NADEŽDA MILENKOVIĆ: Igrarija prestola

05 Jun 2013

U zemlji pretendenata lako može da vam promakne i pretendent na samu zemlju

Taman kad je haški Tribunal počeo da donosi presude po kojima naša država nije učestvovala u stvaranju masovnih grobnica, mi smo odlučili da to još jednom uradimo. Ovoga puta javno, pred televizijskim kamerama. Doduše, nije bilo autobusa, transport smo obavili avionom, uniforme učesnika zamenili smo narodnom nošnjom, a najviši državni funkcioneri nisu ostali u tajnosti već je njihovo prisustvo bilo javno, ali stvar je ista. Samo što smo premeštanje posmrtnih ostataka, koje se u spisima Tribunala zove ”sekundarna grobnica”, ovog puta zvanično nazvali ”ispravljanjem istorijske nepravde”. Čime smo uneli dodatnu konfuziju u naše čuveno Sveto trojstvo ”ko smo – šta smo – dokle smo”. Kao da nam već nije dovoljno što cele godine o državnom (dakle našem) trošku slavimo rođendan jednog rimskog (i slovima: rimskog cara koji je slučajno rođen na ovoj teritoriji) i kao da nije dovoljno što svaki značajan datum prevodimo sa zvaničnog na crkveni kalendar (Ustav, izbori, početak pregovora sa EU… Mitrovdan, Đurđevdan, Vidovdan), nego moramo i da u republiku zvanično uvodimo monarhiju.

Sahrana posmrtnih ostataka bivše kraljevske familije, koja je mogla da bude privatna stvar jedne porodice umesto što je postala zvanična stvar jedne države, osim što nam je omogućila da na delu vidimo kako bi se Aleksandar Karađorđević ponašao kad bi imao stvarnu vlast (na Ravnoj gori se na neposlušne podanike samo brecao i ljutito zahtevao poštovanje, a sada im je čak i pretio uzdignutom pesnicom), otvara i pitanje: kako je moguće da budemo jedina republika koja ima svog zvaničnog (i našim parama plaćanog) prestolonaslednika?

I šta ta titula uopšte znači u našem slučaju? Ako se složimo, a moraćemo pošto nemate uticaj na ovaj tekst, da ne postoji presto koji bi nasledio, onda nije podobna ni titula koja mu se takođe pripisuje kao faktički ispravnija – pretendent na presto, tako da bi najispravnije bilo nazivati ga zapravo – pretendentom na monarhiju. A ako je on pretendant na monarhiju, zašto ga uvažava (i još jednom: našim parama plaća) država čije državno uređenje taj čovek želi da promeni? A naročito – zašto ga uvažava predsednik republike kojeg on želi da svrgne i to ne na demokratskim izborima? Prevedeno na ovde tako omiljeni ”domaćinski” jezik, to bi bilo kao da sretno oženjeni domaćin stavlja u čelo stola i gosti nekoga ko se zvanično deklarisao kao pretendent na njegovu ženu!?

Ali, u zemlji pretendenata lako može da vam promakne i pretendent na samu zemlju. Jer, ovde crkva pretenduje na svetovnu vlast, vlast pretenduje na apsolutnu vlast, političari pretenduju na estradu, estrada na politiku, kultura pretenduje na patriotizam, patriote na šovinizam… Samo mi, sluđeni stanovnici te zemlje, pretendujemo na normalan život. Sa izgledima za uspeh manjim nego što ih ima pretendent na monarhiju.

(Peščanik)

Podelite ovu stranicu!