More – na Nebu dato…

24 Jun 2010

A gledati tugu u dečijim očima je nešto najstrašnije. I biti nemoćan pred njihovim normalnim pitanjima i zahtevima. Zašto ti, tata nemaš – a onaj drugi ima? Kako objasniti detetu – da ti nisi onaj “pravi” – “odabrani” – kojeg je ta neka samozvana i samoproklamovana “elita” “primila u svoje okrilje i redove”; jer – nemaš njihov “pedigre” – i nisi od njihove “fele”

“Tata? Ho?emo i?i ove godine negde na more?” Ve? odavno životno ubijen u pojam, sklanjam pogled sa šablonskih tekstova u lokalnim novinama; “Ne?emo, sine…” “Ali, Tata, svi moji drugovi i drugarice idu negde. Mnogi idu u Gr?ku, a Marina ide ?ak u Italiju…” “Ne može se, sine…”, lice mi dobija jos jednu boru vise; “nemamo para…” “Ali, tata… makar da negde idemo; da ne budem opet ja, koji nigde nije išao – i po ko zna koji put…”. “Sine… ne moze se… sa ovim primanjima koje imamo – znaš i sam kako sastavljamo kraj s krajem…”, govorim prosto automatski – a ustvari sam nem. Nem od nemo?i i zlehude sudbine, gledam dete koje odlazi pognutog pogleda. A teško je deci objasniti zašto roditelj nema.
Jer – kako to da ovaj i onaj imaju toliko – da se – i obla?e po najskupljim radnjama i buticima; i letuju i zimuju; pare se uvek i odnegde stvore.
Teškog koraka odlazim do de?ije sobe, gledaju?i kroz odškrinuta vrata moje dete koje je od muke i ponovljenog “ne” odgovora zaronilo glavu u nekakvu knjigu – a vidim da ne ?ita; ve? jednostavno utapa svoju tugu i depresiju u ta neka, njemu, bezli?na slova.
Tiho se okre?em, neizgovorene re?i – a i šta bih imao dodati ranije re?enom; pogled mi pada na portret mog pretka.
“E, moj pradeda…”, razmišljam, “…vidiš li ti sve ovo…”
“A dok si ti bio živ – i dok je bilo drugo vreme – bilo je svega”
Danas se sve to istopilo i nestalo u ovom prokletom balkanskom vrtlogu.
Svuda oko mene neki novi ljudi – bahatog izgleda i ponašanja; i ne samo što se razbacuju – ko zna, i na koji na?in ste?enim bogatstvom i novcem – ve? i vladaju…
Gazduju nada mnom – a, eto – kako stvari stoje i idu – krenuli su i na moju ?eljad…
Što je najgore, bar da oni nešto vrede – da su to ljudi od nekakvog znanja ili vredno?e – pa da ?ovek ne kaže.
Ali to sve nimand do nimanda; nit znaš ko je – ni odakle je – a o poreklu novca – ni ne pitaj.
Ima…
Šteko…
Kako?
Ne pitaj…
Merkam tako nekog meljova, kako izranja iz ganc-novog “Mercedesa”, pa sve mislim – ovaj ?e, bez obzira šta je sve radio tokom rata – možda i letovati u Hrvatskoj; i to u nekom eksluzivnom pansionu – gde ni boljestoje?i Evropljani ne letuju; ali “On” mora da pokaže novoste?eni “stalež”.
Meni, u isto vreme novine kažu da nam skoro ne?e vratiti otetu imovinu – a i ako – i kad vrate – bi?e simboli?no – i u vidu tih nekih bezvrednih deonica – ?iju ?e naplatu do?ekati (verovatno) moj unuk…
Da bi ovaj, i njemu sli?ni meljovi – koji su mu to sve dopustili – i kumovali – nastavili da uživaju u onom što su oteli.
I radi ?ega – i danas neko – pla?e, pati i obilazi groblja.
Kad ih ve? ima.
Jer, ovima – ni groblja nisu svetinja; i to izoru – pa naprave parkinge; ili ko zna šta ve?.
Danima žurim, ruku duboko zarivenih u džepove u reku koja te?e; nešto što, bar za kratko, smiri i odagna misli.
Dok ne pri?e neka gomila – od koje se povu?em; poput psa lutalice; što dalje od ljudi.
Jer, retko sam šta dobrog doživeo od njih.
Od onih, gore pomenutih – posebno.
A ko je sve danas “uspešan” – bože me sa?uvaj…
Se?am se mnogih njih – ta ni orah iz ruke da im uzmeš; onaj jedan švercer, onaj drugi – propalitet; onaj tre?i – neznamnija… Ta ni škole nemaju; da ne kažem da sri?u dok ?itaju – a potpis je takav – da ostane trajno urezan na površini stola.
Ali – takav mi je danas “gazda” – i takav mom detetu ne daje dostojnog detinjstva.
Takav mu uronjava pogled u o?nu duplju; ?ini ga praznim i tužnim.
A gledati tugu u de?ijim o?ima je nešto najstrašnije.
I biti nemo?an pred njihovim normalnim pitanjima i zahtevima.
Zašto ti, tata nemaš – a onaj drugi ima?
Kako objasniti detetu – da ti nisi onaj “pravi” – “odabrani” – kojeg je ta neka samozvana i samoproklamovana “elita” “primila u svoje okrilje i redove”; jer – nemaš njihov “pedigre” – i nisi od njihove “fele”.
A upravo ti je onaj pradeda sa slike najve?a smetnja i prepreka – jer – sve što je imao i stekao – bilo je na pošten na?in; a takav njima ne odgovara.
Nije bio – ni hajduk – ni razbojnik; a, eto – nažalost – nije ni mene tako vaspitao – jer bih – umesto da ovde otvaram dušu – ‘ladio noge poput ministra ?eli?a – tamo negde – “gde cveta limun žut”.
I jeste – poput mnogih – požalim to svoje poštenje i ?ist obraz – gledaju?i Sodomu i Gomoru kojom sam svakodnevno okružen; jer, jebe se njima za Sudnji Dan – njihov svet nije Biblija. Njom samo mašu da zamlate neuke.
Svejedno – u svoj svojoj nemaštini – pokušavam da na?em i neki spokoj.
Jer – mozda se moje dete i ne?e br?kati po plavom Jadranu – ali bar znam da nikad ne?u startovati kola uz “O?enaš”; jer – visine do kojih segnu svi oni – kad-tad postanu surova Realnost.

Lazar Rotkvarac

Podelite ovu stranicu!