More – na Nebu dato…
A gledati tugu u dečijim očima je nešto najstrašnije. I biti nemoćan pred njihovim normalnim pitanjima i zahtevima. Zašto ti, tata nemaš – a onaj drugi ima? Kako objasniti detetu – da ti nisi onaj “pravi” – “odabrani” – kojeg je ta neka samozvana i samoproklamovana “elita” “primila u svoje okrilje i redove”; jer – nemaš njihov “pedigre” – i nisi od njihove “fele”
“Tata? Hoćemo ići ove godine negde na more?” Već odavno životno ubijen u pojam, sklanjam pogled sa šablonskih tekstova u lokalnim novinama; “Nećemo, sine…” “Ali, Tata, svi moji drugovi i drugarice idu negde. Mnogi idu u Grčku, a Marina ide čak u Italiju…” “Ne može se, sine…”, lice mi dobija jos jednu boru vise; “nemamo para…” “Ali, tata… makar da negde idemo; da ne budem opet ja, koji nigde nije išao – i po ko zna koji put…”. “Sine… ne moze se… sa ovim primanjima koje imamo – znaš i sam kako sastavljamo kraj s krajem…”, govorim prosto automatski – a ustvari sam nem. Nem od nemoći i zlehude sudbine, gledam dete koje odlazi pognutog pogleda. A teško je deci objasniti zašto roditelj nema.
Jer – kako to da ovaj i onaj imaju toliko – da se – i oblače po najskupljim radnjama i buticima; i letuju i zimuju; pare se uvek i odnegde stvore.
Teškog koraka odlazim do dečije sobe, gledajući kroz odškrinuta vrata moje dete koje je od muke i ponovljenog “ne” odgovora zaronilo glavu u nekakvu knjigu – a vidim da ne čita; već jednostavno utapa svoju tugu i depresiju u ta neka, njemu, bezlična slova.
Tiho se okrećem, neizgovorene reči – a i šta bih imao dodati ranije rečenom; pogled mi pada na portret mog pretka.
“E, moj pradeda…”, razmišljam, “…vidiš li ti sve ovo…”
“A dok si ti bio živ – i dok je bilo drugo vreme – bilo je svega”
Danas se sve to istopilo i nestalo u ovom prokletom balkanskom vrtlogu.
Svuda oko mene neki novi ljudi – bahatog izgleda i ponašanja; i ne samo što se razbacuju – ko zna, i na koji način stečenim bogatstvom i novcem – već i vladaju…
Gazduju nada mnom – a, eto – kako stvari stoje i idu – krenuli su i na moju čeljad…
Što je najgore, bar da oni nešto vrede – da su to ljudi od nekakvog znanja ili vrednoće – pa da čovek ne kaže.
Ali to sve nimand do nimanda; nit znaš ko je – ni odakle je – a o poreklu novca – ni ne pitaj.
Ima…
Šteko…
Kako?
Ne pitaj…
Merkam tako nekog meljova, kako izranja iz ganc-novog “Mercedesa”, pa sve mislim – ovaj će, bez obzira šta je sve radio tokom rata – možda i letovati u Hrvatskoj; i to u nekom eksluzivnom pansionu – gde ni boljestojeći Evropljani ne letuju; ali “On” mora da pokaže novostečeni “stalež”.
Meni, u isto vreme novine kažu da nam skoro neće vratiti otetu imovinu – a i ako – i kad vrate – biće simbolično – i u vidu tih nekih bezvrednih deonica – čiju će naplatu dočekati (verovatno) moj unuk…
Da bi ovaj, i njemu slični meljovi – koji su mu to sve dopustili – i kumovali – nastavili da uživaju u onom što su oteli.
I radi čega – i danas neko – plače, pati i obilazi groblja.
Kad ih već ima.
Jer, ovima – ni groblja nisu svetinja; i to izoru – pa naprave parkinge; ili ko zna šta već.
Danima žurim, ruku duboko zarivenih u džepove u reku koja teče; nešto što, bar za kratko, smiri i odagna misli.
Dok ne priđe neka gomila – od koje se povučem; poput psa lutalice; što dalje od ljudi.
Jer, retko sam šta dobrog doživeo od njih.
Od onih, gore pomenutih – posebno.
A ko je sve danas “uspešan” – bože me sačuvaj…
Sećam se mnogih njih – ta ni orah iz ruke da im uzmeš; onaj jedan švercer, onaj drugi – propalitet; onaj treći – neznamnija… Ta ni škole nemaju; da ne kažem da sriču dok čitaju – a potpis je takav – da ostane trajno urezan na površini stola.
Ali – takav mi je danas “gazda” – i takav mom detetu ne daje dostojnog detinjstva.
Takav mu uronjava pogled u očnu duplju; čini ga praznim i tužnim.
A gledati tugu u dečijim očima je nešto najstrašnije.
I biti nemoćan pred njihovim normalnim pitanjima i zahtevima.
Zašto ti, tata nemaš – a onaj drugi ima?
Kako objasniti detetu – da ti nisi onaj “pravi” – “odabrani” – kojeg je ta neka samozvana i samoproklamovana “elita” “primila u svoje okrilje i redove”; jer – nemaš njihov “pedigre” – i nisi od njihove “fele”.
A upravo ti je onaj pradeda sa slike najveća smetnja i prepreka – jer – sve što je imao i stekao – bilo je na pošten način; a takav njima ne odgovara.
Nije bio – ni hajduk – ni razbojnik; a, eto – nažalost – nije ni mene tako vaspitao – jer bih – umesto da ovde otvaram dušu – ‘ladio noge poput ministra Đelića – tamo negde – “gde cveta limun žut”.
I jeste – poput mnogih – požalim to svoje poštenje i čist obraz – gledajući Sodomu i Gomoru kojom sam svakodnevno okružen; jer, jebe se njima za Sudnji Dan – njihov svet nije Biblija. Njom samo mašu da zamlate neuke.
Svejedno – u svoj svojoj nemaštini – pokušavam da nađem i neki spokoj.
Jer – mozda se moje dete i neće brčkati po plavom Jadranu – ali bar znam da nikad neću startovati kola uz “Očenaš”; jer – visine do kojih segnu svi oni – kad-tad postanu surova Realnost.
Lazar Rotkvarac
(No Ratings Yet)
Loading ...
Posted by 
