da donacije sa Zapada predstavljaju honorar za neprijateljsku delatnost (osim, naravno, kad se daju vlastima);

Da je ćiriličan i onaj, sada ponovo aktuelan, predlog zakona o državnom registru stranih agenata u Srbiji (koji, naravno, ne predviđa da se stranim agentima proglase i oni koje plaća Rusija – valjda zato što je i Rusija ćirilična).

Ispada da ćirilicu najglasnije brane oni – koji na njoj napadaju. Jer veruju da će svaka glupost, samo ako je napisana ćirilicom, automatski postati i narodna mudrost, a svaka gadost – zakonita stvar.

No, prava odbrana srpskog jezika i pisma nije da se oni očiste od latinice i anglizama već da se očiste od – poganog jezika. Pa čak i onog ”benignog” kojeg često nismo ni svesni. Kao, na primer, naše, uvek tako surovo nonšalantno izrečene ”poslovice” – da se prvi mačići u vodu bacaju. Zaboga miloga, ne, mačići se ne bacaju u vodu! Ni prvi ni poslednji ni ikoji! Ni poslovično ni stvarno.

Ili našeg – da su nekog prebili kao psa. Ne, psi se ne prebijaju. Niko se ne prebija. Pa ni vo u kupusu. Tačka.

Ili, a možda i najjezivije – naše pesmice ”Pusti puže rogove”? To dečija pesmica? ”Ako nećeš pustiti, ja ću tebe ubiti”!? Jer je šta? Normalno kazniti smrću onog ko te ne posluša (pa čak i kad nema uši)?! Pa još, ni manje ni više nego – ”sekirom po glavi”! A sve zajedno ipak tako poetično – ”u zelenoj travi”?! I to je ono što bez razmišljanja, a još gore – bez zgražavanja prenosimo mlađim naraštajima?! Pa to je u toliko nivoa pogrešno na svakom jeziku i na svakom pismu.

Naravno da sličnih ”dečijih” strahota ima i u drugim jezicima, samo o pauku ili već nekom drugom jadnom biću, ali to ne opravdava naše. Niti otklanja potrebu da čišćenje jezika počne od gluposti, grubosti i gadosti. Posebno da to počnu oni koji imaju najveći uticaj na druge. Valjaće nam, sad pred izbore naročito. Da ne bude posle: pa to je samo pesmica, samo nacionalni zanos, samo marketinška kampanja… Jer reči, izgovorene na bilo kom jeziku i napisane bilo kojim pismom, jesu prevozno sredstvo za naše misli. Ali i pogonsko gorivo za tuđa dela. Kao i nedela.

(Peščanik)

Podelite ovu stranicu!