Mržnja, ćutanje, nasilje i kafkijanske institucije

12 Dec 2015

Priča o Dragoslavi Barzut, žrtvi nasilja i diskriminacije, onoj koja se ne predaje

Dragoslava Barzut, nagrađivana književnica, lezbejska aktivistkinja, profesorka književnosti, blogerka, sportistkinja, sedela je te večeri 26. septembra sa tri drugarice u beogradskoj kafani – sudbonosnog imena SFRJ. Izlazak četiri devojke proticao je očekivano i obično, u prijatnoj atmosferi, a onda su došli oni i zaurlali „lezbejke!“ Kao u filmskoj sekvenci, život se za njih četiri promenio u nekoliko sekundi. Huligani su napali, pretukli, pa nestali. U kafani je postojao video-nadzor, ali snimka nema; u kafani je te večeri bilo posetilaca, ali svedoka nema. Konobarica je sklonila napadnute devojke u nusprostorije. Od prisutnih, niko nije ni pokušao da ih zaštiti kad su se pojavile siledžije.

Labris je potom izdao saopštenje o napadu na aktivistkinje; Srpsko književno društvo organizovalo je tribinu „Između kulture ćutnje i društva nasilja“. Poverenica za ravnopravnost Brankica Janković oglasila se saopštenjem odmah posle napada. Tamo gde mesta za ljude ima sve manje, a za nasillje sve više, Dragoslava Barzut mogla je da se povuče u ilegalu, ode u inostranstvo ili potone u ličnu tugu – to u principu ljudi čine kad ih ovde zadesi nepravda i zlo. Naprotiv, ona putuje, piše, vodi radionice, gostuje na seminarima i književnim kolonijama, u Srbiji i inostranstvu.

Kako je počeo put aktivistkinje?

Dragoslava Barzut: Kada govorimo o lezbejskom i feminističkom aktivizmu, oni su posledica moje želje za celovitošću, potrebe da obuhvatim i da se pozabavim svim delovima sebe. Ušla sam u Labris iz duboko ličnih, gotovo intimnih razloga, iz očajničke potrebe da spoznam i prihvatim sebe, iz želje za učenjem, saznavanjem. Ušla sam u aktivizam jer sam bila slaba. Slabost se ogledala u bespomoćnosti da se suprotstavim partrijarhalnim obrascima, tamo gde je bilo najvažnije i najteže: u meni. Nisam imala argumente i bila sam slaba, imala sam samo svoje emocije. Dovoljno, možda. Ali meni nije bilo dovoljno, želela sam da se suprotstavim tim centrima moći, da ih srušim, najpre u sebi, zato aktivizam počinje u nama samima. Za mene je aktivizam, na početku, bio mesto dekonstrukcije moje kratkovidosti, mesto koje je moglo da suzi tu distancu između saznanja i emocija, da je niveliše u razumevanje. „Razumevanje nam omogućava da znanje primenimo u praksi, a to je neophodno, to je pregnuće, to je akcija.“ (Odri Lord) Nisam sebe htela da vidim kao lezbejku koja se stidi svog seksualnog identiteta, kao lezbejku koja ne sme da izgovori, označi i opredmeti tu reč, kao lezbejku koja će da govori u muškom rodu dok govori o svojoj partnerki, koja će da se pomiri sa tim da odlazi u kuću roditelja na slavu, i prećutkuje sebe. Želela sam to ćutanje da pretočim u akciju. Zato aktivizam.

dragoslava 2

Dragoslava Barzut: Pokušavam da traumatično iskustvo transformišem u konstruktivan rad

Šta Vas je u Vašem angažmanu književnice i aktivistkinje najviše hrabrilo?

Dragoslava Barzut: Umetnost je odličan poligon za vežbanje hrabrosti. Tek kada sam počela da pišem, stigla sam u tu poziciju sa koje je moguće (pro)govoriti. Umetnost, odnosno u ovom slučaju književnost, za mene je bila mesto gde počinjem ja. Književnost mi je bila alat za čitanje emotivnih mapa. Književnost je bila mesto gde sam se čeličila da govorim. Pisanjem je počela moja društvena odgovornost, shvativši da neko ko piše mora da bude odgovoran prema onome šta piše i kome piše. Birala sam da pišem o stvarima koje su me dodirivale, provocirale. Pisala sam o ljudima s margine jer umetnost vidim kao transformisanje margine u odnosu na centar. Najbolje se ljudi prepoznaju, povežu i identifikuju kroz uspelu umetničku formu. Hrabrio me je taj prostor koji sam prepoznala u književnosti. Književnost je bila i jeste moje sigurno mesto. I kad mi je bilo najteže, u njoj sam nalazila razumevanje, da treba da budem solidarnija, odlučnija i hrabrija.

