Mladi Albanci, Srbi i “mešoviti”: Jezik kojim govorimo ne sme da nas razdvaja

08 Nov 2016

"Ja verujem da ako zaista želimo da razumemo jednu osobu, potrebno je da razumemo jezik kojim ona govori"

Prema procenama Agencije za Statistiku Kosova, više od pola miliona mladih, starosti između deset i 24 godine, danas živi na Kosovu. Upravo među njima se nalaze oni koji imaju želju i motiv da, iako još uvek žive u paralelnim zajednicama, načine iskorak i promene stanje na bolje.

Jedan od njih je i mladi pravnik Armend Ćoraj (Qoraj), koji je rođen u albanskoj porodici u Prištini i u tom gradu je diplomirao na Pravnom fakultetu. Trenutno radi u nevladinoj organizaciji Fond za humanitarno pravo Kosovo, kao istraživač. Kako je objasnio, srpski jezik je naučio tek u kontaktu sa vršnjacima, a najviše zahvaljući televiziji.

“Tokom devedesetih na Kosovu su postojale samo četiri državne televizijske stanice, od kojih su tri sve vreme emitovale program na srpskom. Jezik sam naučio naravno i od komšija srpske nacionalnosti. Ovo je za mene velika prednost, i recimo, zaposlen sam upravo zbog mog znanja srpskog jezika, a ne samo zbog školske spreme. To mi je prednost i kada je reč o kontaktima sa ljudima čiji maternji jezik je srpskohrvatski i utiče pozitivno kada je reč o saradnji sa njima”, dodao je Ćoraj.

Na pitanje kako na znanje dva jezika gledaju u albanskoj i u srpskoj zajednici i da li je to danas redak slučaj, Ćoraj je odgovara da je uprkos stereotipima to sasvim normalna stvar, pogotovo u gradovima. “Ne bih rekao da je redak slučaj poznavanje oba jezika za one koji su odrastali u gradu. Sa druge strane, redak slučaj je da neko ko živi na selu zna ili razume srpski. Kolege sa fakulteta koje su došle sa sela, na moj slučaj su gledale čudno, sve dok im nisam objasnio kako se pre rata živelo u Prištini, a pogotovo u naseljima gde su u zajedničkim zgradama zajedno živele komšije svih nacionalnosti. Albanci i Srbi su u vreme bivše Jugoslavije učili oba jezika u školi, ali to nije slučaj sa mojom generacijom. Kada odem u Srbiju, ljudi tamo misle da sam srpski naučio u školi, ali onda im objasnim kako se to zapravo desilo, i tada im sve zvuči čudno i simpatično. Kada Srbima sa Kosova kažem da dolazim Prištine, sve im bude jasno”, kazao je on.

Armend Ćoraj

Armend Ćoraj: “Ja vidim napredak”

Jezik kojim neko govori je nakon rata na Kosovu bio i način da se prepozna ili obeleži neko ko je u tom društvu nepoželjan. No, prema rečima Ćoraja, danas je situacija sve opuštenija i srpski se sve češće čuje na ulicama Prištine. “Što se Prištine tiče, ja vidim napredak, jer sve više ljudi čujem da slobodno govore srpski ulicama grada. Takođe, sve je više automobila sa beogradskim ili novosadskim registarskim tablicama. Lep primer može da se vidi i u Prizrenu, tokom Međunarodnog festivala kratkog i dokumentarnog filma Dokufest, gde dolazi dosta učesnika iz regiona, pa i iz Srbije. Primetio sam i da je održan festival tehno muzike u Prištini, za koji su se karte prodavale u Beogradu i na koji je došlo dosta mladih iz Srbije. Takođe, treba spomenuti i Inicijativu mladih za ljudska prava Kosovo. Ova organizacija svake godine ima program za razmenu mladih sa Kosova i iz Srbije, i tada većina njih prvi put dolazi na ove prostore”, ispričao je Ćoraj.

Dodao je da se ovakve stvari, koje pokazuju napredak u odnosima, posebno među mladima, ne promovišu dovoljno jer se “ljudi još uvek plaše etikete izdajnika”. Prema njegovim rečima, rane koje su ostale nakon rata još su sveže, a veliki broj počinilaca ratnih zločina koji su se desili na Kosovu, još uvek nije osuđen. Pitanje nestalih još nije rešeno, a na odnose među zajednicima utiče i manipulacija od strane politike, odnosno prepreke koje Srbija čini Kosovu na njegovom putu ka međunarodnom pravnom subjetivitetu. Ćoraj je dodao da je u takvoj atmosferi “razumljiv strah koji obični ljudi osećaju”.

