MLADEN MRDALJ: Poslanici moraju da se plaše birača

02 dec 2018

„Sudbina SNS će verovatno biti ona koju je doživeo DSS, ali je problem kako sprečiti pojavu novog Vučića koji čuči negde u opoziciji“

„Sudbina SNS će verovatno biti ona koju je doživeo DSS, ali je problem kako sprečiti pojavu novog Vučića koji čuči negde u opoziciji“, kaže za DW politikolog Mladen Mrdalj. Rešenje je, kaže – većinski izborni sistem.

DW: Uzmimo, teorije radi, predsedničke izbore od prošle godine. Od 174 grada ili opštine u Srbiji, predsednik Aleksandar Vučić nije imao najviše glasova samo u pet – Vračar, Savski venac, Stari grad, Čajetina i Senta. Ne bi li većinski sistem** doveo do potpunog jednoumlja u skupštini u situaciji kada imamo dominantnu stranku?

Mladen Mrdalj: Da li bi lokalni kandidat Vučićeve stranke uživao dovoljno poverenje među građanima? Ili bi lokalna izborna jedinica, koja je dovoljno mala, izbacila nekog ko se možda sada uopšte ne bavi politikom? Jer svako ko može da okupi pedeset ljudi mogao bi da se kandiduje ravnopravno protiv kandidata bilo koje stranke – ako je izborna jedinica mala. Drugo, Srpska napredna stranka ili bilo koja stranka ne bi mogla da kandiduje baš bilo koga. Sada mogu bilo koga.

Otkud Vam takvo ubeđenje? Imamo poslednjih godina po lokalnim vlastima smene unutar Naprednjaka, očišćeni su ljudi Tomislava Nikolića, Vučić se pojavljuje u svakoj lokalnoj kampanji, na svakom plakatu, sve do nivoa mesne zajednice.

Ali tu je poenta – kada stranka u većinskom sistemu bira ko će biti kandidat u tako maloj izbornoj jedinici, ona obično cilja da postavi nekoga za koga veruje da će sabrati najviše glasova. Tako taj kandidat postaje potreban stranci. Ako je nezadovoljan statusom, a dobro poznaje lokalne prilike, može da se otme stranci i ide samostalno na izbore. Bilo bi jako teško iz beogradske centrale komandovati sa 250 izbornih jedinica. Možda bi uspelo u jednom izbornom ciklusu, a već u sledećem bi se svaka dominantna stranka pocepala.

Računica kaže da bi sa 250 poslanika i isto toliko izbornih jedinica te jedinice brojale do tridesetak hiljada birača. I sada imate male lokalne samouprave, još manje od toga, pa su i tamo na vlasti oni koje propišu iz Beograda.

Tako je, osim u nekoliko opština i jednom gradu, koji su zanimljivi baš jer vladajuća stranka nije uspela da nametne svoju vlast. Međutim, kad postoji tako dominantna stranka ili koalicija na republičkom nivou, ona u proporcionalnom sistemu svoju moć projektuje na sve. Vidimo da lokalne samouprave koje nisu pod kontrolom SNS ne dobijaju ni dinar iz budžeta. I ne samo to, nego su direktno pod pritiskom ministarstava unutrašnjih poslova i pravde koji ih šikaniraju.

To ne bi moglo da se dešava kada bi poslanici sa lokala u Skupštini mogli da postave pitanje poverenja vladi koja se tako ponaša. Dakle u većinskom sistemu lokalne zajednice imaju metod da pritisnu izvršnu vlast. Sada se nijedna vlast ne boji gubitka poverenja u Skupštini – ona je uhapsila Skupštinu tako da i nemamo podelu vlasti.

Da li ima mesta za stranke u većinskom sistemu kako ga vidite?

Naravno. Međutim kod nas se ukorenila pogrešna percepcija da je stranka nešto što ima logo, čak i krsnu slavu. Naše stranke više liče na sekte, paravojne organizacije, stroge hijerarhije koje piramidalno pokrivaju celu Srbiju. One su upravo proizvod sistema koji se temelji na tome da je cela Srbija jedna izborna jedinica.

