NADEŽDA MILENKOVIĆ: Nož, žica, kamenica

16 Jul 2015

Mi čekamo da ceo svet oda priznanje našim žrtvama, pa ćemo onda i mi njihovima. Videli smo šta se desi kad odajemo poštu tuđim žrtvama. Kamenuju nam premijera

Jeste da imamo jezičku nedoumicu i oko toga da li se žrtvama ”odaje počast” ili im se ”odaje pošta” (trebalo bi da im se odaje pošta, kao što zločincima ne bi trebalo da se odaje počast!), ali volimo da svima drugima solimo pamet šta i kako treba i smeju da rade kada žele da odaju poštu nekome. Pa tako tačno znamo koje bi stratište Hrvatska morala dostojno da obeleži (Jadovno), gde treba da održi komemoraciju (Jasenovac) i koje ratno razaranje ne treba da pominje (Vukovar), baš kao što to znamo i za svaku drugu državu sa kojom se sporimo. I ne samo da znamo i da se ne libimo da držimo lekcije nego bogami znamo i da delamo. Videli ste kako se provela Engleska kad je probala da nam poturi rezoluciju o Srebrenici – prvo su dobili izložbu o svim njihovim zločinima tokom istorije, pa pismo kraljici, a na kraju smo ih dotukli Đokovićevim trijumfom na Vimbldonu. Dobro, tu negde između tih naših maestralnih poteza provukao se i veto Rusije, ali ga mi nismo tražili (molba predsednika Nikolića se ionako ne računa), kao što ni Rusija nije tražila ništa zauzvrat, niti joj je nešto nuđeno (osim toga, šta pa imamo da ponudimo Rusiji – EPS, Telekom?).

Istovremeno, kad je domaći teren u pitanju, tu već i nismo toliko sigurni šta i kako treba obeležavati niti kako koju temu treba tretirati. Masovna grobnica kosovskih Albanaca u Batajnici na primer, nije dobila ni rasplet ni spomen-ploču. Kao ni ono mesto, kojem ni ime više ne znamo, na kojem se prevrnula hladnjača puna leševa. I nije to zato što nam je ta tema neugodna i ne ide nam u prilog ili zato što, ne daj bože, opravdavamo zločine – ta objašnjenja možda važe za one druge koji odbijaju da priznaju naše žrtve. Mi samo čekamo da ceo svet oda priznanje svim našim žrtvama pa ćemo onda i mi njihovim. Jer nas se u protivnom niko neće ni setiti, osim možda Rusija kad veto dođe na naplatu.

Osim toga, videli smo šta se desi kad odajemo poštu tuđim žrtvama. Kamenuju nam premijera. I to ne tamo neki izgrednici (”budale!” kako reče premijer citirajući Zorana Kesića) nego pravi pravcati atentatori. Takoreći Gavrili Principi samo u obrnutom smeru. Tako su bar zaključili naši mediji, analitičari i političari, isti oni koji su u tekstovima i emisijama osudili ombudsmana za ubistvo (usput, šta bi sa raspisanom nagradom za dokaze?). Oni su i sada autokefalno otkrili da su kamenice zapravo teledirigovani dronovi (ili se kaže teleprontovani vazduplohovi?) organizovane međudržavne zavere. Jer tako nešto sigurno ne mogu da urade pojedini pripadnici nekog naroda. Pa nisu oni Srbi pa da budu samo pojedinci koji su izvršili tamo neki zločin koji nema nikakve veze sa državom i njenim političarima!?

Srećom, u ovim medijima nema ni trunke ratnohuškačkog novinarstva (a naročito novinarstva) niti podstrekivanja da i ovaj atentat izazove neki, makar lokalni, ali po njih materijalno berićetni rat ili bar vanredno stanje. Naprotiv, oni ne propuštaju da pohvale premijerovu miroljubivu reakciju i njegovu ”i dalje ispruženu ruku”. (Kao da je mogao i nešto drugo da uradi, da zapodene rat, samo da je hteo, ali eto neće?!) E, to je ”totalna demokratija”, što reče ministar policije zabranjujući sve skupove 11. jula u Beogradu.

(Peščanik)