Može li se Srbiji dogoditi Bepe Grilo?

17 Mar 2013

Ima li pravog odgovora na užegli politički meni? Nažalost, kod nas bolje prolaze tragičari od komedijaša...

Političari su lopovi! Politika je kurva! Država pljačka građane! Stranke su mafije! Svi su potplaćeni! Novinari su se prodali! Korupcija je jedini način da se uspe! Društveni poredak radi protiv naroda a u korist nekoliko pojedinaca! Levi i desni samo su prividno suprotstavljeni, dok ispod stola rade zajedno! Mali običan čovek je potpuno nemoćan i zato se mora udružiti s drugim malim i nemoćnim i srušiti ovaj odvratni poredak…

Za ove oštre, ali svima jasne poruke komičara Đuzepea Grila, poznatijeg kao Bepe, predvodnika Pokreta pet zvezda, glasalo je na proteklim parlamentarnim izborima u Italiji čak 8,7 miliona ljudi! Onih koji su tokom ekonomske krize izgubili posao ili ga nikada nisu ni našli, kojima je prekipela domaća politička scena, obeležena besramnom korupcijom i klijentelizmom, onih koji su izgubili poverenje u državu i njenu administraciju, u političke stranke i sindikate… Zvuči poznato?

Po rečima političkog analitičara Dejana Vuka Stankovića, uspeh Bepea Grila nije slučajan. Više je faktora za to „zaslužno”, pojašnjava sagovornik „Dnevnika”, ističući tri najvažnija: duboka i teško otklonjiva ekonomska kriza; zatim zasićenost, pa onda i bes građana na političku klasu, na njene privilegije i neodgovornost; i, najzad, uspeh u političkoj komunikaciji savremenim informacionim tehnologijima.

– Posebno je bitno istaći da je Bepe Grilo uspeo da frustraciju građanstva ukupnim socijalno-ekonomskim i političkim okolnostima pretvori u bunt i protestno glasanje. Naprosto, građani nisu iz nezadovoljstva upali u rezignaciju i političku pasivnost, već su, naprotiv, glasajući za Grila, glasali za nekonvencionalnog (anti)političara koji može biti generator ozbiljnih promena. A s obzirom na to da i ovde važi pravilo da “ništa ne uspeva kao uspeh”, ako Grilo zaista nešto učini i pokrene, onda će to biti ohrabrenje i za druge aktere takvog ili sličnog političkog profila – navodi Dejan Vuk Stanković.

Bepe Grilo se, inače, uopšte ne stidi svog komičarskog bekgraunda. Naprotiv, on priznaje da je svoj javni nastup, razne ludorije, pa i seksualno vulgaran rečnik u političkom obraćanju, smislio po uzoru na dvorske lude s dvorova renesansnih vladara. No, bez obzira na to, bez obzira i na neke njegove ideje sumnjivog potencijala, poput one o mogućem povratku lire, o lideru Pokreta pet zvezda pozitivno govori čak i D@im O’Nil, vodeći ekonomista „Goldman Saksa”, koji u Grilu sluti „vetrove promene”…

– Savremeni trenutak političkog života tiče se pitanja: kako izađi izvan institucionalnih okvira politike? – ukazuje novosadski filozof prof. dr Dragan Prole. – To pitanje se nameće usled potrebe da se visoka politika vrati svome poreklu: čovekovoj potrebi za zajedničkim osmišljavanjem života. Konkretno ostvarivanje te potrebe danas iziskuje alternativno rešenje za nedodirljivu poziciju političkih organizacija sa izgrađenom hijerarhijom, logistikom, infrastrukturom, višemilionskim bud`etom… Ipak, Bepe Grilo ili piratska partija predstavljaju pre simptome pobune protiv establišmenta nego što su u stanju da zadovolje potrebe koje su u pozadini te pobune. I budući da neku nezadovoljenu potrebu ne prestajemo da osećamo jer nas, štaviše, ona sve jače pritiska, možemo očekivati radikalizaciju borbe protiv savremenog političkog feudalizma. No, na horizontu se možda ukaže i novo rešenje, neki vid zajedništva i udruživanja o kojem, za sada, ništa ne slutimo. Zbog toga se ne treba plašiti sve razvijenije svesti o krizi političkog, jer mimo nje gotovo da i nema svedočanstava o stvarnim moćima ljudske slobode.

Verovatno su upravo stoga uz Pokret pet zvezda stali i najveći italijanski intelektualci. Čuveni dramatičar Dario Fo rekao je da nikoga ne treba da čudi što je jedan „klovn”, kako u pogrdnom smislu deo evropske štampe opisuje Grila, došao na ideju da se bavi politikom. „Šta nam je donela malograđanština koja uzdiže političko sivilo: naciju koja je dospela na dno, ljude koji gube svoje kuće, koji više ne znaju zarad čega treba da žive”, otvoreno govori Fo i poručuje da „samo dvorske lude, koje pomažu narodu u pokušaju da razume i izabere, mogu spasiti političku Evropu”. Mogu li, zaista? Da li je realno očekivati da Grilo i njegove pristalice – „grilini”, svojim populističkim, intuitivnim, amaterskim shvatanjem politike, razore postojeće učmale političke kaste?

