NADEŽDA MILENKOVIĆ: Čizma glavu čuva, osim kad je kvari

15 Jan 2015

Kad utvrdimo da među žrtvama nema naših, kao što ih nije bilo u pariskom masakru, prelazimo na sledeće bitno pitanje. Da smo mi oni, odnosno da su oni mi – da li bi njima bilo žao nas?

Kao i obično, kad neka nesreća potrese svet, kod nas se pokrenu neka važna pitanja. Prvo od njih je naravno: ima l’ mene tu? Odgovor je: pa, moglo bi da bude. Ako se potrudiš pa se ugradiš. I uglavnom se i potrudimo.

Kad padne avion, udari cunami, razori zemljotres ili počne sukob, prvo što nam se saopšti (naročito ako se to desilo u nama omiljenoj turističkoj destinaciji) jeste – da li je bilo naših državljana? Da li ih je moglo biti? Da li je makar neka poznata ličnost planirala da bude (ne da bude žrtva nego samo da bude na toj destinaciji)? Ako ništa drugo, da li je bar neka poznata ličnost sanjala da je mogla da bude? (Aman, ljudi, sarađujte malo, pa mora da je neko nekada pomislio da bi možda mogao da ode na to mesto. Niko poznat? Niko iole poznat? Pih, bre.)

Kao da nesreća koja nije obuhvatila nekog našeg – nije tako velika nesreća. Kao da empatiju možemo da osetimo samo sa nekim našim. I kao da je strašno samo ako je i neko naš poginuo, pa makar to bio neko koga nikada nismo, niti bismo upoznali. Ma i neko ko je možda okoreli narko diler ili kriminalac druge sorte.

A kad utvrdimo da među žrtvama nema naših, kao što ih nije bilo u pariskom masakru, prelazimo na sledeće bitno pitanje. Da smo mi oni (pu, pu, daleko bilo da smo mi oni!), odnosno da su oni mi – da li bi njima bilo žao nas? A da li bi onima kojima je danas žao njih bilo isto tako žao nas? Pitanje je, naravno, retoričko jer unapred znamo odgovor. Kad smo mi onomad poginuli, tim istim ljudima nije bilo žao nas!

Dobro, možda ne baš tim istim ljudima i možda im je i bilo žao, ali zašto taj ”svet” nije protestovao makar zbog poginulih u bombardovanju RTS-a ili zbog atentata na Ćuruviju? Jeste da je njih praktično ubila naša država, a ne tamo neki teroristi, i jeste da zbog njihove pogibije ni mi nismo protestovali, ali to nije tema.

Kao što nije tema da su tadašnji ”državni vrh” činili i naši današnji predstavnici na maršu solidarnosti u Parizu. (Kojem su prisustvovali svi premijeri država Evropske unije, ali ne i naš, koji ih je pre dva dana sve đuture optužio da finansiraju rušenje naše Vlade.)

Kao što nije tema ni činjenica da bi ovo neprekidno pujdanje na novinare koji ne objavljuju hvalospeve vrlo lako moglo da podstakne neke domaće fundamentaliste na neki domaći masakr – jer neka kritika vređa njihovo religiozno verovanje u vođu. Pa zaboga, kod nas čak i u jednoj miroljubivoj Slagalici učesnici čestitaju ”protivniku”, a ne ”takmičaru” (ako već nisu upamtili ime koje voditeljka izgovori barem pedeset puta u emisiji). Možete onda zamisliti kakav odnos do ”protivnika” imaju oni ne tako miroljubivi takmičari u dodvoravanju vlasti.

Sa druge strane, koliko je loše po naše društvo što ništa od ovoga nije tema posle pariskog krvoprolića, još lošije će biti ako nešto drugo – postane tema. Pa započnemo priču o tome kako je je cenzura (i posledična autocenzura) zapravo za naše dobro. Jer nam čuva glavu. Kao i svaka čizma.

(Peščanik)

Podelite ovu stranicu!