Kakve promene je u Vaš život unelo preživljeno nasilje? Da li je izmenilo Vaš svakidašnji ritual, način kretanja kroz grad, obične poslove koje redovno obavljate?

D. Barzut: Prestala sam da odlazim u kancelariju, radim od kuće (što i nije loše). Počela sam da dobijam napade panike kada sam u gradskom prevozu. Kada padne noć, zatičem sebe zabrinutu, anksioznu. Ličim sebi na Betwoman, preko dana se borim a noću se povlačim do neprepoznavanja. Sve što sada pokušavam je da traumatično iskustvo transformišem u konstruktivan rad.

Kako se ponašalo Vaše okruženje kad ste izašli u javnost posle napada? Da li Vas je neko na koga ste računali možda razočarao? S koje strane je stigla podrška?

D. Barzut: U prethodnih mesec i po dana, desilo se pregršt stvari koje su mi promenile život. Loše stvari dolaze u buketu. Međutim, biram da sagledam pozitivne strane. Dobila sam na jedan izvestan način, slobodu, a izgubila zone sigurnosti koje su me, sigurna sam, ušuškavale i gurale u mirenje i stagnaciju. Ti udarci su me trgli. Sada shvatam da žena koja je pretrela nasilje ne može da bude ona ista. Ja imam tu (ne)sreću da nasilje koje sam doživela sagledavam u široj slici. Odluka da o nasilju ne ćutim je za mene bila najvažnija. Želela sam da muk, to ćutanje koja odzvanja, pretvorim u akciju. I mislim da sam u tome uspela. Odluka da ne ćutim učvrstila je moju volju da menjam stvarnost, učinila me je spremnom za promenu, bolnu, a neophodnu. Fizički napad na nekoga ko je drugačiji po bilo kom osnovu može da bude u Srbiji samo posledica zakrivljenog tradicionalnog obrasca vaspitanja i sistema vrednosti. U tom smislu svaka drugačijost sagledava se kao pretnja koja pretenduje da uništi vitalnost takvog rigidnog sistema i reagovano je u skladu s tim – nasiljem. Ono što smo sa uznemirenošću iskusile – to je možda samo tiho širenje toga čudovišnog nasilja koje je oduvek uvučeno u izvorište najnevinijeg iskustva prijateljstva ili pravde.

Podrška je izostala na onim ključnim mestima, od ljudi koji su mi bili najbliži, iz straha ili kojeg god drugog razloga. Stigla je s mesta gde sam je najmanje očekivala, od nekih drugih ljudi koji postaju prvi, od kojih to nisam očekivala ni tražila, bili su tu, shvatajući da se to tiče i njih. Ovim napadom neki putevi su prekinuti, a otvorili su se neki novi, kroz koje koračam s nekim drugim ljudima. Postojimo mi koji smo na istom putu i ovakve stvari učine to da prepoznamo jedni druge.

dragoslava 1

Dragoslava Barzut: Kao da više niko ne veruje da je moguće neko bolje sutra

Četvoronožna telohraniteljka

U život Dragoslave Barzut pre nekoliko godina ušlo je štene nazvano Marla, pronađeno kod kontejnera, kasnije opisano u mnogim njenim tekstovima. Marla je u međuvremenu od bespomoćne životinjice postala velika i snažna, a s obzirom da je život započela kao BUP – beogradski ulični pas, ima itekakvu sposobnost snalaženja i preživljavanja. Od nedavno – od napada – postala je nezvanična Dragoslavina telohraniteljka.
– Marla je danas za mene neko ko me podseća na važnost svakodnevne životne rutine i discipline. Naučila sam od nje da je važno ujutru ustati, izaći napolje, vratiti se, jesti, pa tek onda sesti za laptop i raditi. Naučila sam da je ta dnevna higijena preduslov energije i volje, koje su često presudne u borbama koje vodimo. Marla me je disciplinovala ili se bar svojski trudi. Po prirodi sam lenja osoba i samo u onim graničnim momentima ulažem natprosečnu energiju. Ono što sam naučila od Marle je da tu energiju treba da ulažem u kontinuitetu, svakog dana. Pored toga, Marla je, uz književnost, postala moje mesto sigurnosti i negde je zamenila, sublimisala moj odnos sa bazičnom porodicom. Mi smo porodica sa jedinstvenom dinamikom. Uz Marlu, imam hrabrosti da idem Beogradom – kaže Dragoslava.

