MIŠA BRKIĆ: Zli duh

30 Mar 2012

Zli duh Dobrice Ćosića ponovo kruži Srbijom, pokušavajući da širi (za)dah zločina, ubijanja, smrti, paljevine, vređanja, mržnje, netolerancije… Ali, već na prvom prikazivanju (u beogradskom Domu omladine) tom duhu nešto nije prijalo: klima se promenila, vazduh se pročistio, ne smrde barut i leševi

Za sada neidentifikovana osoba neutvrđenog datuma neoprezno je promućkala flašu, pampur je ispao i iz boce je iskočio – duh.

Zli duh Dobrice Ćosića od tada ponovo kruži Srbijom, pokušavajući da širi (za)dah zločina, ubijanja, smrti, paljevine, vređanja, mržnje, netolerancije… Ali, već na prvom prikazivanju (u beogradskom Domu omladine) tom duhu nešto nije prijalo: klima se promenila, vazduh se pročistio, ne smrde barut i leševi… Duh je užuteo, smežurio se, izgubio moć, ni mala deca ga se više ne plaše.

A ponestalo mu je i – saboraca.

O knjizi Bosanski rat i autoru Dobrici Ćosiću sve je već rečeno što je trebalo da se kaže.

Zapala mi je za oko činjenjica ne toliko vezana za sadržaj knjige, koliko za prikazivanje duha. Čini mi se da je o tom aspektu ponovnog pojavljivanja Ćosića u javnosti bilo posvećeno malo pažnje. Naime, na prvu (što bi se reklo i udarnu) promociju te knjige Dobrica Ćosić je poveo Dragoslava Bokana, u vreme krvavog rata ’90-tih godina, vođu paravojske zvučnog imena „Beli orlovi“.

Hmm, Bokan.

Nije da nije taj Bokan pravio čuda po ratištima. A možda su u pravu oni koji tvrde da se samo hvalisao, jer je filmski režiser. I da je tačno i jedno, ali i drugo, nije li taj Bokan „mali kalibar“ i „sitna riba pljuckavica“ za takvu književnu veličinu i samozvanog oca nacije da mu na prvom prikazivanju promoviše tako važno delo? Eh, našta li je spao srpski „dobri duh rata“ Dobrica Ćosić, da mu Bosanski rat prikazuju tamo neki trećepozivci i samoreklameri.

Zar ocu nacije i „rekla-kazala nobelovcu“ ne bi pristajala neka slična nacionalna veličina, neka „teška glava“, koja se kao i on sve te godina u poslednjoj deceniji 20 veka ognjem i mačem (od Vukovara do Srebrenice) vatreno zalagala i još vatrenije borila za širenje srpskog nacionalnog prostora. Ćosiću bi u tom smislu u Domu omladine više „pasovao“ neko s kim je bio u stalnoj telefonskoj vezi za vreme rata ili neko s kim je mezetio jagnjetinu na Palama. Recimo Raša, Radovan Karadžić. Ili, Ratko Mladić, onaj koji je na terenu operativno i efikasno sprovodio u delo planove o „Dobričinoj Srbiji“. Možda je u beogradskom Domu omladine bilo mesta i za Biljanu Plavšić, Aleksu Buhu, Momčila Krajišnika ili Milorada Ekmečića. A ne bi se, verovatno, ljutio na da su mu uz skute sedeli Manojlo Milovanović ili Milan Lukić. Ostavili su ga na cedilu i prijatelji-akademici Krestić, Bećković… a nije bilo ni popova-ratnika (Amfilohije, Filaret) da svetom vodicom poškrope i osveštaju tako značajno delo kao što je Bosanski rat. Ni Vojislav Koštunica nije našao vremena, valjda je žurio na neki predizborni miting, da podrži političkog mentora i omiljenu temu „širenje srpske nacije ratnim sredstvima“.

Šta će sad Dobrica Ćosić, jadan nebio. Proredili se ratni drugovi i saborci-ideolozi, eno ih najviše njih čame po zatvorima kao osuđeni ratni zločinci za nepočinstva kakvih se moderan svet stidi i ne želi da ih pamti. Teško se leče rane, obnavlja uništena tolerancija i kultiviše spržena zemlja koje je Ćosićeva bratija ostavila iza sebe.

Ostao je sam, gora kletva nije mogla da ga strefi. I ta prva promocija u beogradskom Domu omladine njegovog viđenja bosanskog rata njegovo je najveće razočarenje, ostao je usamljen. Nekad moćna armada ratnih huškača, nacionalnih grandomana i ideologa mržnje i zločina spala je na njega i – Bokana.

Kakav kolosalni poraz. I kakva presuda, nje se ni Sud u Hagu ne bi setio.

Šta je duh Dobrica Ćosić video kad je izašao iz boce? Prazninu. Nema više „onog“ nacionalnog zanosa, koljačkog entuzijazma, „gole“ mržnje, sve se nekako izdušilo i relativno upristojilo. Nije to više ono „Vreme Dobrice Ćosića“ i njegovih ratova sa narodima u susedstvu, mada sve rane još nisu zacelile, a ni svi poštovaoci Ćosićevog lika i dela nisu sišli sa srpske političke pozornice.

Duh će još neko vreme lebdeti nad Srbijom. Skoro neprimetno. A onda će sam, niko ga neće terati, da se zatvori u bocu, poražen i osuđen na doživotni boravak u njoj.

I ako u budućnosti neka neidentifikovana osoba neutvrđenog datuma neoprezno ponovo skine pampur, ne verujem da će se duh više usuditi da izađe iz boce. Plašiće se da će ga ubiti – čist vazduh.

(Peščanik)

Podelite ovu stranicu!