NADEŽDA MILENKOVIĆ: Pamet na pola koplja

11 Aug 2015

Hrvatsku smo porazili tri puta u tri dana. Proslavu tih pobeda smo odložili zbog Dana žalosti, ali sada, kada je prošao, možemo da – nastavimo sa danima patetike

Hrvatsku smo porazili tri puta u tri dana. Proslavu tih pobeda smo morali da odložimo zbog Dana žalosti, ali sada, kada je prošao, možemo da – nastavimo sa danima patetike.

No, krenimo obrnutim redom. Treću pobedu su nam izvojevali vaterpolisti, ali ne zato što su dobro igrali nego, kako je predsednik države stručno konstatovao – zato što su im uspesi ove vlasti dali krila. Što se može objasniti samo time da je predsednik greškom, umesto Vivaldija, slušao reklamu za Red Bull.

Drugu pobedu odneo je premijer kad je dan ranije predložio da sve nekadašnje jugoslovenske republike ustanove isti dan za obeležavanje žrtava rata, a hrvatski premijer to nesportski odbio zbog čega smo ga izbacili iz kvalifikacija za laskavu titulu: lider pomirenja u regionu.

A prvu pobedu izvojevali smo time što smo mi mnogo lepše žalili „Oluju“ nego što su je oni slavili. Jeste da ova pobeda podseća na onaj vic u kojem žena, kad joj muž prizna da ima ljubavnicu, odmeri ljubavnice njegovih kolega i zaključi: „naša je najlepša“, ali – pobedi se u zube ne gleda. Posebno kad znamo da su oni imali mnogo više vremena da svoju paradu pripreme i uvežbaju, dok smo mi svoj Dan žalosti morali da smandrljamo navrat-nanos.

I da nije bilo onih ambasada (takozvane „zemlje kvinte“) koje nisu spustile zastave svojih zemalja na naših pola koplja, i time razočarale i povredile premijera koji nam se odmah požalio, naš Dan žalosti bi bio savršen – Guča je suspendovana (odustalo se i od prvobitne najave da će svirati samo „patriotske pesme“ jer je neko shvatio da baš one tradicionalno izazivaju još veće opštenarodno veselje – sa pucanjem), RTS je suspendovao prvobitnu najavu emisije „Kolona duga dve decenije“ (jer je to premalo za našu muku) i promenio u „Kolona duga vekovima“, a premijer je suspendovao negostoljubivost prema izbeglicama i poželeo im dobrodošlicu (ukoliko su Srbi i ukoliko su se već nekako snašli za ovih dvadeset godina, za ostale ne znamo).

Pri tom, na hrvatskoj proslavi se uzvikivalo „Ubij Srbina!“, a na našoj ništa slično (jer mi znamo da se ponašamo, vikali smo mi „Ubij Hrvata!“ onda kad je trebalo, a ne tek sad kao oni). Što nam je dalo za pravo da diplomatskim sredstvima i nediplomatskim rečnikom osudimo ponašanje Tompsonove publike. Ovoga puta, za razliku od „slučaja Potočari“, za nedolično ponašanje nisu optužene tamo neke „budale u kojima ni mi ne oskudevamo“, već sam državni vrh Hrvatske.

A pošto nismo licemeri, isto smo uradili i kad se to desilo i kod nas. Ne, ne mislim da smo optužili državni vrh Srbije, šta vam pada na pamet, nego da je državni vrh osudio pretnje smrću. Samo što za grafite „Smrt Pajtiću!“ nisu optužene ni budale ni državni vrh, nego – sami članovi Demokratske stranke, a policija će istražiti da li su motivi politički (jer, za pretnje jednom političaru motivi valjda mogu da budu i poslastičarski, ako je kritikovao nečije šnenokle, pa sad taj želi da mu se osveti, šta li?!). Ne znamo samo da li će se po istom principu i krivci za samoproglašeno obaranje sajta SNS tražiti u članovima te stranke (nezadovoljni botovi?).

A pošto smo tako žestoko osudili pretnje razularene gomile nekom imaginarnom „Srbinu“, a tako mlako promišljene pretnje smrću konkretnom Srbinu (jer ona četiri ocila na grbu zapravo znače „Samo Srbin sme Srbina“?) u proseku smo izbalansirano osudili svaki izliv mržnje.

Kažem vam, treba napraviti transparente i šablone sa „Ubij“, pa prazno da se dopiše koga već. Ko to patentira, para bi se namlatio. Regionalno. Jer, biznis plan za mržnju ne može da omane. Nije mržnja sapun pa da se potroši.

(Peščanik)