Šta nameravate i planirate? Odlazite u inostranstvo ili “ostajete ovdje”?

D. Barzut: Ostajem ovde. Nakon fizičkog napada na mene i pretnji koje su usledile ubrzo nakon napada, „ostvarili su se uslovi“ za azil. Azil za mene nije opcija. To bi bio još jedan kompromis ka polovičnosti. Ne ostajem ovde zato što je Srbija idealno mesto u kome neko treba da živi, ali duboko verujem da ovo mesto, ukoliko se ne ode, može jednog dana to da bude. Moja borba je ovde.

Film Ljubav je zakon

Dragoslava Barzut je jedna od scenaristkinja dokumentarnog filma “Ljubav je zakon”, koji je nedavno emitovan na Radio-televiziji Vojvodine. Film govori o istorijatu lezbejskog pokreta i 20 godina aktivizma i borbe protiv progona, tradicionalističkog i nacionalističkog pogleda na seksualna prava u Srbiji.

Kakvo je vaše iskustvo sa institucijama u Srbiji?

D. Barzut: Kafkijansko. Živimo u državi čija policija mesecima ne može da pronađe napadače. Živimo u državi čije tužilaštvo nije dovoljno senzibilisano da prepozna zločin iz mržnje, iako je već dugo zakonski prepoznat. Živimo u državi koja sve te probleme ignoriše, stavlja pod tepih i primorava te da ćutiš. Ceo sistem je napravljen tako da je, da bi se spasilo, najbolje odustati. Ali I to je isto borba. Institucije moraju da se menjaju, zakoni moraju da se primenjuju, a za to smo odgovorni svi mi. Svojim pristajanjem na nedelanje postajemo saučesnici ove stvarnosti koju posle svi kritikujemo. Institucije, kao i građani/ke, ne preuzimaju odgovornost i ponašaju se krajnje kukavički. Kao jedan od najvećih problema LGBT pokreta i rada institucija vidim nedostatak hrabrosti i volje za promenom. Kao da više niko ne veruje da je moguće neko bolje sutra.

Nisu svi prijavili

Lj., 45 godina, selo kod Kikinde:
Kad su me prvi put napali, bilo je to 2003. godine, u instituciji sistema, došla sam da platim nešto. Mladi službenik, zvali smo ga “četnik početnik”, proderao se na mene “marš napolje, gade nenormalni” I izgurao me iz sale u kojoj sam čekala red,udarajući me usput. Prestravila sam se i propala u zemlju, tu je bilo mnogo ljudi, samo sam rekla – “pa zašto si takav”. Posle me je njegova šefica uvela nazad, izvinjavala mi se, molila do neba da ne prijavim “incident”. I nisam prijavila. Nisam prijavila nijedan udarac koji sam u životu primila zbog mog života lezbejke, kratke kose, “muške” košulje i moje životne partnerke. Zašto? Ha, zašto.

Dragoslavu u postupku pred sudom zastupa YUCOM, a kad se postupak završi, biće prilike da se kafkijansko iskustvo ponovo razmatra.

Gordana Perunović Fijat (Autonomija)

grb_vojvodinaTekst “Mržnja, ćutanje, nasilje i kafkijanske institucije” nastao je u okviru projekta “Antidiskriminaciono novinarstvo”, koji je realizovan uz podršku Pokrajinskog sekretarijata za kulturu i javno informisanje. Za sadržaj priloga odgovornost isključivo snosi Nezavisno društvo novinara Vojvodine i redakcija “Autonomije”. Stavovi koji su u tekstu ne odražavaju nužno stavove Pokrajinskog sekretarijata.

Podelite ovu stranicu!