NADEŽDA MILENKOVIĆ: Ljubić, zanos, patos

06 Sep 2013

Kako je izveštavanje javnosti o svom emotivnom stanju postalo novi politički manir?

”Došao sam da vam kažem da se ja vas ne plašim.”

”To je zato što vi mene mrzite.”

”Svima je jasno da ga volite. I on zna da ga volite.”

Ne, ovo nije dijalog preuzet iz nekog ljubavnog romana. Ovo je samo nasumični izbor od stotina sličnih rečenica koje su u dva dana predstavljanja rekonstruisane vlade izgovorene u parlamentu.

Kako je izveštavanje javnosti o svom emotivnom stanju postalo novi politički manir? Kada je uključivanje kamera postalo poziv da političar legne na kauč psihijatra i podeli sa grupom kako se oseća? Ovo je bolno, ono bi me jako razočaralo, ovaj to radi jer me mrzi… Otkud to da u ovom našem debelom patrijarhatu koji dečacima brani da pokazuju osećanja (da ne budu pekmezi i seka-perse) neki političar deli svoje emotivne sadržaje sa nama?

Dobro, stvaranje slike o političaru sa ljudskim likom nije naša izmišljotina. Celo čovečanstvo je svaki put obaveštavano da američki predsednik ima psa (najčešće i mačku). Obama se javno udvara svojoj ženi. Putin vozi motor, avion, podmornicu, leti sa ždralovima, jaše konje… (jašu i naši, ali – krizu, kako se sami hvale). Razlika je ipak u tome što se ljudski lik lidera Amerike i (nad)ljudski lik lidera Rusije grade kroz njihove vannastavne aktivnosti. Kada je reč o poslu koji obavljaju, oni ne poturaju javnosti pod nos svoj emotivni život. Uostalom, kao što ni od lekara, automehaničara, knjigovođe ne očekujemo da sa nama dele emocije nego znanje i sposobnost. Zamislite da odete kod zubara, a on vam priča koliko mu teško pada što ga ljudi izbegavaju, što je konkurencija nelojalna i što pacijenti kukaju kad ih boli!?

Pa otkud onda taj manir da političar pred narodom otvara dušu kad govori o svom poslu? Da bismo poverovali kako u ovom bezdušnom svetu našu politiku vode duševni ljudi? Pa lakše bi nas ubedili da smo mi duševni bolesnici nego da su oni duševni ljudi.

U životu, kao i u umetnosti, pa kao i u politici, kad emocija nije autentična, ona je – patetična. Srećom, ima mnogo ljudi koji i to vole inače petparački ljubići ne bi postajali bestseleri niti bi telenovele bile najgledanije.
(Peščanik)

Podelite ovu stranicu!