Monopol na dušu

28 Jan 2010

“Srbijom hara više od 150 sekti, od satanističkih do hinduističkih, a primarni cilj su im oni koji su najranjivij…

zlocin.jpg“Srbijom hara više od 150 sekti, od satanističkih do hinduističkih, a primarni cilj su im oni koji su najranjiviji – deca”, objavio je “trijumfalno” svoje “senzacionalno otkriće” tabloid-toaletoid “Kurir” u izdanju od nedelje, 24. januara, pod naslovom “U sektama 200.000 Srba!” (http://www.kurir-info.rs/clanak/vesti/kurir-24-01-2010/u-sektama-200-000-srba). Ovaj tekst, za razliku od nekih prethodnih, opremljen je i “kvalitetnom” listom za odstrel “sektaških organizacija” i podržan izjavama predstavnika državnih organa (MUP i RRA).

“Stiče se utisak da mediji, u nedostatku boljih tema, izvade neku ‘dežurnu temu’, poput ove priče o ‘sektama’”, kaže za “Autonomiju” religiolog Miroslav Keveždi.

Pažnju javnosti na ovakve “kurirske” članke pokušao je skrenuti zrenjaninski Centar za razvoj civilnog društva (CRCD), koji je na adrese nadležnih institucija (ministarstava kulture, ljudskih prava i vera, kao i repubblickcog ombudsmana) uputio zahtev da reaguju na govor mržnje u spornom jezivom tekstu. Mediji se baš nisu pretrgli da objave reagovanje CRCD-a, pošto, valjda, čekaju da na slične napise u novinama reaguje tužilaštvo – po službenoj dužnosti.

Kao što ćete videti kliknete li na gornji link i pročitate li tekst u “Kuriru” (iznad kojeg bi trebalo da stoji obaveštenje da nije za mlađe od 18 godina!), u tom članku se, na već poznat način, sektama označavaju uglavnom male verske zajednice koje su priznate svuda u svetu, a ide se i korak dalje pa im se pripisuju i pojedini zločini, za koje je nepobitno utvrđeno da nemaju nikakve veze ni sa kakvim sektama (poput monstruoznog zločina u Novim Banovcima iz 2007).

Snežana Ilić, programska koordinatorka CRCD-a, za “Autonomiju” kaže da je ovakvo stalno anatemisanje malih verskih zajednica zapravo posledica lošeg Zakona o crkvama i verskim zajednicama iz 2006. godine, koji favorizuje takozvane tradicionalne crkve, a diskriminiše male verske zajednice. Prema njenim rečima, taj zakon je očigledno antiustavan u pojedinim svojim odredbama, jer favorizuje takozvane tradicionalne crkve a diskriminiše male verske zajednice. Takve primedbe na račun zakona izneli su i Venecijanska i Evropska komisija. Čak je i predsednik Srbije Boris Tadić, u momentu kada je odlučio da potpiše zakon, rekao da je svestan da on ima manjkavosti i najavio da će se menjati nakon “provere u praksi”. “Provera u praksi” traje evo već gotovo četiri godine, a izmene zakona nema.

“Reč je o doslednoj politici Srbije prema ovom pitanju, tako da je očigledno da nema veze koga imamo na čelu Ministarstva vera: da li nekoga iz Koštuničine ili nekoga iz Demokratske stranke. Ta politika se sastoji u proceni da je verski identitet bitno obeležje srpskog naroda i kao takvo ne može tek tako podlegati izmenama ili eventualnom ugrožavanju od drugih”, smatra Snežana Ilić. Prema njenim rečima, dodatni problem predstavlja činjenica da se Ustavni sud nikako ne oglašava, iako postoje veoma brojni podnesci za ocenu ustavnosti ovog zakona, koje su podneli i verske zajednice, i crkve, i nevladine organizacije, i pravnici.

“Održava se monopol, naravno! Ako će država dati znatan manevarski prostor crkvi, znatne privilegije, ona će to svakako želeti da zadrži. Po tome nema specifičnosti ni kod Srpske pravoslave crkve”, navodi Ilićeva.

Miroslav Keveždi kaže da se stiče utisak da iza prozivanja “sekti” u medijima stoji svesna namera. Jer, ukazuje on, sektama se nazivaju i neke verske zajednice koje su već jako dugo prisutne na prostoru Srbije i koje su priznate čak i kod nas kao verske zajednice. I u spornom tekstu u “Kuriru” i u pojedinim dobro opremljenim publikacijama čak se i Slovačka evangelička crkva, jedna od sedam priznatih “tradicionalnih” crkava u Srbiji, ponekad takođe označava “sektom”.

“Izgleda da u Srbiji postoje institucije kojima je posao da love veštice. Mogu da razumem egzistencijalnu situaciju ljudi i nekih organa koji su zaposleni na takvim radnim mestima i valjda ih čuvaju tako što stalno imaju dežurnog neprijatelja. Tu su i neki verski analitičari koji su uvek spremni da neku malu versku zajednicu prozovu sektom i da plaše publiku koja izgleda voli da bude uplašena. Potisnut je razuman, racionalni i stručni diskurs o verskim zajednicama. Jer, možete biti vernik ili nevernik, ali ako živite u demokratskom društvu nekako je logično da postoji pluralizam ideja.
Monopol na dobrotu nema samo jedna verska zajednica”, priča Miroslav Keveždi.