Mešoviti brakovi: Nacionalizam najviše boli na svom jeziku

Mlada novinarka iz Prištine Una Hajdari potvrdila je da se dve zajednice i danas teško rešavaju svojih predrasuda i etničkih pretenzija, što je raspadom Jugoslavije postalo još jače izraženo. Prema njenom mišljenju, tada su odnosi bili bolji, jer je bilo nekih kontakata, a slika današnjice za nju nije toliko vedra. Ona je objasnila da se kontakti danas mnogo ređe dešavaju, te da je veliki uspeh kada predstavnike jedne i druge zajednice vidi na istom mestu.

“Ja mislim da je način na koji sada funkcioniše kosovsko društvo najgora moguća situacija u kojoj bismo mogli da se nađemo, pre svega zbog izolacije između jedne i druge zajednice, koja stvara i jača predrasude prema drugom. Tužna je pomisao da se svaki put lepo iznenadim kada tokom rada na terenu kao novinarka upoznam osobu srpske nacionalnosti koja o većinskoj zajednici govori da su Albanci, a ne ‘Šiptari’ ili kada neko u Prištini o manjinskoj zajednici govori da su Srbi, a ne ‘Škije’, što je pogrdan naziv za njih. Ja mislim da su se i strane i lokalne institucije na Kosovu previše bavile stabilizacijom, koja je dovela do toga da se ne načinju kontroverzna ili osetljiva pitanja, poput jezika ili nacionalizma. To je dovelo do razvijanja dve zajednice, koje su sada kao ‘paralelne strelice’. One su možda uperene u istom pravcu, ali se nikada neće susresti. Naravno da postoje izuzeci, ali su toliko retki i gotovo ugušeni od političke retorike koja se ne bavi saradnjom, a još manje poboljšanjem života druge zajednice”, rekla je Una Hajdari.

Ova mlada novinarka rođena je u Prištini, ali je deo svog detinjstva provela u Pragu, gde je njen otac radio. Ona tu činjenicu smatra za “veliku sreću”, jer je u najbitnijim godinama života bila zaštićena od nacionalnih, etničkih i drugih pitanja, sa kojima su deca u postjugoslovenskom prostoru bila suočena u školama. Kako je ona objasnila, potiče iz “etnički nedefinisane porodice” ili – što bi se danas reklo – iz mešovitog braka.

Una Hajdari

Una Hajdari: “Imala sam sreću da moji roditelji nikada nisu bili opterećeni nacionalizmom”

“Uvek mi je bila smešna fetišizacija te činjenice, jer se radi o nečemu što je meni bilo jako normalno.  Imala sam sreću da moji roditelji nikada nisu bili opterećeni nacionalizmom i da su jako verovali u multikulturalno Kosovo, gde se govori puno jezika, a pre svega albanski i srpski. Oni i dalje veruju u to, samo sa malo većom dozom cinizma. Kada sam bila mala, postojalo je pravilo da se sa mamom govori samo srpski, a sa tatom samo albanski. To su radili jer nisu hteli da moja mlađa sestra i ja moramo da biramo između jednog ili drugog jezika, jednog ili drugog društva ili zajednice. Želeli su da odrastamo kao i oni, dvojezično i bez rasprave o tome kom etničkom ili nacionalnom identitetu pripadamo. U našoj porodici nikada nije bilo pitanje da li je neko izdajnik samo zato što govori jezik ‘neprijateljskog entiteta’. Njihova objektivnost prema ovoj temi je bila toliko jaka da mislim da nisu mogli dovoljno da pripreme moju sestru i mene za neke konflikte i rasprave, sa kojim smo se suočile kasnije”, ispričala je ona.

Kako je kazala, ona i njena sestra su bile jako ponosne na način na koji su odrasle, pa su se konflikti i rasprave javljali svaki put kada bi neko pokušao da ih “obeshrabri ili da im poništi idealizam” koji su ponele iz porodice. “Nešto što svima mora da bude jasno je da mi nismo bile samo bilingvalne, već i jako kritične i prema jednom i prema drugom nacionalizmu, što je bilo više problematično za neke ljude. Na primer, Srbi sa Kosova su bili jako srećni kada bi čuli da neko živi u Prištini i bez pardona govori srpski prištinskim ulicama, gradu u kojem više ne žive Srbi. Međutim, nije im bilo drago kada bismo kritikovale srpski nacionalizam. Sa druge strane, Albanci sa Kosova bi potpuno zaboravili na činjenicu da govorimo srpski, sve dok ne bi došlo do kritika prema albanskom nacionalizmu. Ne tvrdim da sam ja lično uvek znala najbolje da reagujem na to, ali sam zato shvatila koliko znači kada nekome možeš da izložiš svoje argumente na njihovom jeziku”, objasnila je Hajdari.