Stranka može da postoji i kao ad hok koalicija poslanika u parlamentu po određenom konkretnom pitanju. To je skup ljudi koji o jednom političkom problemu misle na isti način. Možemo da imamo stranku vlasnika pasa koji ne žele da se ograničava gde pas može da se olakša i nasuprot njima stranku šetača. To čak ne mora da bude ni formalizovano. U većinskom sistemu bismo u Skupštini imali 250 ljudi koji bi se, u zavisnosti od političkog pitanja pred njima, svrstavali na ovu ili onu stranu.

Ali za šta bismo onda glasali? Ko bi od tih kandidata mogao da izađe sa planom za državnu ili nacionalnu politiku ako, kao što kažete, ad hok odlučuju i ne mogu da formulišu jasan program? Građani ne bi imali pojma šta ih čeka.

Imamo većinski izborni sistem u drugim zemljama poput Francuske, Velike Britanije, Sjedinjenih Država pa tamo ljudi znaju za koje politike glasaju kada glasaju za političara u lokalnoj izbornoj jedinici kojeg šalju u nacionalnu skupštinu.

U zemljama koje ste pobrojali itekako postoje klasične stranke, a ne ad hok skupovi kakve ste malo pre opisali.

Te stranke nisu hijerarhizovane paravojne sektaške organizacije koje funkcionišu kako im se naredi sa vrha. Recimo sveži primer 29-godišnje Aleksandrije Okasio-Kortez koja je pobedila na unutarstranačkim izborima u izbornoj jedinici uglednog kandidata establišmenta Demokratske stranke u Americi. To je kod nas nemoguće.

Mala izborna jedinica daje šansu ljudima koji se ne slažu sa vrhom stranke jer je kampanja jeftina u maloj jedinici. Kod nas su kampanje skupe. Upravo ovih dana u dokumentarcu o nastanku SNS vidimo da su oni nužno morali da se okrenu tajkunima kako bi dobili milione evra za kampanju. U većinskom izbornom sistemu pošten čovek to ne mora da radi.

Čini mi se da to što govorite pretpostavlja informisanog birača koji zna kandidate i šta nude i donosi racionalne odluke. Ali takvog birača praktično nemamo. Ne bi li, bez obzira na izborni sistem, dominirala propaganda televizija sa nacionalnom frekvencijom i iz tabloida, a tamo je opet ovaj jedan lider? Kakvu šansu ima protiv toga čovek koji ide od vrata do vrata i deli letke?

Prednost onoga ko nema iza sebe državnu mašineriju ili sponzorstvo tajkuna je baš u tome što je izborna jedinica mala. Čak i ovaj američki sistem – formalno sličan ovome za šta se ja zalažem – ima problem što je većina izbornih jedinica tako velika da je za uspešnu kampanju potreban veliki novac. Amerikanka koju smo pomenuli imala je sreću da se kandidovala u izbornoj jedinici u Njujorku koja je teritorijalno vrlo mala pa je uspela da je obiđe sa mizernim budžetom.

Na lokalu u Srbiji se ljudi jako dobro poznaju. Veliki je broj njih koji imaju samo osnovnu školu, a imaju profile na Fejsbuku. Pratim nekoliko lokalnih FB grupa koje okupljaju ljude iz moje opštine i tu je cirkulacija informacija prilično velika. Mala jedinica, gde građani znaju kandidate, znaju čija se deca ponašaju bahato i ko je stvarno završio koju školu – to je šansa da demokratija, koje nama treba mnogo više, siđe među glasače, među obične građane. Tu nema prilike za toliki medijski uticaj koliko za razgovor od usta do usta, od vrata do vrata.

Verovatno se slažete da svaki zakon, pa i najbolji, može da se izmanipuliše. Zamislite taj džerimendering (crtanje izbornih jedinica po političkoj potrebi stranke na vlasti) koji bi usledio u većinskom sistemu. To se dešava i u boljim demokratijama.

Postavlja se pitanje ko bi crtao granice izbornih jedinica, da li bi većinska stranka mogla da to radi kako hoće. Bitno je što u Srbiji imamo relativno ujednačeno stanovništvo – ima nekoliko sredina gde dominiraju nacionalne manjine – ali potrebno je nekoliko izbornih ciklusa da se iskristališe ko je za koju stranku glasao, kako bi se onda crtale granice. To jeste bitno pitanje, ali o njemu treba razgovarati tek nakon što se iskristališe neophodnost da prestanemo naprosto da menjamo stranke na vlasti. Jer i ovi koji su sada vlast su nekad bili opozicija pa su obećavali cveće i proleće, i ovi koji su sad opozicija isto obećavaju, ali pre ili kasnije upadnu u nužnost sistema i ne mogu da se ponašaju bitno drugačije nego što se sad ponašaju.