I kada se sve posmatra sa strane, stiče se utisak kao da postoji sistem u tim medijskim napisima: prvo ide članak koji stereotipizira i targetira pojedine verske zajednice, pa potom raznorazni “huligani” iskale negativnu energiju ili nakupljenu frustraciju na uglavnom uvek istim malim verskim zajednicama, odnosno na zidovima i prozorima njihovih verskih objekata. “Mediji su zapravo pomagači u toj ‘igri’, jer se neodgovorno ponašaju u odnosu na našu društvenu stvarnost. Zbog toga su mnoge verske zajednice u poslednje vreme odlučile da i ne prijavljuju incidente, jer su primetili da – što se više piše o incidentima – one postaju stalnija meta. Dobar primer za to je Adventistička crkva, koja je u jednom momentu poželela da ćuti o tome, kako ne bi davala gorivo medijima za novo raspirivanje mržnje”, navodi Keveždi.

Prema njegovim rečima, sociološki diskurs o ovoj temi je potisnut i vrlo je malo ljudi koji mogu kompetentno da govore o verskim zajednicama, što daje prostora da se mnogo više govori o “satanistima”. A u našoj javnosti “satanistima” se često označavaju deca koja slušaju recimo metal muziku i nose dugu kosu. “Ali, to ne znači automatski da su ‘satanisti’ već pre da pripadaju nekom vidu alternativne kulture. Kod nas se o ‘satanistima’ mnogo govori, ali se skoro nikada ne može izaći sa nekim zaista validnim podatkom. Dakle, da je neko zaista ‘satanista’, da je neko zaista učestvovao u ‘crnoj misi’ ili nečem sličnom. A to onda daje osnova da se zapitamo da li oni kod nas zaista postoje ili postoje samo, recimo, u nekim novinskim člancima”, kaže Keveždi.

On zaključuje da sekta ne mora da bude maligna i dodaje da se ono što je maligno – to se, recimo u Francuskoj, označava kao kult. “Baš kao što udruženja građana ponekad mogu da pod tim imenom sakriju nešto što je loše, može se desiti da neko pod imenom verske zajednice pokušava da takođe prošvercuje nešto što je loše. Ali, potreban je zdrav vrednosni sistem da bi se moglo proceniti šta je štetno a šta nije. Takav sistem kod nas ne postoji. Kod nas zapravo dominira strah od svega što je nepoznato i što je drugačije. Naša znanja o verskim zajednicama su na rudimentarnom nivou”, smatra Keveždi.

Inače, Evropska konvencija o ljudskim pravima garantuje pravo na veroispovest i pravo na udruživanje na osnovu vere. Keveždi kaže da i u Evropi postoji određena rezerva pa čak i zabrana rada za zajednice koje se pokažu kao maligne. To bi, smatra on, mogao da bude prvi korak i u uspostavljanju sistema vrednosti kod nas: da se zabrani rad onim zajednicama kojima je on zabranjen i u Evropi.

A mi bismo dodali da “satanista” verovatno daleko više ima upravo u ovim “glavnim” crkvama. Jer mi u Srbiji smo svojim očima gledali vladike kako se 1991. šetaju kroz novosadsku Zmaj Jovinu ni manje ni više nego sa Arkanom, članove Svetog Sinoda koji su se slikali na tenku, s mitraljezom i lobanjom u rukama, sveštenike koji su blagosiljali počinioce genocida, episkope i popove koji su su polno opštili sa decom i sve one silne “duhovne ratne huškače”, koji su se potom obogatili i dvore od zlata sagradili. Eto, dakle, u Srbiji ipak ima satanista, i to ne malo! I zato budite na oprezu i pazite s kim se družite!

O čemu govorimo kada govorimo…

Sekta, sekare, lat = odseći (Miroslav Keveždi objašnjava da se pod ovim pojmom često misli na ono što se ranije zvalo “hereza”, što je pravo na izbor na neko drugo mišljenje, koje se ne slaže sa određenom “glavnom strujom”. Obično se ta “glavna struja” brani od onih koji žele da “odseku” neki njen deo pa se sekte shvataju kao nešto što je maligno i nešto što čini zlo tom “glavnom telu”)

Sekri=slediti (u Hrvatskoj se umesto reči “sekta” koristi reč “sljedba”, dakle neka verska zajednica koja sledi učenje nekog verskog lidera. To je neutralan pojam, koji nije automatski negativan, objašnjava Keveždi).

Prema rečima našeg sagovornika, i pojam mala verska zajednica je veoma varljiv, jer prejudicira da postoje velike i male verske zajednice. “A teško je postaviti granicu između onoga što je malo ili veliko, pogotovo zato što postoje primeri da su neke zajednice koje su male kod nas, u svetu izuzetno velike. Na primer, skoro svi americkci predsednici su protestanti, i to često baptističke orijentacije. A kod nas baptista ima vrlo malo pa ih nazivamo malom verskom zajednicom, iako je, očigledno, reč o veoma moćnoj zajednici. Takođe, kada su u pitanju neki ogranci hinduizma, poput sledbenika Krišne, oni se mogu smatrati delom jedne velike zajednice koja u Indiji postoji u velikom broju”, navodi Keveždi.

Dinko Gruhonjić

Podelite ovu stranicu!