Ona na poznavanje oba jezika i dalje gleda kao na prednost, iako smatra da je tužno što je rođena u zemlji i regionu gde je to uopšte tema. Prema njenom iskustvu, ljudi žele da pričaju o tome, ali se situacija radikalno menja kada dođe do toga da se nečije ime pojavi recimo u medijima, jer bi ta osoba morala da trpi kritiku od strane onih koji su protiv. “Ljudi ne žele da ih te etikete prate i da ponište sve drugo što su uradili”, dodala je Una Hajdari.

Novosadski “Dobar dan” na tri jezika

Jovanu Škrijel je na Kosovo odveo dvonedeljni volonterski angažman, a tamo je ostala naredne tri godine. Kada je stigla na Kosovo, Jovana je kao društvena aktivistkinja i borkinja za ljudska prava imala zadatak da koordinira volonterskim kampom, tokom kojeg je omladina jednog multietničkog sela udruženim snagama trebalo da izgradi park, mesto okupljanja i druženja namenjeno svim meštanima. Selo Plemetina, i jedna romska mahala unutar njega, postali su njen novi kosovski dom.

jovana skrijel 1

Jovana Škrijel: “Iskren osmeh je uvek dobar početak”

“Dvonedeljni angažman je rezultirao višemesečnim planovima, a svaka ideja sa nekoliko novih. I dok smo se mi bavili izgradnjom mira i dopuštali sebi da čujemo, upoznamo i razumemo drugog, kao i sami sebe kroz te odnose, u međuvremenu su se stvarala prijateljstva, gradilo poverenje i jačala vera u to šta sve grupa mladih, entuzijastičnih ljudi može da nauči, pokrene i promeni nabolje. Ta vera u dobre društvene promene i želja da sudelujem u njima, zadržala me je na Kosovu naredne tri godine”, ispričala je svoje iskustvo Jovana Škrijel.

Jedno tipično jutro za nju je pored “dobar dan”, podrazumevalo i “mirë mendjes” i “šhaj uštilan”, jer su njeni najbliži prijatelji, saradnici i saborci, mahom bili pripadnici albanske i romske zajednice. Tokom prvih godina boravka na Kosovu, jezike je učila spontano i uz pomoć prijatelja, ali je na kraju upisala i školu albanskog i to autentičnog govornog albanskog na Kosovu (Geg dijalekta).

“Zidovi stana u kom sam živela su postali rečnik svih onih reči koje je preteško zapamtiti. Sasvim simbolično, razumevanje ovog jezika, po svemu drugačijeg od svih kojima sam se do tada služila, zahtevalo je da ostavim po strani dotadašnje znanje i počnem sve ispočetka. Baš kao i razumevanje kosovske društvene realnosti. Ja verujem da ako zaista želimo da razumemo jednu osobu, potrebno je da razumemo jezik kojim ona govori. Da razumemo vrednosni kontekst svake reči, misli, fraze. Imajući u vidu da ću tokom svog rada s mladim ljudima neprestano pokretati mnoga osetljiva pitanja, i na ličnom i na društvenom planu, meni je ta dimenzija poznavanja jezika bila i ostala zaista bitna. Isto važi i ako pričamo o dobrosusedskim odnosima. Ukoliko moj komšija i ja želimo da se pobrinemo da je okruženje u kojem živimo podsticajno za oboje, bitno je da se razumemo. Da li će to biti tvoj ili moj jezik, za mene lično, Novosađanku koja živi i radi u Prištini, to je bila stvar iskazivanja poštovanja i kreiranja poverenja. S obzirom na to da je prilično neočekivano i atipično da jedna nealbanka govori albanskim jezikom, već prvih nekoliko rečenica bi izazvalo osmeh. A iskren osmeh je uvek dobar početak”, kazala je Jovana Škrijel.

Nevladin sektor trenutno je najjača karika, koja svakodnevno radi na poboljšanju odnosa između srpske i albanske zajednice na Kosovu. Aktivisti iz Prištine i Beograda su glavna spona između podeljenog stanovništva. Građanske inicijative i projekti civilnog sektora često su usmereni na uspostavljanje novih veza, a u njima učestvuju mladi, koji odnose pokušavaju da izgrade na novoj realnosti i predstavljaju jedini način da se sretnu sa svojim vršnjacima.

Maja Leđenac i Norbert Šinković (NDNV) 

eu logoČlanak “Mladi Albanci, Srbi i ‘mešoviti’: Jezik kojim govorimo ne sme da nas razdvaja proizveden” je kao deo projekta “Stvarni ljudi – stvarna rešenja”, koji je finansiran sredstvima EU u okviru Medijskog programa 2014. Sadržaj članka je isključivo odgovornost Nezavisnog društva novinara Vojvodine i ni na koji način ne odražava stavove Evropske unije.