– Bepe Grilo predstavlja tek najnoviji, ali ne i poslednji momenat u razvoju fenomena koji bismo mogli da nazovemo zasićenost velikom politikom – opisuje dr Prole. – Svuda se oseti drastičan rascep između osamostaljenih političkih elita koje prevashodno brinu o sebi, a tek indirektno i o onima koji su ih birali. Uostalom, u Evropi je najpre i počeo proces refeudalizacije, koji podrazumeva gotovo kastinsku distanciranost političara od praktično svih savremenih problema. Naše svakidašnje nevolje naprosto ih ne dotiču, jer su u svakom smislu zaštićeni od njih. Ne koriste javni prevoz, imaju svoje posebne lekare, jedu kvalitetniju hranu, imaju poseban tretman u svim sferama života, njihova deca idu u bolje škole, odlaze na odmor tamo gde drugi mogu samo da sanjaju…

Iako Bepea Grila često opisuju kao populistu, činjenica je da njegove rečenice nisu proizvod stranačkih marketinških gurua. Ključ je, zapravo, baš u tome da se ne bude deo organizovanog partijskog života, a da se ljudima govori ono što sami osećaju i misle – da se naglas daje potvrda njihovog vlastitog stava. „Recimo, ja ne govorim o transparentnosti partija. Govorim o njihovom raspuštanju. Želim da srušim italijanske partije i da ih zamene pošteni građani, koji rade svoj posao sa strašću. Nema novca i nema karijere u mom pokretu”, tvrdi Grilo…

– Populisti stanje u kojem se političari ponašaju upravo kao nekadašnji grofovi ne mogu da promene – konstatuje dr Prole. – Ali jasno je da svest o slobodi nije toliko zakržljala da se u 21. veku neće uraditi sve da se onemogući taj grofovski status, koji je stečen samo zahvaljujući blagovremenom učlanjenju ili dugogodišnjoj lojalnosti nekoj političkoj partiji. Zato smatram da nas, upravo zahvaljujući uspešnom projektu globalizacije, očekuje povratak „maloj politici“, koja pre svega znači zajedničku sudbinu, tj. mnogo ozbiljniju interakciju između birača i biranih.

Indikativno, Bepe Grilo je neprestano na tviteru i značajan broj njegovih glasača može stalno da „proverava” šta on i drugi „grilini” misle. S druge strane, kampanju je vodio tako što nije davao intervjue, niti je dozvoljavao oficijelnim italijanskim medijima da prate njegove stranačke skupove. Time je poručio i da „odbacuje celu aktuelnu političko-medijsku kastu, na koju narod ne može da utiče, a koja donosi odluke”.

– Bez obzira na to što za pojavu nekog nalik Bepeu Grilu postoje u Srbiji opšte političke i socijalno-ekonomske pretpostavke, ne treba smetnuti s uma da je politički život ovde prilično monopolozivan upravo od strane „večitih” političkih aktera, koji se smenjuju na vlasti i u opoziciji. A uz to treba dodati i činjenicu da internet i tviter kod nas, bar još uvek, nisu toliko bitan resurs u političkoj komunikaciji, kao što je to slučaj u Evropi ili SAD – ukazuje Dejan Vuk Stanković.

Tek, kako reče i naš sagovornik, ovde na vlasti i u opoziciji prepoznajemo ljude koje gledamo već dvadeset i kusur godina, u istim strankama ili nekim drugog imena, svejedno – ali uvek na položaju, uvek važne i bitne. A upravo je to ono protiv čega su se pobunili neki obični Italijani, poručivši da im je dosta svih tih tipova koji su od politike napravili itekako unosan biznis. Ako je za neku utehu, znaci nezadovoljstva političkom ponudom i kod nas su itekako prisutni, potvrdio nam je predsednik Transparentnosti Srbija dr Vladimir Goati:

– Na parlamentarnim izborima maja 2012. imali smo dalje smanjenje i inače relativno niske izborne participacije. Apsitinenata je bilo 42,3 posto, a tome još treba dodati i 4,3 procenta nevažećih listića: belih, preškrabanih, dopisivanih… To govori o, po demokratiju, veoma opasnom opadanju poverenja u političke stranke i parlamentarni život. Ako bi izbori bili relativno skoro, oni bi pokazali još veći stepen apatije i protesta. I taj trend će se, sve su prilike, kod nas samo nastaviti, jer ne verujem da se to nezadovoljstvo može kanalisati na sličan način kao u Italiji, da se ovde može pojaviti neki Grilo. Naprosto, bojim se da su za to šanse veoma male, osim ako se nešto baš dramatično ne promeni. Nažalost, kod nas bolje prolaze tragičari od komedijaša…

Profesor dr Dragan Prole, ipak, nije toliki pesimista. Po njemu, „pitanje političkog je pitanje saradnje, organizacije, dogovora”… Uostalom, „grilini” su regrutovane iz redova nezadovoljnih građana fluidnih političkih uverenja, nikada pre aktivnih, u rasponu od sanjara do žrtava krize, koji u aktuelnoj „političkoj klasi” ne vide zaštitnike, naprotiv. I stoga su odlučni da tu i takvu „elitu” spuste na zemlju šaljući u parlament potpune autsajdere, ali bez putera na glavi.

– Stotinu organizovanih ljudi je daleko efikasnije od hiljada neorganizovanih – objašnjava dr Prole. – Apstinencija nije organizacija, zanemarljiv je nivo solidarnosti koju je ona u stanju da pobudi. Zbog toga kod nas tek očekujem prve ozbiljne korake u nastojanjima da se umanji svemoć političkih partija. Mi ne možemo znati u kojoj meri će oni biti uspešni, ali nema sumnje: vreme artikulacije „male politike“ kod nas tek dolazi.

Miroslav Stajić (Dnevnik) 

Podelite ovu stranicu!