U teoriji većinski sistem daje prednost jakim, stabilnim vladama u odnosu na koalicione. Mislite da je to dobro za Srbiju?

To jeste karakteristika većinskog sistema, ali se zaboravlja na osnovnu, najbitniju funkciju parlamenta – kontrolu izvršne vlasti. To nemamo baš zbog izbornog sistema jer se preko partijskih lista Skupština drži pod kontrolom Vlade. Najbitnije je da poslanici u Skupštini počnu da se plaše svojih birača, a ne samo izvršne vlasti. To je naš najveći problem, a ne da li je skupštinska većina stabilna.

Nije li daleko važnije da budu slobodni mediji, da postoji unutarstranačka demokratija, da se ljudi ne prisiljavaju da glasaju ovako ili onako? Jer to može da se radi i u proporcionalnom i u većinskom sistemu.

Može, ali Srbija je sa jednom izbornom jedinicom mnogo pogodnije tlo za takve manipulacije. Ovolika koncentracija moći u rukama izvršne vlasti omogućava takve manipulacije. Kada bi Vlada izgubila sigurnost da kontroliše Skupštinu, a poslanici počeli da se plaše svoje izborne baze, tada bi mnogo teže bilo izvršnoj vlasti da drži javne resurse pod svojom kontrolom, poput javnih medija i preduzeća.

Sada smo imali prebijanje Borka Stefanovića, ali ranije je bilo u Mionici i drugim mestima primera gde centrala iz Beograda naređuje slanje crnih džipova dok lokalna policija naravno neće da interveniše u strahu da će izgubiti posao ili biti drugačije šikanirana od strane ministra policije. U većinskom sistemu bi poslanici bili u strahu od svojih glasača i prvi bi zapretili ministru policije da odveže ruke lokalnoj policiji. Dok se taj sistem ne uvede, nećemo moći napred.

U pripremama za intervju rekli ste mi da za ideju većinskog sistema u Srbiji praktično nije niko od političara. Zašto je to tako?

Moram da kažem da se Demokratska stranka Srbije zalaže za to, ali to im je jedna od nekoliko desetina tačaka i ne vidim da je primarna. Što se tiče drugih partija, nisam siguran da vide transformacioni potencijal te parole. Plašim se da razmišljaju da dokažu da je Vučić kriminalac i da su Naprednjaci korumpirani što je nastavak kampanje koje je narod sit, a posebno su siti apstinenti – oni su indikator koliko je opozicija nemaštovita.

Dakle, ili opozicija ne veruje u transformacionu moć većinskog sistema, u taj antisistemski program – zaista misle da će narodu dozlogrditi Naprednjaci pa će izabrati njih – ili se opozicioni lideri plaše da bi većinski sistem ukinuo šansu da oni budu kalif umesto kalifa, na čelu velikih partija koje će jednom, eto, oboriti Vučića. Sudbina SNS će verovatno jednom biti ona koju je doživeo DSS, ali naš je problem kako da sprečimo pojavu novog SNS i Vučića koji čuče negde u opoziciji jer ovaj sistem pogoduje takvim organizacijama i likovima.

*Politikolog Mladen Mrdalj, 1980, je predavač na Visokoj školi za ekonomiju i upravu u Beogradu. doktorirao je na Univerzitetu Northeastern u Bostonu.

**Proporcionalni izborni sistem kakav ima Srbija podrazumeva da je cela država jedna izborna jedinica u kojoj se, na parlamentarnim izborima, kandiduju liste sa potencijalnim poslanicima. Svaka lista koja pređe cenzus od pet odsto (kao i manjinske liste koje prebace takozvani prirodni prag) ulaze u parlament proporcionalno izbornom rezultatu po D’Ontovom sistemu. Većinski sistem pak podrazumeva da postoji onoliko izbornih jedinica koliko se poslanika bira – glasa se za ličnost, a ne za stranku ili listu.

(Nemanja Rujević, Deutsche Welle / Foto: Privatna arhiva)

Podelite ovu stranicu!