Nacionalni saveti i mediji

16 Aug 2011

Logika „partitokrata“ ne samo da dovodi u pitanje ideju o postojanju manjinskih medija čiji su osnivači nacionalni saveti, nego duboko kompromituje ideju postojanja takvih tela manjinske autonomije

Slu?aj smene ?abe Presburgera, glavnog urednika „Ma?ar soa“ (Magyar Szo), jedinog dnevnog lista na ma?arskom jeziku u Srbiji, u junu ove godine, samo je na najogoljeniji na?in pokazao da pored svih pritisaka kojima su mediji u Srbiji izloženi postoji još jedan, ?ije su žrtve mediji na jezicima nacionalnih manjina.

Re? je o pritisku (pojedinih?) nacionalnih saveta manjinskih nacionalnih zajednica na ure?iva?ke politike „njihovih“ medija. Odnosno, na medije ?iji su osniva?i upravo ta najviša tela manjinskih autonomija u Srbiji. Nacionalni saveti su, pokazala je praksa barem u pojedinim slu?ajevima, svoju ulogu osniva?a medija pobrkali sa pojmom vlasništva nad medijima.

Podse?anja radi, Skupština Vojvodine donela je još 2004. godine odluku o prenosu osniva?kih prava nad medijima kojima je ona bila osniva? na manjinske nacionalne savete. Ta odluka Skupštine Vojvodine, iako je u praksi pokazala mnogobrojne manjkavosti, „zakucana“ je 2009. godine u državni Zakon o nacionalnim savetima manjina. Re? je o istom onom zakonu koji je onoliko hvaljen ne samo od strane doma?ih donosioca odluka¸ve? i od strane pojedinih me?unarodnih organizacija i politi?ara. Uzaludna su bila upozorenja doma?ih i stranih strukovnih udruženja da su zakonom definisana samo prava nacionalnih saveta nad medijima ali ne i obaveze.

Ako se može na?i išta dobro u jednom bahatom potezu Nacionalnog saveta Ma?ara, onda je to upravo ta ogoljena bahatost, koja ?e u krajnjoj instanci možda najviše koštati upravo one koji su se bahatili. Ni bruka koja je pukla u javnosti pre te „istorijske“ sednice na kojoj je smenjen Presburger nije ih mogla zaustaviti u nameri da ga smene uz apsurdne argumente. Uz argumente iz kojih je zapravo „vrištala“ jedna jedina poruka: Presburger nije dobro ure?ivao list jer u njemu nije bilo dovoljno Saveza vojvo?anskih Ma?ara (SVM).

Ali, ne budimo naivni: i da nije u pitanju SVM, bila bi tu ve? neka druga politi?ka partija koja bi u tom trenutku imala ve?inu u Nacionalnom savetu Ma?ara. Setimo se, uostalom, koliko je Demokratska stranka bila „zapela“ da osvoji što je mogu?e više nacionalnih saveta manjina. Drugim re?ima, model partitokratske države, u kojima su politi?ke stranke u Srbiji doslovno postale vlasnici života i smrti svojih podanika, jednostavno se preslikao i u manjinske nacionalne savete. Osvojiti vlast na svakom nivou, osvojiti plen i novac ma koliko oni bili sitni – to je sveta dužnost u našem prepoliti?kom društvu sitnih i krupnih feudalaca.

Slu?aj lista Ma?ar so, naravno, nije jedini takav slu?aj kada su nacionalni saveti kao osniva?i medija u pitanju. On samo najviše štr?i i upozorava da medije pritiska još jedna teška šapa. To je šapa ?ija je logika jednostavna i prizemna: nacionalni saveti manjina su najviša tela manjinske autonomije, a kad je nešto na taj na?in „autonomno“, onda to zna?i da u svom malom getu možemo da radimo štogod nam padne na pamet i da za to ne snosimo nikakve posledice.

U mnogim drugim medijima na manjinskim jezicima, kao uostalom i u mnogim na ve?inskom, ?injenica da u javnost ne dopiru otpori mešanju u ure?iva?ku politiku, ne zna?i da toga nema. Možda je situacija još i gora, možda su novinari i urednici, višestruko ucenjeni, zadovoljni „državnim poslom“, pristali na ulogu „državnog službenika“, a ne novinara. „Manjinski“ novinari su u još goroj situaciji nego „ve?inski“, jer je mogu?nost da prona?u posao u drugoj ku?i veoma mala, ukoliko se zamere poslodavcu.

Sve u svemu, logika „partitokrata“ ne samo da dovodi u pitanje ideju o postojanju manjinskih medija ?iji su osniva?i nacionalni saveti, nego duboko kompromituje ideju postojanja takvih tela manjinske autonomije. Jer tim telima izgleda ponekad nije u interesu da ostvaruju prava manjina na informisanje, kulturu, obrazovanje i službenu upotrebu jezika i pisma, ve? im je stalo da nastave sa (auto)getoiziranjem nacionalnih manjina, na radost nacionalista iz redova etni?ke ve?ine.

„Slu?aj Ma?ar so“ je otvorio rupu u tom monolitnom svetu politi?kog nagodbenjaštva. Kroz tu rupu sada valja zapodenuti diskusiju o budu?nosti manjinskih medija ?iji su osniva?i nacionalni saveti. Valja organizovati javne rasprave ?iji ?e kona?ni cilj biti da se izmeni Zakon o nacionalnim savetima i da se njime definišu i obaveze tih tela manjinskih autonomija spram medija, a ne samo neograni?ena prava. Tu raspravu bez odlaganja treba pokrenuti dok iš?ekujemo medijsku strategiju, jer bez dodatnog pritiska od strane novinarskih udruženja i asocijacija nema sumnje da ?e se pritisci na medije na jezicima manjina nastaviti. I da ?e nacionalni saveti pokušati da „maznu“ osniva?ka prava nad još ponekim manjinskim medijem, naro?ito u iš?ekivanju opštih izbora u Srbiji.

Rasprava o ulozi nacionalnih saveta manjina u sferi medija mogla bi podstaknuti i raspravu o ulozi nacionalnih saveta uopšte. Na primer, da li su oni državne ili paradržavne institucije? Da li su možda nevladine organizacije? Na koji se na?in finansiraju? Da li takav na?in finansiranja podrazumeva da je država zapravo samo na zaobilazan na?in ostala vlasnik nad delom medija? Ta rasprava je potrebna ne da bismo dovodili u pitanje potrebu za postojanjem manjinskih autonomija, ve? da bismo zaista dobili tela koja ?e se iskreno starati o pravima manjina u oblastima informisanja, obrazovanja, kulture i službene upotrebe jezika i pisma.

Mnogi nacionalni saveti do sada nisu pokazali bilo kakav sluh za kritike koje su im upu?ivane i uglavnom su kritike na svoj rad poistove?ivali sa napadom na nacionalnu zajednicu koju reprezentuju. Ta?no je. me?utim, da ni pojedini medijski stru?njaci koji se bave odnosom nacionalnih saveta i medija, zagledani u svoj pupak, ne pokazuju senzibilitet za specifi?an položaj manjina u Srbiji i Vojvodini i njihovih medija.

Dinko Gruhonji?
(MC Newsletter)

Podelite ovu stranicu!